DŽEZERI KOJIMA SE SRBIJA PONOSI! Sinoć smo bili na koncertu QZAM QUARTET-a, proveli se kao nikad, a onda su nam momci otkrili tajnu svog uspeha! (FOTO)

Beogradski džez bend Qzama Quartet od nastajanja nosi titulu jednog od najoriginalnijih džez bendova u Srbiji i regionu, a sinoć se ovaj sastav vratio na binu letnjeg Bitefartcafea sa svojim autentičnim zvukom.

Bend je predstavio numere sa prvog albuma ,,Portrait in Black and White’’ kao i 5 novih kompozicija koje potpisuju Filip Bulatović, Pera Krstajić kao i Peđa Milutinović koji su ovom prilikom i sa ovim sastavom promovisali ,,svoje originalne stvari’’.

Bend čine najvrsniji muzičari nove generacacije, virtuozan svako za sebe i svi zajedno. Oni pored brojnih zasebnih projekata ipak nalaze vremena da rade na zajedničkom autorskom džez projektu, a to su:

Filip Bulatović (klavijature) je virtuozni pijanista i kompozitor školovan u Nemačkoj. Po povratku iz Njujorka, gde trenutno živi i stvara, održao je koncert svog tria na velikoj bini Kolarčeve zadužbine.

Luka Ignjatović (saksofon), školovan u Amsterdamu, takođe predvodi još jedan originalan džez projekat: Schime Trio. Ovaj sastav izdao je drugi album ove godine, a svoju izuzetnost imaće prilike da predstavi na dva evropska džez festivala: Moers (Nemačka) i Jazz Marciac (Francuska).

U poduhvatu osvajanja evropskih bina pridružuje mu se i Peđa Milutinović (bubnjevi), član Qzame, Schime Tria i Vasil Hadžimanov banda. Jasno je da originalnost naše džez scene ne može proći bez palica ovog vrsnog bubnjara, koji nalazi vremena i da doprinese alternativnoj rok sceni sarađujući sa novim beogradskim bendom Turisti. Pera Krstajić (bas) je ove godine diplomirao na Berklee College of Music a njegov talenat prepoznat je na velikom internacionalnom muzičkom takmičenju “Six String Theory Music Competition’’ gde je pobedio u kategoriji bas gitarista.

Na koji način oni tumače muziku i prilike koje se ostvaruju na tom polju razgovarali smo sa svakim ponaosob.

Espreso: Filipe, vi ste neko koga je džez u srednjoškolskim danima već uzeo potpuno pod svoje. Tada ste već otišli u Nemačku sa omladinskim džez orkestrom, a kasnije i na studije. Tome je prethodilo jedno važno ,,konektovanje’’. Interesuje nas da li je i na koji način vas je Vaše poznanstvo sa nemačkim dirigentom i kompozitorom Peterom Herbolzheimerom ubedilo o značaju mentora na razvojnom putu muzičara? S druge strane, kako se snalazite danas u džungli talenta i kvalitetne muzike –Njujorku? Mislite li da postoji nešto kao univerzalni uspeh u tom gradu, takozvani američki san?

Filip Bulatović: Peter je moj prvi inostrani mentor i sviranje u Bujazzo orkestru je moje prvo veliko iskustvo. Napredak u orkestru ubedio me je da uz pravu informaciju i mentora mogu znatno da skratim sebi vreme za vežbanje. Mislim da u NY ne postoji nešto kao ostvareni američki san. Bez obzira na trenutni uspeh svi muzičari konstantno rade na sebi i svojim projektima. Ja pre svega imam veru u svoju muziku koju projektujem vežbanjem, i konstantnim radom na instrumentu ali istovremeno i promociji muzike.

Espreso: Petre, Vi ste prvi Srbin, student prestižnog muzičkog koledža "Berklee" čija se kompozicija našla na zvaničnom Jutjub kanalu ove obrazovne ustanove, zatim snimanja i nastupi sa velikanima muzike - vašim profesorima, a onda i osvajanje internacionalne nagrade za muziku koja ima sve izglede da će Vam otvoriti važna vrata na svetsku scenu. Znamo da je tome prethodilo a potom i usledilo mnogo discipline, posvećenosti i rada. Šta vas je vodilo prilikom ovih izazova i kako se osećate kada se osvrnete na ove izuzetne uspehe? Kakva je Vaša dalja vizija?

Petar Krstajić: Tokom ovih prilika i izazova najviše me je vodila ljubav prema muzici i želja za napredovanjem. Najviše inspiracije sam dobijao gledajući kako moji drugari i studenti oko mene rade i bore se svakodnevno da ostvare svoje ciljeve. Kada pogledam na sve to što mi se izdešavalo tokom studija osećam hiljadu emocija. Bilo je dosta teških momenata i kriza, isto tako mnogo sreće, radosti, ljubavi I ponosa. Moji dalji planovi su da snimim album da muzičarima i drugarima iz amerike. Selim se u Njujork u septembru i planiram da album završim tamo. Malo ću putovati i svirati po Evropi, Aziji I Americi.

Espreso: Luka, predvodite dva autorska džez projekta. Takođe ste i profesor saksofona na Fakultetu muzičke umetnosti. S obzirom na to da su iza vas 3 albuma ovih projekata, mnogi nastupi po evropskim džez festivalima - koliko često vam dolaze mladi muzičari, vaši studenti, po savet koji se tiče organizacije benda, turneta i praktičnih stvari koje prate muziku?

Luka Ignjatović: Veoma mi je drago što se mlađe kolege interesuju za autorsku džez muziku i što ima sve više i više autorskih džez bendova u Srbiji. Što se tiče praktičnih stvari u vezi organizovanja nastupa, proba i slično najvažnije je strpljenje pošto je to deo posla koji ni jedan muzičar ne voli.

Espreso: Peđa, imajući u vidu Vaše bogato klupsko iskustvo sa džez bendovima poput VH banda kao i rok benda Turisti, šta je to što pokreće ljude i tera ih da dolaze na Vaše nastupe? Koja je to ključna esencija potrebna za uspeh koncerta kada je publika u pitanju?

Peđa Milutinović: Ljude pokreće naša ljubav i posvećenost prema muzici, naše emocije i poruke koje im šaljemo. Ljudi vole da čuju pesme, jake ideje i svež zvuk instrumenata i celog benda. Esencija je povezanost i poverenje članova benda na više nivoa, publika to lako prepozna i brzo se prepusti vožnji.

Džez se pojavio kod nas polovinom dvadesetih godina XX veka, najpre u Zagrebu i Ljubljani, a nešto kasnije i u Beogradu. Šta je po vama to što danas razlikuje naš, beogradski džez od onog u ostatku sveta i kako se on tokom godina menjao?

LUKA IGNJATOVIĆ: Ne verujem da postoji Beogradski džez ali se džez koji se svira u Beogradu definitivno menja od kada su dzez muzicari u ovom gradu počeli da izvode autorski materijal.Taj materijal je sve više pod uticajem savremene improvizovane muzike.

Nažalost, svi znamo da je u našoj zemlji turbo folk još od kraja osamdesetih godina apsolutno najdominantniji žanr muzike. Šta mislite koji je razlog za takav sunovrat naše kulture? Zašto se džez kod nas nije dovoljno afirmisao, šta je to što ga sprečava da stekne širu popularnost u našoj sredini? Na koji način bismo mogli više da ga približimo mladima, šta mislite da je pravi put?

PEĐA MILUTINOVIĆ: Ljudi kod nas idu linijom manjeg otpora, kako u životu, tako i u odabiru muzičkog pravca koji slušaju. Lako se prepuste onome što im se servira na radiju i televiziji i ne žele da istražuju dalje od toga. Fali nam dobar džez klub sa kompletnom opremom (klavir, kontrabas, bubanj) kojibarem dva puta mesečno ima koncerte stranih izvodjača, a dva puta nedeljno domaće. Mislim da bi sessioni preko dana po parkovima i trgovima doprinelo da se deca, tinejdžeri i stariji ljudi zainteresuju za džez kao i za muzičare koji to kod nas sviraju. Više medijske pažnje, kao i emisije o džezu kod nas i u svetu.

Već godina smo svedoci sveopšte seče budžeta za kulturu, domaći džez festivala su bili primorani da se na različite načine dovijaju kako bi realizovali svoj program. Kakav je Vaš sud o organizaciji festivala za ovu vrstu muzike, da li je uopšte moguće pričati o podeli na “velike” i ’’manje’’ festivale u Beogradu, Nišu i Novom Sadu?

FILIP BULATOVIĆ: Mislim da pre svega postoji ogroman disbalans u našoj zemlji kada su u pitanju ulaganja u umetničku muziku u odnosu na šund. U umetnost pogotovo jazz se ne ulaže gotovo ništa a šund je samoodrživ i samo raste. Samim tim se više promoviše i gradi sve veću publiku dok je džez publike sve manje. Kada su u pitanju raspodele verujem da bi one trebalo da budu po procentima jednake bez obzira na velicinu festivala, tako da priliku da cuju jazz dobije publika sirom srbije a ne samo u vecim gradovima. Za početak svaka finansijska pomoć za pdržavanje ovakvog festivala je dobrodošla.

Nišvil džez festival uskoro planira da otvori prvi džez muzej u Srbiji u niškoj Tvrđavi, u prostoru starog turskog Hamama. U toku su pripreme oko uređenja prostora i nabavke eksponata. Ko po Vama zaslužuje najznačajnije mesto u tom muzeju i ko su, generalno, Vaši muzički idoli kada je srpska džez scena u pitanju?

PETAR KRSTAJIĆ: Jako mi je drago pre svega što je neku preduzeo tu inicijativu da otvori takav muzej. Najiskrenije mislim da svi muzičari koji su odlučili da se bave jazzom i koji su bili u tome 100% zaslužuju mesto u muzeju, takav život je veliki izazov. Ako moram da izdvojim neke muzičare rekao bih Duško Gojković, Stjepko Gut, Miša Blam, Vojin Draškoci i tako dalje, ima ih dosta.

S obzirom da svi živite na različitim krajevima sveta, zanima nas kako Qzama sastav vežba tokom godine? Da li je moguće izvoditi probe preko skajpa?

FILIP BULATOVIĆ: Nažalost ne pravimo probe preko skajpa. Napredujemo kao bend tako što tokom godine svi radimo nezavisno na sebi, instrumentima i pišemo nove numere. Kada dobijemo priliku da se sretnemo, dolazimo na probe sa već spremnim numerama. To znatno skraćuje vreme proba. Na žalost nemamo priliku da jamovanjem stvaramo nove numere i aranžmane kao što smo to radili ranije, ali za ovu priliku smo uspeli da to uradimo sa dve numere.

Je li istina, ono što kažu, da ljubav prema džezu dolazi sa godinama?

LUKA IGNJATOVIĆ: U džez muziku sam se zaljubio u muzičkoj školi Stanković kada sam imao 14 godina tako u mom slučaju to nije istina. Verujem da je džez muzika nešto što privlači ljude koji imaju istančan osećaj za estetiku, što znaci da definitivno ne privlači široke narodne mase.

Ko je najveći rokenrol pesnik na ovim prostorima, po Vama?

PEĐA MILUTINOVIĆ: Boris Mladenović Bomla - Jarboli

Opišite Vašu muziku u tri reči?

PETAR KRSTAJIĆ: Svoju muziku bih opisao kao melodičnu, ritmičnu i pokretljivu.

(Espreso.co.rs)