HVALA TI, KITE FLINTE: Sećanja jednog provincijskog tinejdžera (VIDEO)

U trenutku kada sam počeo da pišem ovaj tekst, bilo je poznato tek da je Kit Flint, harizmatični pevač grupe The Prodigy, preminuo u svojoj 49. godini. U međuvremenu je stiglo i pojašnjenje - radilo se o samoubistvu. Ova nesrećna vest je preplavila facebook news feed sa stranica potpuno različitih orijentacija. Za ovim muzičarem žale ljubitelji tehno muzike, roka, elektronike, metala, densa, soula, fanka, širom sveta.

The Prodigy su, pride, u Srbiji doživeli kultni status zahvaljujući koncertu 1995. godine, kada su bili prvi veliki bend koji je gostovao u tadašnjoj Jugoslaviji nakon UN sankcija. Nakon toga su još nekoliko puta nastupali u Beogradu i Novom Sadu, svaki put dovodeći atmosferu do usijanja pred oduševljenom publikom.

Trenutno nije poznato da li će i kada Prodigy nastaviti sa radom bez Flinta. Prerano je. No dobar je trenutak za podsećanje na značaj koji je ovaj bend imao za generacije koje su stasavale i formirale muzički ukus tokom ranih i srednjih devedesetih godina prošlog veka, iz vizure jednog tadašnjeg "provincijskog" tinejdžera - pisca ovih redova.

Ranih devedesetih u Kragujevcu je bila oštra podela na rokere/metalce i dizelaše/narodnjake, pa je i supkulturna pripadnost bilo vrlo bitno identitetsko pitanje u najezdi kiča i šunda koji nas je zapljusnuo sa televizijskih i radijskih stanica. Paradoksalno, bilo je to i vreme u kome je postojalo nekoliko veoma bitnih emisija na istim tim stanicama, kao i na lokalnim televizijama. Mnogi će se muzičari i novinari kasnije prisećati devedesetih kao dosta naklonjenijeg vremena za emisije iz kulture, nego što je to bilo nakon neoliberalnih petooktobarskih promena.

Ne sećam se koje godine sam prvi put video Prodigy, ali se dobro sećam da je to bio singl "One Love" koji se nemilosrdno vrteo na Trećem kanalu, na moje tadašnje užasavanje. Rejv kulturu još nisam razumeo, a kako se nisu čule nikakve gitare i bubnjevi, ta muzika mi je proizvodila samo iritaciju. U vreme kada je 1995. bio čuveni koncert Prodigy u Beogradu, ispred Prve kragujevačke gimnazije je bilo i nekih buseva (ili busa, ne sećam se) za organizovani prevoz na koncert. I dalje mi ništa nije bilo jasno.

Sve do 1996. i 1997. godine, kada su po kragujevačkim klubovima počeli da se vrte hitovi "Firestarter" i "Breathe". Nije to bio tektonski poremećaj koji je preokrenuo čitavu generaciju rokera i metalaca, već najpre "tiha voda koja breg roni". Bend koji je stekao reputaciju zahvaljujući elektronici, rejv kulturi, tehno estetici, još uvek nije bilo "dovoljno kul" da ga prihvatimo iz fiksirane supkulturne pozicije, ali je muzika bila toliko zavodljiva da joj je bilo teško odoleti.

Prvo sam počeo stidljivo da cupkam kada u gradu krene neka od pomenute dve pesme. Pa onda sve opuštenije, jedva čekajući da se začuju prvi taktovi. Naposletku sam se "osmelio" da kupim neku bugarsku Prodigy kompilaciju na kaseti, sve strahujući kako će moji drugari da reaguju kada uveče dođu kod mene na partiju Rizika. Da li će me ismejati što sam "izdao metal"? Na moje veliko iznenađenje, moj mali "eksperiment" je prihvaćen bez ikakve zadrške - kao da su se svi opustili što sad možemo "slobodno" da slušamo Prodigy, bez blama i potrebe da se držimo naše pozicije pravovernih metalaca ili rokera.

Situaciju nam je, doduše, olakšao baš Kit Flint koje je bio poprilično kul u spotovima i dovoljno dijaboličan da stane na crtu svakom gitarskom heroju, naročito u trenutku kada se Metallica "prodala" i uletela u voz komercijale i hiperstilizacije po meri druge polovine devedesetih. Ali nije njegova - i njihova - snaga bila u nekakvoj zameni za metal, već u tome što su Prodigy potpuno razbucali koncept žanrovskih i supkulturnih rovova. Naposletku se ovo otvaranje i oslobađanje ka "drugačijem" u muzici pretvorilo i u otvorenost u društvenom životu, ka različitim ljudima i društvima izvan uskih svetonazora uobražene tinejdžerske neshvaćenosti.

Pre nego što neko (opravdano) prigovori da Prodigy sigurno nije bio prvi bend u istoriji popularne muzike koji je transcendirao žanrove i supkulture, podsetimo još jednom na kontekst. A to je sredina devedesetih, kada je internet još uvek bio nedostupan većini ljudi, a muzičke novosti su se širile više putem "usmenog predanja" i naših starijih braće i sestara koji su studirali po Beogradu, nego iz nekih nezavisnih izvora i nepostojećeg izobilja alternativnih muzičkih medija. Za kragujevačkog tinejdžera ili tinejdžerku, njihova pojava je imala mnogo drugačiji značaj jer su stizali iz pozicije medijski propraćenog mejnstrima, i samim tim sa većim legitimitetom da proklamuju "novu estetiku" koje će (pozitivno) uticati na naše mlade i krhke psihe.

Ukusi se menjaju, pa tako nakon devedesetih više nikada nisam slušao Prodigy. No za ovu priču je važnije sve ono što se dešavalo kada su se pojavili i stvarali svoje antologijske hitove. Zbog svega toga mogu samo da dodam: hvala ti, Kite Flinte.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #2: Dukat/Stray Dogg

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)