ESPRESO BIRA: Najbolji strani džez albumi u 2018. godini (VIDEO)

Premda se angloamerička džez kritika svake godine ubija od truda da pronađe i brendira "spasioce džeza", ima nečeg trulog već u samoj postavci da džez treba "spašavati", što dalje implicira da se ovaj žanr nalazi u nekakvom problemu. Takva situacija ne može biti dalje od istine, jer već godinama - pa i decenijama - nema nekih ozbiljnih kreativnih zastoja na ovoj uzbudljivoj sceni, koja svake godine lansira nove autore i učvršćuje stare u njihovim već uspešnim karijerama.

Koren ovog fiktivnog problema nalazi se u trenutku kada je džez poklekao na tržištu pred najezdom rokenrola. No to se sve desilo pre više od pola veka, i jasno je da džez nikada više neće biti tržišno potentan na nivou pop kulturnih zvezda. Kada je izgubljena ta bitka, rat se prebacio na borbu za novu mladu publiku.

Poenta bi bila u sledećem: ako već nema (velikih) para, bitno je održani društveno/kulturnu relevantnost žanra, hajp, kontrakulturnu privlačnost, urbanost, ili ukratko - pridobiti mlade. Koji će, pak, svojom budućom platežnom sposobnošću poslužiti kao oslonac održivosti scene u njenom novom životu, negde između tantijema od jutjub/striming servisa, američke tržišno orijentisane klupske utakmice, i kolopleta institucionalno podržavanih evropskih festivala i projekata.

Već dobrih 20-ak godina scena je uspešno prilagođena projektovanom "novom mladom slušaocu", snimaju se sjajni i pitki moderni albumi, ali povrh svega toga mediji i PR mašinerije vole da "spašavaju" stvar lansirajući svoje heroje. Najnoviji u nizu je Kamasi Vošington, čiji megalomanski zahvat (dvostruki i trostruki albumi, ogromni ansambli s horovima) u kombinaciji s vizuelnom atraktivnošću (još uvek mlad, u šarenim afro-nošnjama) dobro komunicira svojom simboličkom vrednošću - nečim "epskim", "velikim", a istovremeno "kul", za čime se očekuje da slušalac vapi.

Ruku na srce, Kamasi je ove godine snimio sasvim dobar album "Heaven & Earth", te ne bi bilo fer njegov pošten napor omalovažavati činjenicom da iza sebe ima jaku PR mašineriju i medijski hajp. Ako još kojeg omladinca ili omladinku privoli džezu, to svakako neće biti loše. Ova će lista, pak, neminovno odražavati lične afinitete autora, možda u malo avangardnijem smeru i manje amerocentričnom od dominantnog kritičkog diskursa, ali i sa nekoliko pitkih hedonističkih poslastica za svačiji ukus.

Od 20. do 11. mesta, bez posebnog redosleda:

• James Brandon Lewis / Chad Taylor - Radiant Imprints (Off Records)
• Sylvain Darrifourcq IN LOVE WITH - Coitus Interruptus (Gigantonium)
• The Necks - Body (Northern Spy)
• Jure Pukl - Doubtless (Whirlwind )
• Igor Lumpert & Innertextures - Eleven (Clean Feed )
• Chrome Hill - The Explorer (Clean Feed)
• Rafiq Bhatia - Breaking English (ANTI-)
• Lars Danielsson & Paolo Fresu - Summerwind (ACT)
• Kamasi Washington - Heaven & Earth (Young Turks)
• Nat Birchall - Cosmic Language (Jazzman)

10. Caterina Palazzi Sudoku Killer - Asperger (Clean Feed)

Italijanska kontrabasistkinja je počela karijeru kao pank-rokerka u mladosti, da bi se kasnije "prešaltala" na džez. To se i oseća u njenoj muzici, koja najpre polazi od indi/post-pank/rok gitarskog zvuka i aranžmana, u pesmama koje se postepeno razvijaju u različitim smerovima bliskim savremenoj džez sceni. Njen bend Sudoku Killer je aktivan već desetak godina, a ovo im je treći album, prvi objavljen na prestižnoj etiketi Clean Feed Records.

9. Jakob Bro - Bay of Rainbows (ECM)

Jakob Bro je paradigma gitarskog anti-heroja, muzičara koji se umesto za virtuozno i brzo sviranje opredelio za svedeni stil, prožet brdom pedala i efekata, te za ravnopravnu saradnju sa svojim saradnicima u triju. Koncertno izdanje donosi novu dimenziju interakciji sa fantastičnim bubnjarem Džoijem Beronom i basistom Tomasom Morganom.

8. Hilde Mari Holsen - Lazuli (Hubro Music)

Norveška je iznedrila dvojicu izuzetno značajnih trubača 21. veka - Arvea Henriksena i Nilsa Petera Molvaera, koji su praktično definisali ambijentalni elektronski džez današnjice i natkrili ga velikom senkom svojih autoriteta. Hilde Mari Holsen je jedna od najuspešnijih predstavnica onoga što ova niša savremenog džeza može da ponudi, hrabro roneći dalje u sfere istraživanja apstraktne, atmosferične elektronske muzike i njene fuzije sa trubom kao "klasičnim" instrumentom.

7. Maria Faust - Machina (Stunt)

Estonska saksofonistkinja i kompozitorka sa prebivalištem u Danskoj značajna je nova snaga savremene evropske džez scene. Njena kombinacija modernog autorskog izraza, tradicionala, big bendovske kompozicije i "treće struje" koja koketira sa klasikom, na albumu "Machina" realizovana je u nešto delikatnijim i svedenijim aranžmanima bez klasične ritam sekcije. Premda bi fraza "od nje ćemo tek očekivati najbolje radove" bila dovoljno tačna, to nimalo ne umanjuje snagu njenog veoma zrelog ovogodišnjeg albuma.

6. The Bad Plus - Never Stop II

Početkom dvehiljaditih bili su rodonačelnici "džeza za novi milenijum", na čijem se repertoaru nalaze lucidne akustične obrade hitova Nirvane, Blondie, Dejvida Bouvija, i mnogih drugih heroja pop, rok i alternativne muzike. Paralelno sa aranžerski sofisticiranim obradama stvarali su i kreativan autorski materijal, te su na raskršću ta dva pristupa dostigli relevantan status i u mejnstrim krugovima. Nekako su preživeli odlazak možda i ključnog člana trija, pijaniste Itana Ajversona, te su sa Orinom Evansom bezbolno nastavili da stvaraju upečatljive albume na utabanim stvaralačkim stazama.

5. Maria Da Rocha - Beetroot & Other Stories (Shhpuma)

Portugalska violistkinja Maria Da Roha najveće je iznenađenje i osveženje ovogodišnje diskografske produkcije, premda bismo je teško mogli klasifikovati kao džez umetnicu u klasičnom smislu. Kako god bilo, violistkinja koja koketira sa elektronikom i slobodnom improvizacijom te "transcendira žanrove", autorka je najuzbudljivijeg ovogodišnjeg debitantskog albuma. Poigravanja teksturama i slojevima zvukova, u kombinaciji sa "klasičnom" improvizacijom, u interpretaciji ove mlade autorke nagoveštavaju zapaženu buduću karijeru.

4. Matthias Eick - Ravensburg (ECM)

Neprevaziđeni melodičar, Matijas Eik je trubač koji je svojevrstan "evergrin" i teško ga je svojatati sa pozicija određenih "scena", "pravaca" u evropskom džezu. Njegova muzika je jednostavno - lepa. Premda su Eikovi aranžmani očigledno moderni i bliski uhu pop konzumenta 21. veka, njegov lirizam poseduje univerzalnu vrednost koja se može podjednako svideti i ljubiteljima klasičnog džeza.

3. Tord Gustavsen Trio - The Other Side (ECM)

Tord Gustavsen je danas možda i najznačajniji predstavnik norveške džez scene, paradigmatski primer onoga što nazivamo "skandinavskim džezom" kroz prizmu elegično-atmosferične estetike izdavačke kuće ECM Records. Nakon dva studijska albuma u kvartet formaciji i jednog s vokalistkinjom Simin Tander, Tord se vraća klasičnom klavirskom trio formatu koji ga je proslavio. Na albumu "The Other Side" Gustavsen zvuči uzbudljivije nego na počecima karijere, suptilno se poigravajući igrama zvuka i tišine, tradicionalima, ulogama instrumenata u bendu. Prvi svemu tome zadržava svoj delikatni pijanistički stil kao trejdmark vlastitog izraza, ali i čitavog kulturnog prostora sa koga potiče.

2. Theo Ceccaldi Freaks - Amanda Dakota (Tricollectif)

Uz saksofonistu Emila Parizijena i harmonikaša Vensana Peranija, violinista Teo Sekaldi izdvaja se kao jedan od najvećih talenata sa veoma bogate francuske džez scene. Pervertirani avangardni džez-rok, sa energijom panka, razuzdanošću fri džeza i ozbiljnošću kamerne kompozicije, zvuči urnebesno zabavno i poletno.

1. Mary Halvorson - Code Girl (Firehouse 12)

Otkako se pojavila na sceni, sada već zrela muzičarka mlađe-srednje generacije je privlačila pažnju unikatnim stilom sviranja, zasnovanom na kontrastima metal distorzije i "clean" džezerske gitare, te upotrebom vibrato pedale. Prvo je postala heroina avangardnog džeza, pa nagrađivana muzičarka u prestižnim izborima kritičara, a naposletku je osvojila i mejnstrim džez štampu.

Njen poslednji album "Code Girl" karakteriše zanimljiv paradoks - radi se o jednom od njenih najpitkijih izdanja koje otvoreno koketira sa indi/rok estetikom, ali istovremeno i o albumu koji je veoma buntovan u koordinatama vokalnog džeza, kao poslednjeg jakog bastiona tradicionalnog viđenja žanra. Nije Meri Halvorson prva autorka koja je pevanju u džezu pristupala sa pozicija mimo svinga i bapa, ali način na koji ističe vokalistkinju Amirtu Kidambi, ne lišavajući se instrumentalne kompleksnosti i delikatnosti, svrstava je u sam vrhu kreativnih džez autora/ki današnjice.

BONUS VIDEO: Espreso na probi grupe Fish in Oil - Vojina Knjižica