Sid Beret – “Ludi dijamant” Pink Floyda

Pretpostavlja se da je bolovao od šizofrenije. Stresno detinjstvo (njegov otac je poginuo kada je Sid bio dete) kao i pritisak koji se povećavao tokom razvoje njegove karijere doveli su do razvitka mentalne bolesti. U kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, Sid je počeo da pokazuje prve simptome ludila uključujući bizarno ponašanje, psihoze (zablude i „vizije“), paranoju, neorganizovano razmišljanje, katatoniju i društveno povlačenje.

Njegova muzička karijera trajala je samo sedam godina, ali je Syd ušao u istoriju kao jedan od najistaknutijih talenata koji su se pojavili nakon pop revolucije. Godine 1965 pridružio se bendu koji je za godinu dana postojanja promenio nekoliko imena, i u trenutku Sidovog dolaska u bend zvao se Tea Set. Beret je smislio novo ime kombinujući imena dva američka bluz izvođača Pink Anderson i Floyd Council, a prvi album koji su izdali The Piper at the Gates of Dawn, nazvan je po jednom od poglavlja Sidove omiljene knjige The Wind of Willows, romana za decu koji je napisao britanski književnik Kenneth Grahame.

Tokom jula 1967. godine pesma See Emily Play je bila visoko na listi, a Pink Floyd već stekao određenu popularnost. U to vreme, priseća se Roger Waters, Sidovo stanje je počelo rapidno da se pogoršava. Povlačio se u sebe, na koncertima je svirao samo jedan akord... Brojni nastupi su otkazivani i bend je napravio prisilnu pauzu. Sve ovo se poklopilo sa izlaskom njihovog debitantskog albuma početkom avgusta i bacilo senku na ono što je trebalo da bude trenutak trijumfa. Objavljen na vrhuncu „Leta ljubavi“, sa sjajnim Barrettovim tekstovima, pevanjem i gitarom, album The Piper at the Gates of Dawn je uticao na mnoge generacije muzičara među kojima su David Bouvi, R.E.M, Pearl Jam... Sa neverovatnim zvukom i nadrealnim tekstovima album je nadmašio čak i Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, album grupe The Beatles, kao zvučnu evokaciju psihodeličnog iskustva.

Beret je postao zvezda u Engleskoj i bio na vrhuncu svoje slave, a njegovo ponašanje bilo je sve gore. Članovi benda i prijatelji opisivali su to kao prolazno stanje. Međutim, nije bilo tako. Član Pink Floyda koji je prepoznao i govorio o Sidovoj mentalnoj bolesti bio je Rodžer Voters, koji kaže da su svi pokušaji da ga odvedu kod terapeuta bili bezuspešni. David Gilmur, prijatelj iz detinjstva, bio je pozvan u bend kako bi ih podžao na live nastupima. Međutim, Sid nije uspeo da se vrati u normalu i nakon nekoliko meseci Gilmur ga je zamenio u bendu. Novinski članci pišu da su bivše kolege bile progonjene pitanjem da li su mogli da pomognu svom prijatelju da su posvetili više pažnje njegovim mentalnim problemima i zloupotrebi droga.

Iako je proveo u Pink Floydu samo dve godine, Sidov uticaj i prisustvo u bendu će se osetiti do kraja njihovog postojanja. Bend mu odaje priznanje i uključuje mentalne bolesti kao jednu od glavnih tema na svojim najuspešnijim albumima The dark Side of the moon i The Wall, razmišljajući o uzrocima mentalnog kolapsa. Pesmama Wish you were here i Shine on you crazy diamond se čak i direktno obraćaju Sidu:

"Come on you raver, you seer of visions Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine."

Postoji anegdota o tome kako se Beret pojavio u studiju Abbey Road na snimanju albuma The Dark Side of The Moon (1973) ošišan na ćelavo i potpuno izgubljenog pogleda, prišao Rodžeru Votersu i pitao "Kad ja snimam moje deonice?"

Nakon izlaska iz benda Pink Floyd, Barret je izdao dva opskurna solo albuma The Madcap Laughs i Barrett, koji predstavljaju poslednje treptaje njegove genijanosti, posle kojih je Sid nestao. U potpunosti se povukao iz javnosti kada je imao 28 godina.

Kada je završio sa muzičkom karijerom, najveći deo svog vremena posvetio je slikanju. Međutim, malo njegovih radova je preživelo jer je imao naviku da ih po završetku uništva. Krajem sedamdesetih vratio se u svoj rodni grad Kembridž, gde je živeo sa majkom. Javni život je ostavio iza sebe, izbegavao je socijalni kontakt i potpuno se povukao u svoj svet. Iako je kratko bio hospitalizovan, nikada mu zvanično nije bila dijagnostikovana mentalna bolest. Umro je od raka pankreasa 2006. godine. Njegovo nasleđe živi u priznanju i velikom uticaju na mnoge muzičare, a tokom godina postao je i predmet brojnih knjiga. Sid Beret je „ludi dijamant“ koji će zauvek sijati na muzičkom nebu.

espreso.co.rs/dzabaletan.rs

Bonus video: