BREXIT - THE UNCIVIL WAR: Politika u digitalnom dobu i njene opasne posledice

Kao što većina Amerikanaca nije mogla ni da zamisli da će Donald Tramp pobediti na predsedničkim izborima, tako ni većina Britanaca nije očekivala da će na referendumu izglasati izlazak iz Evropske unije.

Ali, kada je hrabri uzbunjač javnosti Kristofer Vajli otkrio da su, putem Fejsbuk igrica, ukradeni milioni ličnih podataka korisnika ove društvene mreže, koji su potom korišćeni za targetiranje glasača upravo u kampanjama za Bregzit i Trampa, sve je postalo mnogo jasnije.

Svim ovim "neverovatnim" dešavanjima bavi se film "Brexit: Uncivil war" sa Benediktom Kamberbačom u glavnoj ulozi. Zasnovan na istinitoj priči, film se nije trudio ni da izmeni imena svojih aktera, koji su svi stvarne ličnosti britanske politike.

Tako Kamberbač tumači Dominika Kaningsa, živopisnog političkog savetnika i stratega koji je vodio kampanju za izlazak iz EU. On je, koristeći svoje ogromno znanje, dovitljivost i mudrost, pre svega skovao krilaticu cele kampanje, koja je sumirala sentiment onih koji su se zalagali za Bregzit: "Preuzimo ponovo kontrolu".

Iako je napisan prema istinitim događajima, ovaj film je previše pojednostavljeno prikazao ono što se odigralo 2016. godine u Britaniji - i zbog toga je naišao na negativne reakcije pubilke i kritičara. I mora se priznati da su u pravu.

Njegova velika mana je i prikaz žena, kojih u filmu gotovo i da nema, a kada se pojavljuju, prikazane su ili kao domaćice koje trudne sede kući dok im muževi rade, ili kao emotivci koji stalno plaču, ili kao neracionalni glasači koje bilo ko može da ubedi u bilo šta.

Bregzit iz ugla ovog filma deluje kao proizvod uspešne kampanje jednog čoveka, ego-manijaka kojem je samo bilo stalo da pobedi, zatim neadekvatnog odgovora druge strane, kao i novog pristupa glasačima u digitalno doba u kojem živimo.

Ne može se sporiti da je film duhovit, i da nam jasno prikazuje aktere ove političke drame čije posledice će Velika Britanija tek osetiti. Međutim, iako se sama verodostojnost prikaza Najdžela Faradža, Borisa Džonsona i ostalih može dovesti u pitanje, možda se ne treba fokusirati na taj aspekt filma. Umesto toga, treba obratiti pažnju kako je film odlično pokazao nešto sasvim drugo: sukob između "starih" i "novih" političkih alata koji se koriste u predstavljanju političkih ideja, ali i sveopšte osećanje izneverenosti od strane sadašnjih institucija koje osećaju građani zapadnih zemalja.

Film nam tako pruža odličan uvid u dinamiku jedne političke kampanje, i to kroz kontrast. Dok su se savetnici na kampanji za ostanak Britanije u EU koristili tradicionalnim metodama prikupljanja pristalica na svoju stranu, Kanings je shvatio da u današnje doba one više nisu dovoljne. Plakati, posećivanje birača, televizijske debate, i sve ostalo na šta smo navikli, nije toliko efektivno kao što je obraćanje biračima na društvenim mrežama.

Kanings shvata da su svi non-stop na svojim telefonima upravo u trenutku kada dobija primamljivu ponudu od opskurne tehnološke kompanije koju finansira milioner Robert Meser. Oni mu obećavaju da mogu kreirati personalizovane reklame za njegovu kampanju koju će na svom Fejsbuk fidu videti samo oni koji i treba da ih vide - grupa građana koja odgovara opisu neodlučnog glasača koje obe strane treba da pridobiju. I što je još jezivije, može ih videti samo taj korisnik, a ne i šira javnost, odnosno mediji koji bi o tome izveštavali.

Na Fejsbuku milioni svakodnevno, poptuno dobrovoljno ostavljaju svoje podatke, pa sa tolikom količinom informacija dobro osmišljen algoritam lako može prepoznati obrasce ponašanja i afiniteta ljudi. A zatim se to koristi kako bi se pametno plasirala politička poruka za neodlučnog glasača. Ishod smo svi videli - obe kampanje (Bregzit i Tramp) koje su koristile ukradene podatke Fejsbuk korisnika su pobedile.

Kasnije istupanje Kristofera Vajlija koji je sve to razotkrio samo nam je ukazalo na ogromnu opasnost korišćenja tehnologije u političke svrhe. Jedan algoritam može pobediti višemesečno obraćanje političara na televiziji. A zašto je to tako? Radi se o tome da birači političarima i institucijama sve manje i manje veruju.

Razočarenje u postojeći politički sistem lepo je prikazao i Majkl Mur u svom dokumentarcu o dolasku Trampa na vlast, a to čini i ovaj film. Kanings takođe pomoću tehnologije pronalazi čak tri miliona ljudi koji ne spadaju ni u jedan "tip glasača" koje su definisali politički teoretičari. I, gle čuda, oni ne pripadaju srednjoj klasi na koju svi političari uvek ciljaju. To su zapravo ljudi iznevereni od sistema, gubitnici kapitalizma, sa previše cifara odvojeni od vladajuće elite.

A njihovo osećanje dele i mnogi drugi, uključujući i samog Kaningsa, koji shvata da politika danas ne može da se vodi tradicionalnim načinom. On se sam nada da će se iz tih izneverenih ljudi uzdići neka nova demokratska snaga, nov poredak, dok sam paradoksalno njima manipuliše i izrabljuje njihovo nezadovoljstvo jednostavnim ali emocionalno nabijenim mantrama kako bi osvojio kampanju. A iza svih tih emotivnih krilatica i besnih pokliča ne stoji zapravo ništa novo i dobro - što je najbolje primetiti danas, kada se Bregzit sprovodi u delo.

U jeku kampanja za izlazak, odnosno ostanak Britanije u EU dogodilo se i ubistvo - poslanicu Džo Koks ubio je ekstremista koji je mrzeo Evropsku uniju i imigrante. Njena tragična smrt samo je još jedno upozorenje da se govor mržnje nekada može preliti u fatalna delanja iz mržnje, koja imaju nesagledive i užasne posledice.

Ostvarenje je zanimljivo kao vid upozorenja na izmenjenu dinamiku izbornih procesa danas, ili kao insajderski uvid u stvaranje samih kampanja, ali što se tiče uzroka samog Bregzita koje je pokušalo da objasni - ipak je nedovoljno dobro.

Svakako nakon gledanja ostaje nelagoda - jer kada se shvati sva nemoć države i političara da odgovore na sve izazove moderne demokratije, jasno je da su pred nama burna i nestabilna vremena.

BONUS VIDEO: Bregzit - početak kraja

(Božica Luković / Espreso.co.rs)