GRUPA TURISTI: Atomska bomba na domaćoj rok sceni (VIDEO)

Premda je rok grupa Turisti održala svoj prvi koncert početkom ove godine, a njeni muzičari pripadaju mlađoj generaciji ovdašnje scene, uspeli su za kratko vreme da naprave mali bum, steknu bazu fanova i privuku pažnju kritike. Legendarni Žikica Simić je o njihovim potencijalima rekao sledeće: "Bio sam na Akademiji kad su Jarboli postali veliki bend. Bio sam u Domu omladine kad su Stray Dog uradili isto to. Subotnje veče u KC Gradu imalo je u tu auru. Turisti su stigli. Stvari više nisu iste".

Grupu predvodi mladi, ali već iskusni gitarista i basista Boško Mijušković, poznat najpre kao član rok benda Straight Mickey and the Boyz, a potom i supergrupe Šktice u kome mu društvo prave takve veličine poput Caneta Partibrejkera ili Borisa Mladenovića iz Jarbola. Turisti su nastali u zajedničkoj sobi braće Mijušković, Boška i Nikole, da bi potom njih dvojica snimili debitanstki album "Levo ili desno" i okupili odgovarajuću ekipu muzičara za njihovu viziju alternativnog roka.

Posebnu notu njihovoj muzici daje i bubnjar Peđa Milutinović, jedan od najzaposlenijih aktera na domaćoj džez sceni, pa nam je naročito bilo zanimljivo da uz Boška ugostimo i ovog sjajnog muzičara. Povom nam je predstojeći koncert grupe Turisti na festivalu Zvuk Beograda, gde će se u petak, 19. oktobra u KC Gradu, predstaviti publici uz bendove Haze Ash i Dogs in Kavala.

NM: U vreme kada su Turisti nastali, bend Straight Mickey and the Boyz je već radio. Kako si došao na ideju da praviš još jedan bend?

BOŠKO: Ideja oko Turista i takve muzike je jako dugo postojala, s tim što sam je čuvao. Bio sam svestan da postoje neke stvari koje moram da naučim kako bih uopšte mogao da razmišljam o bendu. Uz mog brata Nikolu Mijuškovića Džimija, s kojim sam delio sobu, krenuo sam da radim na tome postepeno dok nije dobilo oblik koji možemo delimo s drugim ljudima.

U to vreme postojao je i Strejt Miki i Škrtice, imali su već neki utaban put. S obzirom da se bavim samo muzikom, mora sam sebi da postavim zadatak da se još bolje organizujem i da mogu još više vremena da odvojim samo za to.

NM: Kako je došlo do toga da se Peđa našao u bendu? On je ipak prevashodno džez muzičar, iz neke druge priče?

BOŠKO: Meni je to bilo stvarno neverovatno, fantastičan momenat. U početku nisam imao tendenciju da napravim bend i da se odsvira koncert. Album je već bio skoro gotov, kuvao se, i onda sam nekim svojim drugarima i kolegama slao snimke da bih proverio kako njima zvuče. Jedan od njih je bio Ilija Duni iz grupe Ti, koji je imao dogovoren koncert u Domu omladine Beograda. Kada je poslušao album i zvao me je i rekao da je ovo pravi trenutak da Turisti uskoče, da se upuste u tu avanturu.

Meni je to stvarno bilo čudno jer uopšte nisam razmišljao o tome, niti sam znao kako da postavim zvuk. Hteo sam da na neki način pobegnem od ustaljene bas-bubanj-gitara bendovske forme, što je u startu zahtevalo specifične muzičare.

Mislim da i dalje nisam dostojan toga da takav muzičar svira sa mnom. Mi se znamo iz Čekaonice (bivši džez klub u zgradi BIGZ-a, op.a). Tu je bio poseban momenat, pogotovu za džez scenu, a i za sazrevanje neke generacije kakve po mom mišljenju nije bilo ranije kod nas. Ti džez muzičari kao da su došli "sa ulice" što je fantastično. Vratili su džez tamo gde pripada. I Peđa je sigurno glavni "mutant" u tome.

Uve sam posle svojih proba dolazio u Čekaonicu da vidim šta se tu dešava. Nakon što se klub ugasio, dugo se nismo videli. Kada smo se ponovo sreli ispričao sam mu da sam završio svoj album, i čim sam mu ga poslao rekao mi je da ga "radi ova muzika". Pitao sam ga da li bi svirao koncert za dva meseca, on je rekao da može, i tako je sve krenulo.

NM: Peđa, kako si ti reagovao na ovaj poziv?

PEĐA: Uvek sam uvek slušao raznu muziku, nikada samo džez. U tome je zapravo kvaka. Nikad nisam bio striktan da sviram samo džez i da je sve drugo bezveze. Baš naprotiv, volim razne muzike, i zato mi je pala na pamet ideja da sviram u Turistima. Boško je znao da tu može da se desi nešto više, i da ja mogu u bend da pretočim nešto iz džeza ili neke druge muzike. To se donekle i desilo, i to je super fora. Zato što je totalno druga publika. Džez publika je prilično mirna masa koja sedi i sluša svirku - mada može da bude i drugačije - a ovde su neki totalno drugi ljudi. I to me je privuklo.

NM: Kako si reagovao kad ti je Boško poslao snimke?

PEĐA: Poslao mi je gotov album i baš mi se dopalo.

NM: Šta ti se dopalo?

PEĐA: Pa, ta otkačenost i opuštenost. Ne mora sve od muzike da bude laboratorija. Nešto može da bude prilično jednostavno, ali odsvirano i odigrano tako da veruješ u to. Mene je kupila i produkcija i pristup, vokali, sviranje gitare, basovi...sve je nekako složeno. Jako me privlači kad neko ima ideju, vremena i volje da se posveti nečemu . Meni se sviđa kad je neko u fazonu da radi. Boško je jedan od tih likova i zato sam i ja u Turistima. Vidim veliki potencijal i u bendu i u njemu samom.

Recimo, sad smo snimili uživo tu neku stvar i ljudi su baš burno i agresivno reagovali...

BOŠKO: Bitna stvar je da smo uleteli u snimanje drugog albuma. Sasvim sigurno je da će biti drugačiji nego prvi, u nekim segmentima dosta radikalniji. Tu je mešavina različitih pristupa. Mislim da, muzički gledano, više ne postoje neke spojnice kao ranije, da jasno možeš da ustanoviš fuziju rokenrol Bo Didli ritma i nekih semplova. Mislim da se ovde desila neka smesa, kao neka atomska bomba, što mislim da je fantastično. Ta nova pesma koju je Peđa pomenuo najbolje odjekuje. Neki kažu da ih podseća na Prodigy, što je kompliment.

PEĐA: Ogroman!

NM: Zanimljivo je i kako opisujete reakcije publike, da ume da bude živo i veoma energično. Poslednjih nedelja je na društvenim mrežama aktuelan tekst Dragana Ambrozića o "smrti rokenrola", odnosno o takozvanoj Jutjub generaciji koja ovu muziku doživljava na nov način. S obzirom da ste obojica mlađi od 30 godina i da možda pripadate toj generaciji, kako gledate na problematiku?

PEĐA: Mislim da rokenrol nije mrtav. Mi smo prihvatili tu jutjub generaciju. Potrebno ti je mnogo ljudi koji gledaju Jutjub, prate fejsbuk, instagram i sve, i jednostavno moraš da se uklopiš. Da svoju energiju i vreme uložiš u neki video. Ali dobra fora je da na svirkama ti ljudi nisu mrtvi. Kad dođu na svirku ne gledaju više u telefon. Dobro, možda snimaju telefonom, ali i dalje se oseća energija.

BOŠKO: Moje lično mišljenje je da su mnoge stvari tu deplasirane . U svim tim segmentima je potrebno posmatrati stvari sa nekom oštricom. To ne mora uopšte da bude neki profilisan politički stav što je na neki način isforsirano u ovom vremenu u nekom drugačijem maniru, nego što je to bilo ranije kada je rokenrol kao kultura i način života bio popularan. Ja ne vidim mnoge stvari ni u Jutjubu, ali ne vidim ni u rokenrolu kao prenosivoj tradiciji koja i dalje opstaje takva kakva je bila. Pogotovu kod nas.

NM: Kako gledaš na tekstove u svojoj muzici? Da li želiš nešto da preneseš ili su oni jednostavno odraz nekih tvojih stanja?

BOŠKO: To je odraz ličnih stanja. Stvarno nikad nisam imao takva razmišljanja. Ni u Strejt Mikiju, ni izučavajući recimo zanat pored Caneta i drugih velikih i starijih muzičara. Odmah sam umeo da pronađem nišu koja mene zanima. Nikad nisam imao ideju da poruku treba preneti da se dobro razume, da ljudi stvarno poslušaju taj savet. Samo se treba držati svog puta, a moj je tu negde, u magli sopstvenih stavova i osećanja.

NM: Obojica ste kao mladi muzičari imate prilike da svirate sa nekim legendama domaće muzičke scene. Boško sa Canetom iz Partibrejkersa, Peđa sa Vasilom Hadžimanovim. Kakva su to bila iskustva? Upoznaš se recimo sa Canetom, i kako ide ta priča?

BOŠKO: Susret sa Canetom je bio fenomenalan. Kada smo se prvi put sreli bio sam kratko ošišan, i pitao me je "Jel ti imaš ravnu lobanju?" (smeh). Preko njega sam dobio i nadimak "Boca". Sada više nije Bole, nego Boca.

NM: Kako je nastao taj nadimak?

BOŠKO: Na prvom susretu mi je rekao "kako se ti zoveš". Ja mu kažem "Boško". Onda me pitao šta studiram, ja mu odgovorim "kulturu i medije..." i onda je pokazao prstom ka meni i rekao: "Boca". (smeh)

E sad, pričamo mnogo o muzici, stalno. Od samog starta smo pričali o muzici. Znam da je prva stvar koju je počeo da priča bila ta fama oko Led Zeppelina, koliko su oni pokrali od starih bluz muzičara, da je to Džimi Pejdž sve izučavao. Baš smo o tome pričali, na način koji on to ume tako dobro da objasni. Odmah sam i ja ubacio neka svoja interesovanja, tada sam već dosta kopao po tome.

To je zanimljiva stvar. Mislim da svaki rok muzičar ima nekog svog omiljenog bluzera. Kad gledam te intervjue, svi imaju. Džek Vajt, Den Auerbah, i ovi novi imaju. Tako i Cane ima. Njegov je Fred Mekdauel, a moj Buka Vajt. Najviše nas je muzika povezala i spojila, i sada već pričamo o svemu. Da budem iskren, za neke najveće probleme i dileme koje imam, odmah njega pozovem. Jeftinije mi! (smeh)

Mnogo mi je drago kad me ljudi na taj način zezaju, da mi je on kao neki drugi ćale. Da, jeste.

NM: Kako je tebi, Peđa, bilo sa Vasilom?

PEĐA: Super. Bio sam baš mlad, imao sam 22 godine kada sam ga upoznao. Čuo je za mene, čuo je da se u Čekaonici dešava neko ludilo. I onda sam ušao u bend. Isto kao što je Bošku bilo sa Canetom. Gomila muzike, otvorenih saveta, kao otac i sin. Što je sve legimitimno.

NM: Bilo je i saveta koji se ne odnose samo na muziku?

PEĐA: Naravno, jer kad je neko jako mlad i nije oformljena ličnost, onda bliski ljudi utiču na tebe. Nije bilo nikakvih ekstremnih situacija, ali to je sve normalno.

Što se muzike tiče: gomila makedonske muzike, sa Balkana, pa Kit Džeret, Herbi Henkok... slao mi je klipove, informacije šta se sluša i šta je njemu OK. Ali davao je i ove ljudske savete. To je možda i bitnije.

NM: Kada razgovarate s njima o muzici, da li onda i nešto konkretno primenite u svom radu?

BOŠKO: Uvek.

PEĐA: Sigurno, mislim da smo mi otvoreni za sve, samo što ne pitamo sad previše.

BOŠKO: Pustio sam Canetu novu pesmu i rekao mi je "O, dobra je, dobra je. Al' vidi se da deškra". To javi se - to si pokupio od mene" (smeh). I ja kažem: "pa jesam, naravno!".

NM: Nedavno je izašla i vest da je tvoj kolega Miki, iz benda Straight Mickey and the Boyz, pisao muziku za film Kralj Petar Prvi. Šta misliš o tome? Da li bi se i sam upustio u pisanje primenjene muzike?

BOŠKO: Nisam još slušao to što je pisao. On je jedan multitasking tip, i jako mi je zanimljivo, zato što cela ta priča oko realizacije projekta od velikog nacionalnog značaja potiče zapravo od mišića dvojice entuzijasta. Oni su operativci tu, ako mene pitaš. Miki i Petar Ristovski. Njih dvojica su, na svim poljima gde mogu nešto da urade i učine, krenuli da rade. Na kraju je Miki uspeo da isforsira dosta zanimljivu ideju i koncept muzike za film.

Moje generacije i generacije pre toga su sigurno navikle na te neke violine, rakije, neki "haj-nehaj" način života i priče, a u svemu tome on je napravio odličan kontrast time što je ubacio gitare. Juče je baš pričao kako se dosta pozabavio gitarskim efektima, kao što je tremolo, koji je recimo dosta primenjen u surf muzici, ili u filmovima za koje pisao Enio Morikone. Baš mi je drago da je uspeo da napravi to.

Što se mene lično tiče, da, već sam imao neke zalaske u ta polja, nadam se da će biti i više takvih angažmana.

PEĐA: Nemam takvih iskustava. Uglavnom su ljudi uzimali ono što smo mi već snimali. Recimo "Montenegrian Swan" od Qzama Quarteta će ići u seriji "Jutro će promeniti sve". Meni je komponovanje još novo, ali evo Boško zna, on je jedan od ljudi koji me je inspirisao i naterao da nekako skockam i realizujem to što sam počeo da radim.

NM: Objavljivao si na fejsbuku neke kratke klipove svoje muzike...

PEĐA: Tako je, to su neke ideje koje sam kucao u kompjuteru na Lodžiku. Skupilo se sve i svašta pa sam slao ljudima, i onda smo otišli u studio i snimili nešto. Tu su Luka (Ignjatović, op.a), Pera (Krstajić), Dejvid Bini isto, biće verovatno i Branko (Trijić), Vasil (Hadžimanov), Sava (Miletić), jako interesantno. Za početak mi je to super.

Evo sad recimo, Luka i ja smo bili na odmoru u Puli, i snimili smo skoro sav materijal za spot telefonom, za celu jednu stvar. To san izmontirao, i vrlo je moguće da će da se pojavi u nekoj niskobudžetnoj varijanti koja uopšte nije loša.

NM: Sviraćete na festivalu "Zvuk Beograda".

BOŠKO: Dobra je stvar sa Turistima što smo do sada uspeli da napravimo nekakvu pometnju. Slušaoci već gledaju na Turiste kao nešto novo i zanimljivo i očekuju dobre stvari. Važno da padaju ti neki super epiteti, koji isto tako mogu brzo da splasnu. Druga strana je da ljudi i dalje ne poznaju baš dobro šta se tu dešava, kakva je to muzika, a mislim da se ona konstantno menja jer stalno tražimo nove formule i pristupe. Za početak, kako da oslobodimo prostor u muzici, u zvukovima, a kasnije i još nešto dalje.

Trenutno smo najviše fokusirani na novi album i nove pesme, na tome se dosta radi, ali za sad u kućnim uslovima, Biće dobar, koncert, zanimljiv, drago mi je jer sam baš navikao da sviram u klupskim atmosferama, tako da ovo je još jedna dobra prilika za to.

BONUS VIDEO: Belgrade SAXperience intervju sa direktorom festivala

(Espreso.co.rs)