LAKO JE SVIRATI, TEŠKO JE OSEĆATI: Zašto nam je važan Džimi Hendriks, jedna od najvećih pop ikona 20. veka? (VIDEO)

Sada već davne 1993. godine, za svoj trinaesti rođendan, dobio sam na poklon kasetu Džimija Henriksa - The Best of, bugarska piratska edicija. Već dve godine sam svirao gitaru i išao na časove kod Radomira Mihajlovića - Točka. Slušao sam hard rok i hevi metal i ložio se na sve moguće "gitarske heroje" koji umeju da sviraju baš baš brzo. Znao sam da će mi trebati nekoliko godina vežbe da postignem brzinu koju ima Stiv Vai (ako ikad postignem), a nije mi bilo jasno zašto Džo Satrijani ne svira brže, kad već može i ume. Čuo sam i da postoji levoruki gitarista Džimi Hendriks, i da ga mnogi smatraju za najboljeg gitaristu svih vremena.

Pre nego što sam pustio kasetu, nisam mnogo znao o njemu, sem da je mrtav i da je svirao šezdesetih godina. Slušao sam pomalo The Doors i Led Zepellin, znao za "Child in Time" Deep Purplea, ali mi stari rok uopšte uzev nije bio previše blizak. Kakav li je taj gitarista iz šezdesetih, koja ludila je svirao kada ga i danas (tj. devedesetih) smatraju najboljim? Bilo mi je kul što je levoruk kao i ja - garant je i on znao za moju muku s "desnorukim" gitarama za "normalne" ljude!

Pustio sam kompilaciju i željno čekao da čujem prvi solo, pa drugi, pa treći. "Lovio" sam sve što je ličilo na gitarsku virtuoznost kakva je meni poznata. Nakon 5-6 pesama, sa blagim osećajem poraza, zaključio sam da Džimi Hendriks nije najbolji gitarista na svetu. Ali me je otuda još više kopkalo - odakle mu ta titula? I dalje sam uporno slušao, pa i zavoleo neke numere. Najviše "All along the watchtower", za koju nisam ni znao da je obrada Boba Dilana. Pa "Voodoo Chile", "Little Wing", i mnoge druge. Upotreba wah-wah pedale mi je bila otkrovenje, ali to je bilo to što se tiče "herojizma".

Danas, 25 godina kasnije, više ne sviram gitaru. Pišem o muzici već 15-ak godina, slušam džez, avangardu u svim muzičkim žanrovima, slobodnu improvizaciju. Saznao sam da je Džimi Hendriks - posredno i neposredno - uticao na Majlsa Dejvisa da džez odvede u fjužn revoluciju sedamdesetih godina prošlog veka, nakon čega u ovom žanru više ništa nije bilo isto. Ali ni izbliza ne bi bilo tačno reći da je to bila nekakva ključna Hendriksova istorijska uloga. Štaviše, njegova pozicija u istoriji popularne muzike danas deluje podjednako apartno kao što mi je tih devedesetih delovalo njegovo mesto na Panteonu Virtuoznih Gitarista.

Žario je i palio u vreme kada su bili popularni The Doors i Dženis Džoplin. Njegova muzika je, strogo tehnički gledano, bila na tragu psihodeličnog bluz-roka tog vremena, ali je bila i dovoljno odmaknuta, "pomerena" van glavne struje. Ako pogledamo i njegovu kulturološku poziciju, stvari će nam biti nešto jasnije. Džimi Hendriks je tamnoputi momak koji se drznuo da svira "belu muziku". Belačka aproprijacija crnačkog muzičkog nasleđa je lajt-motiv čitavog razvoja američke industrije pop muzike, dok su se stvari u suprotnom smeru uvek odvijale nešto teže. No, Hendriksov "upad" na ovu teritoriju nije bio prost primer komercijalnog uspeha i rasne emancipacije, već jedan od najoriginalnijih primera stvaranja muzike koja nadilazi žanrove, onoga što će u 21. veku postati neuhvatljiva post-moderna.

Hendriksova muzika je u tom smislu bila možda i zbunjujuća, jer je sadržala ne samo bluz kao tipičan "crnački" žanr, već i fank i soul, koji će dostići svoj kreativni i komercijalni vrhunac tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Sve to je nakalemio na hipi rok psihodeliju, a svoj svirački stil je "oslobodio" tehničkih i žanrovskih stega, i konvencija o tome kako se svira rok solo.

Bilo je, naravno, pre njega gitarista koji su svirali tehnički loše i od toga napravili svoju prednost, ali Hendriks je bio taj koji je svirao odlično, a koji je među prvima hteo i umeo da odsvira "savršenu pogrešnu notu" - barem u svetu pop kulture. Bio je među prvima u pop muzici (u najširem smislu) čija je muzika sadržala totalnu improvizaciju, kako u korišćenju konvencionalnih i bluz skala, tako i tehničkih pomagala poput pedala i pojačala.

U kolektivnoj svesti zaljubljenika u rok muziku ostale su scene Hendriksa koji zubima svira električnu gitaru, kao paradigma njegovog sviračkog stila. Mada bi bilo trivijalno konstatovati da je to bila njegova glavna "fora", ovaj detalj je bio i svojevrstan način da ga javnost koliko-toliko razume, makar i kao ekscentrika koji je, u moru hipi "ludaka", doneo na koncertnu scenu nešto još luđe. Ikonična je i njegova šokantna, devijantna interpretacija američke himne na Vudstoku, svojevrsno svetogrđe, ali i autentičan muzički komentar stanja u kome se u tok trenutku nalazila slavna Nacija.

Džimi Hendriks je bio neobičan genije, muzička i simbolička figura van svog vremena. Spekulacije o tome šta bi i kako svirao da je ostao živ, nikuda ne vode. Jer i ta prerana smrt u simboličkoj 27. godini (baš kao i njegovi savremenici Džim Morison i Dženis Džoplin) je deo njegove suštine, "mita" ako baš hoćete. Njegova karijera je završila tačno na svom prirodnom kraju, ostavljajući nasleđe koje će nezasiti izdavači povremeno plasirati kao "davno izgubljene, a sada pronađene snimke". A nama, fanovima i poštovaocima, ostaje samo da zinemo u čudu i dok hiljaditi put čujemo poznate numere, koje i danas zvuče podjednako vanvremenski i "svemirski".

BONUS VIDEO: Film "Izgrednici" Dejana Zečevića izabran za srpskog kandidata za Oskara