REČ KRITIKE: Džudit Mekril o Beogradskom festivalu igre

Uvodnu reč prenosimo u celosti:

Beograd se verovatno ne može svrstati među svetske prestonice umetničke igre, ali ambicije i dostignuća Beogradskog festivala igre se lako upoređuju sa londonskim dugogodišnjim i dobro poznatim festivalom Dance Umbrella, Festivalom igre u Monpeljeu ili Bijenalom igre u Lionu!

Program koji festival najavljuje za svoju šesnaestu godinu, obuhvata relevantne produkcije od Južne Koreje do Frankfurta i otvara se sa stilom, radom važnog belgijskog koreografa. U pitanju je Sidi Larbi Šerkauiji i njegova trupa Eastman.

Šerkauji stvara iz nekog snažnog, epskog senzibiliteta, dok je njegov pokret obojen mnogo širim opsegom emocija i vođen filozofskim promišljanjem ideja. Komad “Fractus V” inspirisan je spisima Noama Čomskog o politici jezika - snagom vlasti da iskrivljuje i kontroliše reči koje koristimo, snagom ljudi da se kolektivno odupru. To je zahtevna tema, ali Šerkauji sa njom divno postupa. On kao da slavi ideju kolektivnog otpora kroz kretanja uzbudljive složenosti. Petorica snažnih muških igrača, na neki fluidni način, iscrtavaju, a zatim kombinuju neverovatne formacije i konstelacije slobodnog točka. Njihov jezik se takođe primjenjuje na niz kulturnih pojava - od Bjonse, do flamenka i hip hopa.

Sam Šerkauji nastupa u ovom komadu, a antologijski je njegov duet sa španskim igračem Fabijanom Dutanom. Njihova naizgled obična i relaksirana tela, prožeta neopisivom lakoćom, vode koreografiju do cirkuskih premeta i okreta iz brejkdensa. Dok muzičari tkaju svoju eklektičnu fuziju klasičnog, srednje-istočnog i džez zvuka; najuzbudljiviji trenuci su upravo oni kada se igrači i muzičari udruže u punoj polifoniji. To je čudesna pletenica zvuka, izvođena po principu divljeg sinopsisa koji postaje hrabar izraz jedinstva.

Baš takvo moćno jedinstvo, postoji i u komadu “Sadeh21” Ohada Naharina. Kao i ostali radovi ovog koreografskog genija, i ovaj je nastao u stilu “Gaga” pokreta. “Gaga” je isto toliko filozofija kao i način igre, metod kojim Naharin oslobađa svoje igrače do ekstrema fizičkog i emocionalnog izraza. Sadeh je kao grupni portret koji omogućava igračima da se kreću preko raznih erotskih, nasilnih, komičnih, čistih, unutrašnjih raspoloženja. Iako predstava nema ni narativ, ni likove, sve vreme sa nama komuniciraju izuzetni igrači Batševe, nekom snagom koja izvire duboko iz njih.

Igrači nisu ništa manje upečatljivi ni u “Žizeli” Dade Masilo. Masilo je koreografinja iz Johanesburga koja se proslavila stvarajući snažno duhovita i hrabra tumačenja klasičnih naslova iz XIX veka. Tako u “Labudovom jezeru” preobražava poznatu bajku u priču o gej ljubavi, smeštenu u duboko homofobičnu Južnu Afriku. U “Žizeli” je tragedija devojke sa sela koja se zaljubljuje u dvoličnog plemića, zapravo istraživanje seksualnog besa i srama.

Masilo kombinuje klasične slike sa tradicionalnim “tswana” pokretom i muzikom; ona, takođe, stvara intrigantnu ulogu glavne heroine. Daleko od ranjive i nevine, njena Žizela je nezavisna feministkinja, duboko skeptična prema koketnom Albertu dok on ne uspe da ogoli njene odbrambene mehanizme Tada mu se ona predaje snažno, uz fizičko napuštanje. Nije lomljenje njenog krhkog srca ono što boli Žizelu, već mržnja njenih suseda koji je izbacuju iz sela zbog kolektivne sramote koju im je nanela.

Drugi čin razvija temu nasilja tradicionalnih vilisa, koje Masilo prikazuje kao grupu predaka. Duhovi u odorama krvave boje, traže sadističku kaznu protiv zavodnika i njegove žrtve. Masilina “Žizela” je jako daleko od jednostavnog ažuriranja baletskog klasika, već nova i neponovljiva verzija duboko utemeljena u psihologiji i folkloru južnoafričkog okruženja.

Želimo Beogradskom festivalu igre mnogo uspeha, a publici mnogo divnih trenutaka. Neka nas dobre emocije ponesu! Ako se ne varam, to je slogan narednog festivalskog izdanja koji predstavlja čak 16 trupa!

Džudit Mekril / kritičarka umetničke igre / Gardijan, London

BONUS VIDEO: Emisija Kratki espreso - novogodišnji specijal (Premotavanje 2018. godine)

(Espreso.co.rs)