BOJANA VUNTURIŠEVIĆ: Muzičarima je mesto na televiziji, ali tamo nas ne zovu

Bojana Vunturišević, naša popularna pevačica, uskoro će nastupiti na Indirekt festivalu, u SubBeernom centru u četvrtak 3. oktobra u 20 sati. Tim povodom razgovarali smo s Bojanom o njenoj muzici i načinima na koje je plasira slušaocima.

Digitalna komunikacija je postala važan, ako ne i najvažniji kontakt s publikom. Aktivna si na društvenim mrežama. Koliko misliš da to pomaže da tvoja muzika dođe do publike?

- Društvene mreže su jedini medij na kom mogu da se obratim ljudima, koji prate moj rad, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Koristim ih veoma spontano, svaki sadržaj koji plasiram nema nimalo kalkulacije u sebi, a brojke koje sam 'dosegla', da se tako izrazim, su organske, i time se vrlo ponosim.

Generalno, gde vidiš budućnost nosača zvuka u odnosu da dostupnost na digitalnim platformama ili pripadaš grupi ljudi kojima pre svega vinil, ali i CD imaju autentičnu vrednost ili si na sredini između te dve priče?

- Ja sam oduvek bila veliki ljubitelj kaseta. Toga sam imala na tone. Tata mi ih je uvek kupovao, uglavnom subotom ujutru. Sećam se tih naših rituala. Kupovala sam kasnije piratske diskove, ali ploče nikad nisam imala, kao ni gramofon. Kako nikada ne vodim računa o metrijalnim stvarima, gubim ih, zaboravljam, poklanjam, pozajmljujem, a one se ne vraćaju, digitalni format mi je super. Strastveni sam korisnik Deezera. Tamo skidam albume, pravim plejliste, istražujem i nagovaram ljude da koriste tu platformu za slušanje muzike. To je moja sadašnjost i volela bih da postane svačija.

Tvoje pesme imaju milionske preglede na platformama dok se u mejnstrim medijima muzika koju ti radiš ne predstavlja. Kako objašnjavaš taj fenomen?

- To je fenomenalan fenomen o kom me razmišljam. Puštam da mi se stvari dešavaju spontano, uglavnom zbog svoje lenjosti, jer bih u suprotnom bila prisutnija i u mejnstrim medijima. Mislim da muzičarima jeste mesto na televiziji. Na svakoj televiziji. Tamo nas najčešće nema jer nas ne zovu, ali i mi se sklanjamo sami. Skoro sam bila u emisiji kod Ognjena Amidžića i popila sam žestoku kritiku jednog našeg čuvenog reditelja. A moje pitanje je: zašto bismo se mi sklanjali i ustupali medijsko mesto nekim ljudima koji najčešće nemaju šta da kažu? Rezultat svega toga je opšti javašluk i totalni poremećaj vrednosti koji živimo godinama unazad u ovoj zemlji.

Indirekt festival je zamišljen kao okupljanje profesionalaca, umetnika i publike u razmeni znanja dobrih vibracija na svirkama. Koliko je to korisno za ljude koji su u muzičkom biznisu i da li su uopšte festivali mogućnost da i manje komercijalni izvođači lakše nađu put do šire javnosti?

- Svaka interakcija je najbolji vid edukacije. Samo treba širiti svoje znanje i iskustvo, primati tuđe znanje i iskutvo, jer na taj način širiš vidike i pomeraš stvari na bolje. Festivali su mi zauvek najbolji vid promocije. Uvek se u publici našla neka izgubljena duša koja nikad nije čula za mene, zadesila se tu sasvim slučajno i ostala sa mnom do kraja. Tako se najbolje širi publika.

Da li ćeš gledati i slušati još neki koncert na Indirektu?

- Hoću. Uvek volim da podržim svoje kolege. I muzičare, ali i kolege koje se bave organizacijom, izdavaštvom i svim segmentima muzičke industrije.

Šta inače slušaš ovih dana - preporuka za čitaoce?

- Bukvalno ništa. Čistim se od svih zvukova, jer ulazim u studio gde ću snimati svoj drugi album.

Da li spremaš nešto novo?

- O, daaaa.

Očekivanja od koncerta?

- Samo da nam bude lepo i da ljudi više pevaju od mene.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)