ROMA, HLADNI RAT, MILJENICA, DOGMEN, SPAJDERMEN... Najbolji filmovi 2018. po izboru Đorđa Bajića (VIDEO)

Pojačana Espreso Kultura nastavlja da širi svoju listu saradnika u prazničnim danima. Nakon Nebojše Cvetkovića, čiju ste listu najboljih pesama mogli da čitate OVDE, danas objavljujemo 15 najboljih filmova u 2018. godini po izboru jednog od najrenomiranijih srpskih kritičara mlađe generacije Đorđa Bajića.

Osim Bajića, u narednim danima svoje retrospektive filmova, serija, albuma i pesama iz godine za nama, samo za Espreso.co.rs, pisaće i Dimitrije Vojnov, Đorđe Kalijadis, Zoran Janković, Miloš Cvetković, Ivan Lončarević, Boris Milanović, Nenad Lutke Jovanović, Boško Mijušković, Vladimir Marinović, Ivica Marković, Zvonko Karanović, Saša Marković, Predrag Novković, Nikola Marković, Saša M. Stajić...

Stay tuned.

Evo teksta Đorđa Bajića o filmskoj 2018:

Gledano u svetskim okvirima, slaba godina je bila ova filmska 2018. Bilo je tu ponešto lepo da se probere, istina, ali nedovoljno za listu od 25 najboljih.

Zato je na listi koja sledi svega 15 naslova premijerno prikazanih u prošloj godini, sve filmovi za koje smatram da su se izdvojili i koji definitivno zavređuju pažnju. Neki su već prikazani u našim bioskopima, a neki će se pred srpskom publikom po prvi put naći na Festu, poput Latimosove Miljenice koja će i otvoriti festival.

Naravno, moguće je da sam se o neki film iz 2018. ogrešio (uostalom, nisam uspeo da pogledam sve favorite iz 2018), ali tako je to s listama. Subjektivni aspekt je presuđujući.

ROMA

Kažu mnogi: najbolji film godine. A da jeste odličan - jeste. Poluautobiografska Kuaronova priča o odrastanju u Meksiku, ali iz vizure Kleo, sluškinje u bogatoj porodici više srednje klase. Sluškinjina priča, zapravo, samo na meksički način i smeštena u rane sedamdesete godine XX veka... Odavno nisam pogledao jedan ovako izuzetno precizno snimljen film. Svaka scena je brižljivo osmišljena i postavljena, pazilo se na svaki detalj - od uvodne špice, pa na dalje. Crno-bela fotografija je izuzetna, kao i produkcija filma u celini. Oživljavanje Rome, elitnog dela Meksiko Sitija, urađeno je s ljubavlju i finesom.

Istina je da film nema narativ u klasičnom, holivudskom smislu. Radnja se može prepričati u jednoj rečenici: neudata Kleo zatrudni negde u isto vreme kada otac porodice u kojoj radi pobegne sa ljubavnicom, pa dve žene, gazdarica i sluškinja, imaju dosta problema sa kojima se treba uhvatiti i koštac. I to je otprilike to. Film poseduje i političku perspektivu, mada gurnutu u drugi plan (ali i dalje veoma potentnu, sa kulminaciju u sceni neuspešne kupovine kolevke).

Sve to stvara iluziju stvarnog života, ili preciznije: življenja u Meksiku tokom 1970. i 1971. Imao sam utisak da sam tamo, u tom vremenu, da poznajem te ljude. Nešto veoma intimno, veoma lično tinja u srcu „Rome“. Ali ima i neke zadrške, kao da nas Kuaron uvuče u svoj svet a onda drži na odstojanju. Dopao mi se taj postupak, mada verujem da će nekim gledaocima biti frustrirajući. U svakom slučaju, dileme nema... Izvanredan film. Intimno remek-delo i posveta onima koji su stalno u drugom planu i čije se zasluge lako zaborave.

HLADNI RAT

Film „Hladni rat“ Pavela Pavlikovskog je nagrađen u Kanu (najbolja režija) i jedan je od najkvalitetnijih filmova godine. Pavlikovski se pre projekcije filma na Filmskom festivalu u Sarajevu poklonio publici, izrazio svoju ljubav prema tom gradu i napomenuo da je ovaj grad zavoleo još osamdesetih, nakon što je pogledao Kusturičin „Sećaš li se Doli Bel“. Primetno je da je Pavlikovski i nastavio da prati rad našeg najuspešnijeg reditelja, pošto se između njegovog novog filma i Kusturičinog „Oca na službenom putu“ mogu povući brojne paralele, a kao jedna od inspiracija bi se svakako morao navesti roman/film „Nepodnošljiva lakoća postojanja“...

Znači: intelektualac u raljama komunizma kao jedan od centralnih motiva. Film počinje 1949. godine i obuhvata narednih petnaestak godina. Središnja priča je naglašeno ljubavna, sa glavnim glumcima koji su u svakom kadru i koji su veoma raspoloženi da udahnu život svojim likovima. Političke okolnosti spajaju i razdvajaju dvoje Poljaka. Uz pomoć crno-bele tehnike i formata slike se stvara retro ugođaj, svi segmenti filma su na zaista visokom nivou. U filmu se čuje srpska narodna pesma „Svilen konac“, u delu kada poljska umetnička trupa gostuje negde u Jugoslaviji, što je zaista razgaljujuć momenat. A i ukupno gledano... ovo je zaista dobar film.

Poslednja trećina će nekom delovati malo zbrzano, a meni se dopalo što je radnja ekonomična i što film traje svega 84 minuta. Sam kraj me veoma podesetio na poslednje kadrove filma „Život i smrt porno bande“. Možda je Pavlikovski gledao i Mladena Đorđevića? Ako jeste, i to pokazuje da ima odličan ukus.

MILJENICA

Grčki reditelj Jorgos Lantimos uspešno nastavlja svoju međunarodnu karijeru. Njegovo najnovije ostvarenje, „Miljenica“ ili „Mezimica“ (još ne znamo zvanični srpski prevod engleskog naslova „The Favourite“), premijerno je prikazano i nagrađeno u Veneciji, a uveliko se šuška i da je ovaj film i ozbiljan oskarovski pretendent - posebno kada su u pitanju ženske uloge. Olivija Kolman, Ema Stoun i Rejčel Vajs briljiraju u ovoj istorijskoj drami smešenoj u XVII vek, na dvor kraljice Ane.

Naravno, Lantimos ne bi bio Lantimos da nije u ovu filmsku priču uneo svoj specifičan mrak i subverziju. Ovo definitivno nije samo još jedna tipska kostimirana drama o spletkama na dvoru, već priča o žensko-žensko-ženskom prijateljstvu i rivalstvu, veoma intenzivna i mračna, ali povremeno i veoma duhovita i puna života. Treba napomenuti da se u filmu pojavljuje i Nikolas Holt, gotovo neprepoznatljiv pod ogromnim perikama i teškom šminkom, i da je takođe, baš kao i koleginice mu, u punoj glumačkoj snazi.

DOGMEN

Film koji je potukao Gvadanjinov „Zovi me svojim imenom“ na dodeli italijanskih nacionalnih nagrada je prvoklasan. Prikazan u zvaničnoj selekciji Kana i nagrađen za glavnu mušku ulogu, „Dogmen“ je ostvarenje sna svih evropskih filmskih pregalaca - divno snimljen autorski film koji funkcioniše u svim segmentima.

Radnja je smeštena u ruševno predgrađe Napulja i prati život Marčela, divnog malog čoveka koji se izdržava tako što frizira pse i na sitno diluje kokain. Marčelov život u potpunosti uništava Simon, njegov nazovi prijatelj, gromada od čoveka koju pokreću najniži porivi. Priča je krajnje jednostavna i deluje sveže, bez obzira na poznate motive koje Garone koristi. Izuzetna gluma dvojice aktera je emocionalno kormilo filma, a pomažu im epizodisti - svi od reda odlični. Jedini problem koji sam imao sa filmom je baš sam kraj koji nije dovoljno upečatljiv. Tih poslednjih nekoliko minuta zbunjujući su i nisu na nivou ostatka filma, mada u zbiru izuzetno povoljan utisak tek sasvim malo okrnje.

SPAJDERMEN: NOVI SVET

Koliko je samo novi Spajdermen dobar! Zapravo, usudiću se da kažem da je ovo najbolji film o Spajdermenu ikada. Zaista? Zaista. Animacija je prosto senzacionalna, krajnje originalna i sjajno se uklapa sa pričom. Zapravo, „Spajdermen: Novi svet“ ilustruje ono što je odavno trebalo da bude jasno: zašto strip pretakati u igranu strukturu kada je animirani film prirodnije i bolje rešenje? Ono što u igranom filmu deluje smešno i preterano, u animiranom je baš kako treba: a to su tvorci „Novog sveta“ znali kada su odlučili da se upuste u ovaj projekat.

Glavni junak je tamnoputi tinejdžer Majls Morales, momak iz Bruklina koji uskače u kostim Pitera Parkera. Ali, situacija se komplikuje... U filmu se ukrštaju paralelne stvarnosti, te se na jednom mestu zajedno nađe čak šest superheroja koje je ugriz pauka pretvorio u junake koji su svoje živote posvetili borbi protiv nepravde. Zvuči šašavo (i jeste), ali je sjajno uklopljeno u scenariju i podržano sjajnom vizuelizacijom.

RALF RAZBIJA INTERNET

Bravo! Ovako se radi animirani film: inteligentno i višeslojno, da uživaju svi - od klinčadije do nas starijih. Prvi deo „Razbijača Ralfa“ je bio sjajan, nastavak je na nivou - ako ne i bolji. Sve valja, animacija, akcija, tempo, meta momenti... Gledao sam srpsku verziju i nisam se pokajao. Glasove su dali Đorđe Marković, Maša Dakić i Jelena Gavrilović, da pomenemo samo one udarne i koji su ostavili najjači utisak, super je ispalo, baš za uživanje. Nemam bukvalno nijednu zamerku. Savršenstvo bez mane.

ZAISTA, NIKAD NISI BIO OVDE

Lin Remzi se vratila... sa osvetom. Nakon izvanrednog i uznemirujućeg „Moramo da pričamo o Kevinu“, Lin Remzi u „Zaista, nikad nisi bio ovde“ nudi podjednako uznemirujuću priču, ovoga puta datu kroz dekonstrukciju kriminalističkog žanra, konkretno - osvetničkog filma.

Prepričan u par rečenica, zaplat filma deluje klišetizirano - muškarac rastrzan vlastitim demonima iz kandži pedofila-političara pokušava da izbavi devojčicu čiji mu se otac obratio za pomoć. Ali, ovo nije samo još jedan osvetnički film. Ono što rediteljka prikazuje ili ne prikazuje, ovaj film čine neobičnim gledalačkim iskustvom. Informacije se saznaju postepeno, nisu servirane na početku, što stvara gledalačku napetost koja će razljutiti one koji ne vole da se preterano angažuju dok gledaju film.

Film zahteva punu pažnju, ali ume da nagradi. Nasilan je to i na momente mučan, s tim da je, imajući u vidu tematiku, minimalno eksploatacijski obojen. Ljudska priča je u fokusu, a insistiranje na detaljima onome što bi mogao da bude rutinski triler daje posebnost i slojevitost. Na primer, scena u kojoj glavni junak peva zajedno sa plaćenim ubicom... antologijska je. Hoakin Finiks briljira i dominira, uz neophodnu i vrlu podršku epizodnih glumaca. Svet prikazan u filmu je izuzetno surov, mada istovremeno i fascinantno lep. Gledanje ovog filma zahteva napor i dosta toga staje u svega sat i po trajanja. A da vredi uloženog truda - vredi. Prilično sam ponet viđenim i svesrdno preporučujem film svim onima koji se ne plaše zahtevnijeg sadržaja. Još igra u bioskopima, pa požurite.

TEŠKA VREMENA U EL ROJALU

A sada... Jedan retro krimić od dva i po sata o šestoro stranaca smeštenih u hotel na granici Nevade i Kalifornije. Minutaža jesta zamašna, ali vredi... scenarista/reditelj Dru Godar je isporučio sa praskom. Nako odličnog meta-horora „Koliba u šumi“, njegova druga režija je film koji je ove jeseni privukao dosta pažnje.

Prekrasno dizajniran i nepredvidiv, „El Rojal“ je krimi poslastica. Odabir glumaca je gotovo besprekoran. Videti Džefa Bridžisa u krupnoj i dobro napisanoj ulozi pravo je zadovoljstvo i privilegija. Džon Hem je očekivano odličan i ponovo u retro modu, dok su Luis Pulman, Sintija Erivo (kakav glas, a uz to i glumački dar!) i Kajli Spini (psiho Lolita za pamćenje!) svi od reda sjajna otkrovenja. Sin Bila Pulmana me je u ovoj jakoj trojci novih lica možda i najviše razgalio - već se u nastavku slešera „Stranci“ videlo da momak ima talenta, ali je ovo film koji će ga katapultirati u zvezdanu orbitu - ako ima pravde. Dakota Džonson i Kris Hemsvort su ovde najslabije karike, mada su i oni solidni i ne kvare (previše) ugođaj.

TIHO MESTO

Krasno, dame i gospodo! I istinski jezivo. Odavno jedan film nije izazvao ovako jednodušno oduševljenje. Uspeh je utoliko veći zato što „Tiho mesto“ pripada hororu, žanru koji je po pravili dočekivan na nož. U čemu je tajna uspeha? U jednostavnosti koncepta i kvalitetu izvedbe.

Džon Krasinski, ovde u ulozi glavnog glumca, reditelja i koscenariste, veoma efektno koristi premisu o svetu koji su zaposela slepa čudovišta koja munjevito reaguju na svaki zvuk jači od šapata i nemilosrdno proždiru svoje žrtve. Postapokaliptični koncept sveden je na kamernu priču o roditeljima i njihovoj deci: ta porodična drama odlično fercera, likovi su izbrušeni i uverljivi, te je samim tim užas efektniji.

Emili Blant je izvanredna, u do sada najupečatljivijoj ulozi u bogatoj karijeti, a hvale je vredan i nastup Krasinskog koji još jedom opravdava svoje prezime. Sjajan su glumački tandem koji odnos u privatnom životu uspešno transcenduje na veliko platno. U pitanju je film u kome je zvuk i njegovo odsustvo glavni okidač strave, a taj aspekt je majstorski sproveden i razrađen. Krasinskom nisu potrebne kofe krvi da bi izazvao stravu. Dovoljan je da se junakinja ubode na ekser pa da poskočite na sedištu.

UNIŠTENJE

Koliko je samo ovaj film fantazmagoričan... Odavno nisam pogledao nešto tako. A fantazmagoriju volim. Prema tome, što se mene tiče, Aleks Garland je u svojoj filmografiji štiklirao još jedan kvalitetan film. Ako je verovati Karlu Urbanu, ovo je Garlandova treća režija (da ne nabrajamo filmove za koje je radio samo scenario) i treći kvalitetni SF. To je sjajan uspeh. Ne očekujte konvencionalan film, to nikako, već hibrid naučne-fantastike i art filma. „Uništenje“ preispituje ljudsku prirodu na veoma zanimljiv način, verujem da će se svako, u većoj ili manjoj meri, prepoznati u prikazanom. Ima nečega linčovskog u ovom zamešateljstvu, a ta tvrdnja se posebno odnosi na završnicu.

BRAĆA SISTERS

Žak Odijar je snimio odličan neo-vestern, u duhu braće Koen, ali i bolji u odnosu na njihove filmove tog žanra. Nesvakidašnje iskustvo koje vitoperi postulate žanra do te mere da ne znate šta da očekujete u sledećoj sceni, a opet sve ima smisla. Džon Rajli je maestralan, ovo mu je najbolja uloga ikada.

LED

U čemu leži privlačnost „Leda“? Jedan od mamaca je svakako srpski glumac Miloš Biković kome je pripala jedna od glavnih uloga. Naravno, tu su i drugi kvaliteti. Reditelj Oleg Trofim zna tačno šta publika želi da gleda, te nudi priču o prevazilaženju prepreka, velikom uspehu i velikim problemima, a sve to protkano zapletom u kome figurira ljubavni trougao.

Pomalo iznenađujuće, „Led“ se na mahove pretvara i u mjuzikl, sve sa plesnim tačkama i pesmama koje izvode glavni glumci. Aglaja Tarasova, Miloš Biković i Aleksandr Petrov odabrani su odlično za najvažnije uloge, dok Marija Arnova briljira kao zahtevna ali u suštini osećajna žena koja rusku decu i omladinu podučava umetničkom klizanju. „Led“ je vrsta filma koga je srpska publika željna, a istovremeno i još jedan dokaz da Rusi definitivno znaju kako da snima atraktivan komercijalni film koji može da parira Holivudu.

HLADNA KOŽA

Već desetak godina pomno pratim karijeru Ksavijera Gensa i sa zadovoljstvom mogu da konstantujem da je njegov najnoviji film, „Hladna koža“, najbolji u njegovoj dosadašnjoj filmografiji. Koliko god me je njegova prethodna režija, „Raspeće“, ostavila ravnodušnim, toliko mi je „Hladna koža“ raspalila maštu i ogrejala srce. Ne, ovo nije tipičan horor sa čudovištima. Mnogo je više od toga.

Poređenje sa „Oblikom vode“ se nameće kao nezaobilazno i moram priznati da mi se Gensov film mnogo više dopada od Del Torovog. Mnogo više. Priča je kamerna i retro, zasnovana na romanu Alberta Sančeza Pinjola (koga je kod nas svojevremeno obajavila Paidea), a opet sa epskim zamahom kada je vizuelna strana filma u pitanju. Kompjuterski efekti odlični, a udarna glumačka trojka za svaku pohvalu. Dejvida Ouksa znam iz serije „Bordžija“, a ovde je još bolji. Što se Reja Stivensona tiče, ne treba trošiti suvišne reči - čovek zna da dominira. A mlada Aura Garido je sjajna u izuzetno teškoj i zahtevnoj ulozi.

KLIMAKS

Zna se šta može da se očekuje kada Gašpar Noe snima... Njegovi filmovi nisu za one koji se lako uznemire. Udar na čula je žestok. Iako produkcijski znatno manje zahtevan od prethodnih filmova ovog reditelja (film je napisan, snimljen i montiran za svega 40 dana, što je bilo moguće samo zato što se radnja dešava na jednoj lokaciji), „Klimaks“ je film kome ne manjka snažnog autorskog pečata po kojem je Noe poznat - sve što očekujemo od reditelja filmova „Otpozadi“ i „Ljubav“ je tu, provokacija ne manjka (mada su nešto umerenije, pre svega zbog načina na koji je film izveden, sa dominacijom pažljivo koreografisanih mizankadrova), a opet, sve je to u novom, svežem ruhu - ples je veoma važan za strukturu filma, što i ne čudi pošto su junaci članovi plesne grupe, a svi glumci su ujedno i profesionalni plesači. Film je energičan i zaista dobar, plesni LSD košmar za pamćenje, improvizacije funkcionišu i saundtrek pakleno udara. Za sladokusce, pikantno, zabibereno baš kako treba i valja.

OVERLORD

Horor smešten u 1944, za vreme Drugog svetskog rata, govori o grupi američkih vojnika koji se infiltriraju u francusko selo kako bi neutralisali nemački predajnik. Ispostavlja se da nacisti vrše eksperimente na meštanima s namerom da naprave uber-vojnika. Ameri, uz pomoć mlade Francuskinje, odlučuju da se sukobe sa Nemcima. Nastaje pakao.

Elem, „Overlord“ je rađen po receptu filma od „Od sumraka do svitanja“. Počinje u jednom žanru, a onda prelazi u drugi. U ovom slučaju: iz ratnog spektakla u lavkraftovski horor. Deo filma bez upliva fantastike i krvoliptanja je izvanredan. Kada se stigne do nacističkih eksperimenata, bude malo preterano, suptilnost nema, ali meni ni to nije pokvarilo uživanje u ovom uzbudljivom filmu.

I upravo brz ritam i uzbuđenja su glavni mamci filma. Overlord nijedne sekunde nije dosadan. A uspeli su i da koliko-toliko razrade i zaokruže likove, bar one noseće. Po tonu i palpi aromi, „Overlord“ bi mogao da bude deo zaboravljenog serijala „Priče iz grobnice“ (u okviru koga je snimljen, između ostalog, izvanredni „Demonski vitez“), ima tu energiju, mada su komični ukrasi svedeni na minimum. Veoma zadovoljan izašao iz bioskopa, a Džulijusa Averija stavljam na listu reditelja čiji rad ću da pratim u budućnosti. I neka vas ime Džej Džej Abrams a na plakatu ne uplaši... Ovo nije „Kloverfild“ smešten u 1944. godinu. Ovo je mnogo više od toga.

BONUS VIDEO: Emisija Kratki espreso - novogodišnji specijal (Premotavanje 2018. godine)