Milan Mladenović, probuđeni sanjar u košmaru stvarnosti (VIDEO)

Oduvek mi je bilo teško da poverujem, da je baš ovaj čovek, rođen iste godine kao moja baka. Nisam mogla da dokučim o čemu se tu radi, ali njega nisam mogla da zamislim starog, odnosno starijeg nego što je zabeležen na fotografijama. Danas imam poprilično dobru ideju, zašto mi je sama ta činjenica bila tako začuđujuća, otkako mi je poznata.

Kada zaboravim na vreme i na to da ga više nema, mogu da ga osetim kao posve bliskog sebi, današnjem vremenu i da razumem gotovo svaku njegovu pesmu, kao da je naš savremenik. Kao da je i sada još uvek sasvim mlad. Kao da još uvek čekamo da on prvi „podigne glas“, da nas podseti, da potraga za „boljim svetom“, borba za ono u šta duboko verujemo ne sme da prestane.

Gledajući svoju baku i misleći na njega, ne mogu da pronađem gotovo ni jednu sličnost i poveznicu među njima, osim tu da su živeli zajedno u "ona bolja vremena“, a posle i u ona koja su za Milana bila noćna mora, koja su svakodnevno strugala jedan po jedan deo njegove životne ushićenosti i vere da ipak sve nije izgubljeno. Upravo te misli govore mi koliko je zapravo bio neshvaćen, neobičan, poseban, ali i ispred svog vremena.

Čovek vizionar, nesvrstan, a zbog tog, bar po onome što mogu da čujem u muzici koju je stvarao, često i nesrećan i u bolu. Borac za ideale. U vreme kada je sve gorelo - verni poštovalac mira, jedan od retkih koji se usudio da u inat svima i u inat svemu pusti glasan krik i da se pobuni protiv onog što mu se godinama dešavalo pred očima kroz svoju umetnost - kroz muziku i pesme.

VEČNI NEPREBOL I NEISPUNJENA ŽELJA

U jednom od intervjua Milan je rekao „Moja prva i najveća želja bila bi da se probudim i ustanovim da je 1990. godina i da kažem – Uh, al' sam nešto ružno sanjao“. Ova želja, ne trebamo ni da spominjemo, nikada mu se nije ispunila, a on je patio što se našao u takvo vreme na ovom svetu. U vreme kada se zemlja koju je tako voleo raspala, u vreme kada se ratovalo, a on verovao u mir.

Milan je bio pravo dete Jugoslavije. Rođen u Zagrebu, deo detinjstva proveo u Sarajevu, a potom došao u Beograd.

MUZIČKO STVARALAŠTVO

Kao srednjoškolac, učenik Jedanaeste beogradske gimnazije, Milan zajedno sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem Gagijem, osniva svoj prvi bend pod nazivom Limunovo drvo. Bend je bio zapažen, pa su svirali na gitarijadama u Žarkovu i Železniku, u Rok bloku (Bloku 45), u Domu omladine, čak su održali i dva samostalna koncerta u SKC – u.

Poznatije numere ovog sastava bile su „Da li se sećate?“, „Sedmi krug“, „Oko moje glave“, „Limunovo drvo“, „Ne veruj“ i „Gubitak“. U to vreme Milanovo društvo postaje aktivno uključeno u novi pravac muzike poznat kao novi talas. No, sam Milan tada nije znao da će on zajedno sa Magi biti ne deo novog talasa, nego novi talas jugoslovenske muzike.

Limunovo drvo ostaje zapamćen kao nešto klasičniji izdanak pank roka, u većini slučajeva sa udarničkim ritmom, sa punim kapacitetima električnih gitara, mnogobrojnim solo deonicama. No, ako se malo bolje zadubimo, jedna nota koja je obeležila svaki Milanov bend postoji i u ovom, njegov specifičan i prepoznatljiv glas, ali i čuveni „krik“ u višim lagama, kao i pomalo mračna nota što u muzici što u rečima. Kao da se već predosećaju nadolazeća krizna vremena.

Godine 1980. Milan zajedno sa Mihajlovićem, Dušanom Kojićem Kojom i Ivanom Vdovićem Vdom, osniva svoj prvi značajniji sastav – Šarlo Akrobata. Prvi nastup su imali aprila 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima. Nekoliko pesama grupe ("Niko kao ja", "Ona se budi", "Oko moje glave", "Mali čovek") ubrzo je objavljeno na kultnoj kompilaciji "Paket aranžman", a 1981. godine izlazi prvi i jedini album benda - "Bistriji ili tuplji čovek biva kad...", koji se smatra jednim od važnijih jugoslovenskog novog talasa. Šarlo Akrobata se nakon toga raspada usled međusobnih nesuglasica između Milana i Dušana.

Prvi i jedini album ovog sastava „Bistriji ili šuplji čovek biva kad...“ danas se smatra jednim od najvažnijih albuma jugoslovenskog novog talasa, ali i najvažnijih albuma u istoriji domaćeg roka. Iako je album za jugoslovenske standarde bio eksperimentalan, uvrstio se među remek-dela svog vremena, u albume koji su pomerili i izbrisali sve postojeće muzičke okvire i otvorili prostor novom muzičkom razmišljanju. Ovom novouspostavljenom trendu Milan Mladenović je gotovo uvek ostao veran, s tim da je sve što je stvarao sa Ekatarinom, uvek bivalo pomalo mračnije u odnosu na zvuk koji je „nosio“ Šarlo Akrobata.

Da je Milan i u ovoj grupi ostavio jak lični pečat, posve je jasno – čini se kako je upravo ovaj bend bio onaj koji ga je isprofilisao u umetnika i pevača kome će ostati dosledan do kraja života, s tek blagim promenama, usavršavanjem glasa i elektronskog zvuka uz pomoć Margite Stefanović i Bojana Pečara, koji su uveliko obeležili njegov život. No, bilo bi nepravedno ne spomenuti da u Šarlu Akrobati još uvek ne govorimo o težini reči, misli i muzike, koja će kasnije da progovara kroz Ekatarinu, i u kojoj će se uveliko osećati Milanova kako unutrašnja borba, tako i ona borba sa svetom, životom i ljudima, ali i neprebol i potraga za idealima koji su mu grubo istrgnuti. Probuđeni sanjar, u košmaru stvarnosti, inspirisano je opevao svako svoje razočaranje, svaku svoju patnju, i do kraja je ostao dosledan onome u šta je verovao.

Ekatarina Velika sve je samo ne običan bend, ona je intelektualna disciplina. Milan se nikada nije osvrtao na potražnju širih narodnih masa, nego je zauvek pokušao da ostane dosledan sebi što je pokušao da objasni i u poslednjem intervju koji je dao za Večernje novosti.

Mi govorimo jednostavnim rock'n'roll rečnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje ljudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke i kada pokušaju da priđu našoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama naših pesama može da pronađe život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje jer jedino ako se razumemo možemo da učinimo nešto da nam svima bude bolje – rekao je Mladenović.

Milan je govorio kako su na njega najviše uticali Dado Topić, Čak Beri, Kraftverk i Martin Luter King. Na svet je došao sa unikatnom bojom glasa, a sve što je interpretirao bilo je specifično i neponovljivo, baš kao i njegov stvaralački rad.

Isprva je stvarao iz ljubavi, maštajući da već dobar svet, zlatne godine, makar za nijansu obogati sobom i onim što je mogao da da, a onda je došlo zlo i kraj zlatnih godina. Probudio se nacionalizam, mržnja, zapucalo se i svega je bilo napretek osim onog u šta je Milan verovao. Odjednom se obreo u dilemi da li da se prepusti i sjedini sa postojećom svakodnevicom ili da se zavije u sebe i vrati se u utrnulu i atrofiranu prošlost naveče, kada bi legao u svoj krevet i zatvarao oči. Izabrao je ovo drugo, što ga je kao večni neprebol i razarajući faktor u njegovom odveć specifično sazdanom biću na kraju koštalo i života.

Teret amputiranog detinjstva, smešan sa uspomenama koje se nisu srušile, koje su jedva uspravno stajale, ali koje su u njegovom svetu ipak bile toliko žive, učinile su da nikada ne bude inficiran virusom tadašnjeg vremena. Ipak, celog svog života borio se da zaleči rane koje mu je naneo svet, koje su mu naneli ljudi u koje je verovao, krijući se iza teških i sve mračnijih oklopa muzike koju je istrajno stvarao, ponavljajući sebi „Nisi sam, nisi sam, Tvoju senku nastavljam, Tvoje lice preklapam, Tvoje reči ponavljam. Smiri se, saberi se, budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam, bistar, jak i siguran ...“

Njegov rad kruni se u najmračnijem projektu "Angel's Breath", što je ujedno i poslednje što je izašlo iz pera i duše Milana Mladenovića. Ovaj album snimljen je u Brazilu u saradnji sa Mitrom Subašićem-Subom. Mnogi su ga okarakterisali kao Milanov predosećaj kraja.

OTIŠAO UZ REČI "ANESTEZIJE"

Davne 1994. godine, kako su opisivali oni koji su mu bili bliski, a koji su odlučili da napišu knjige njemu u čast, napustio je ovaj svet jednog tmurnog dana, petog novembra. Zatvarajući oči vinuo se u večnost, utisnuo u sećanja, oživeo kao legenda za one neke koji kao i onda, tako i danas mogu da ga razumeju.

Od publike Milan se oprostio iste ove kobne 1994. godine. Na festivalu u Budvi. Tokom izvođenja pesme “Anestezija”, svima je bilo jasno da on upotrebljava sve napore samo da ostane na nogama, istovremeno pokušavajući da se odupre onome što ga je vuklo u mrak, trudeći se da s vremena na vreme zapeva iz sve snage i podigne glas, no već tada se nad njim nadvila aura smrti, oduzimajući mu onu čuvenu ostrašćenost i životnost sa kojom je pristupao i sa kojom je izvodio svaku svoju pesmu.

Završimo sećanje na Milana rečima njegovog prijatelja Zorana Kostića Caneta, kojim se on oprostio od velikog umetnika:

Ja Tebi čitam zadnje slovo. Ja Tebi, a ko meni!? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti čuješ sad! Rastanak i ponovni sastanak. Puno ljubavi je zauvek otišlo s Tobom. To što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde su ljudi da Te isprate, Tvoji ljudi. Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike. Neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje. Samo jedan put vodi do pravde. Kao što su i sve reči bile na Tvojoj strani ... I vetar i zemlja i dah ... Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom. Vidimo se svi!

BONUS VIDEO: FAŠIZAM NIJE PAO SA NEBA U NAŠE ŽIVOTE, ON JE DUBOKO UKORENJEN! Snažnim govorom otvoren 52. BITEF! (KURIR TV)