intervju
JAVNI NASTUPI ČETVRTPISMENIH SKRIBOMANA NISU KULTURA: Intervju sa PESNIKOM Milošem Jankovićem
Da parafraziram jednog velikog pisca, Danila Kiša – imam previse godina da bih sada kvario svoju biografiju
Mnogi pisci, pesnici, ali i umetnici iz drugih branši, radili su u državnoj upravi, na različitim poslovima, od onih izvršilačkih, preko ambasadorskih pa sve do najviših pozicija u izvršnoj vlasti. Što se uklapanja, kako rekoste, tiče – ne uklapaju se nikako. Jedna strana uvek trpi. Češće ona poetska, kaže u intervjuu za Espreso.co.rs Miloš Janković, nagrađivani srpski pesnik i književnik, te potredsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligata" i potpredsednik Udruženja književnika Srbije.
Napisali ste i objavili više od 80 knjiga - da li je to neki rekord, jeste li proveravali?
Moj privatni rekord svakako jeste, a i kad se posmatra šire – sigurno sam jedan od pisaca/pesnika sa velikim brojem tzb.bibliografskih, autorskih jedinica. Mislim da Mića Danojlić ima više objavljenih knjiga. Ne takmičim se ni sa kim, osim sa sobom, i ne jurim nikakve rekorde, jer znam da to sve nije suština, a da sam napisao i objavio mnogo knjiga – jesam. Tačnije, ove 2020.godine, za mene jubilarne, jer je ona tridesetpetogodišnjica mog književnog rada – svoju prvu knjigu, knjigu pesama, objavio sam 1985.godine, došao sam do broja od 91 autorske knjige. Većina su zbirke poezije, ali objavio sam i 2 romana, nekoliko zbirki priča, par proznih, esejističkih knjiga, sačinio 3-4 antologije… No, ne mislim da kvantitet znači i kvalitet, niti je to ikada bilo merna jedinica u umetnosti, pa tako ni u mom slučaju. Pitanje je šta će od svega toga, i da li će išta uopšte, ostati iza mene, da li će neka moja knjiga, pesma bar, živeti i posle mene. Nadam se da hoće, bar jedna. Ali, uporan sam u tom uzaludnom poslu – kakav je pisanje – bez obzira na to šta će i kako će biti. Uz raznorazne krize za ove tri i po decenije. Naime, dešavalo se da godinama ne objavim ništa, na primer period 2000-2005, iako sam svih tih godina pisao, a da, recimo, 2010.godine objavim 12 novih knjiga samo u toj godini. Izlazio sam, da se tako izrazim, češće i redovnije nego neka književna periodika. Ali, pišem, pišem svakodnevno, i pri tom mnogo bacam, mnogo toga nije dobro, niti za objavljivanje. Često od pesme ostane samo jedan stih, ili od neke proze – par rečenica.
Vaše opredeljenje je pisanje poezije, kako se zapravo postaje pesnik, a ne, recimo, pisac trilera ili ljubavnih romana?
Tačno je da 2/3 mojih objavljenih knjiga čine knjige poezije i da ja samog sebe smatram prevashodno pesnikom, ali se pesnik, pravi pesnik, istinski pesnik – onaj koji živi za poeziju, koji živi poeziju i, nažalost, i najčešće – ne živi od nje, pogotovo ne danas – ne postaje, nego se radja. Postoje pisci, pesnici, koje mnogi smatraju za pesnike, pa čak i ti pisci sami za sebe misle da su pesnici – ali oni to nisu, nego su manje ili više vešte zanatlije, vešti sa rečima i u zanatskim, da ih tako nazovem, postupcima tvorenja stihova, ali nisu umetnici – a jesu i vešti, i nagrađivani, i glasni, i sujetni i svašta još nešto – ali nisu pesnici. Od prave pesme, od pravog stiha koji je sačinio istinski pesnik – mora odmah da vam ne bude dobro, mora odmah da vas zaboli stomak, glava, mora knedla da vam se stegne u grlu. Ja to tako vidim, i odavno sam prestao da razmišljam da li je moje viđenje ispravno. Pa i ako nije – tim gore po njega, po to moje pogrešno mišljenje i vrednovanje. Da parafraziram jednog velikog pisca, Danila Kiša – imam previse godina da bih sada kvario svoju biografiju. Pisci trilera i/ili ljubavnih romana su sigurno tiražniji od pesnika, i mnogi verovatno mogu da žive od svog pisanja, i to je u redu i tako valjda treba da bude, ali… Najiskrenije, nadam se da sam pesnik, da sam dostojan tog zvanja. A vreme je, uz čitaoce, najbolji sudija….
Koji pesnik je najviše uticao na vas i inspirisao vas da krenete baš putem poezije?
Nisam ja birao poeziju, nego ona mene, ona me je odredila u mnogo čemu, i kao čoveka, i kao pisca. Češće je bila kazna nego blagodat, ali i tu sam kaznu radosno trpeo. I trpim. I trpeću je, znam, dok sam živ. A pesničkih uzora sam imao, i imam i danas, mnogo – i danas ima nemali broj živih pesnika za koje ja sam mislim da su bolji, ili mnogo, mnogo bolji, pesnici od mene. Nemam sujetu, zaista, iako je ona imanentna mnogim umetnicima. Ja znam ko sam, kao pesnik, i kakav sam, koliko sam dobar ili loš i gde mi je mesto na toj “pesničkoj rang listi” i, kao što rekoh, takmičim se samo sam sa sobom, trudim se sebe da nadmašim, sebe da natpevam. No, ako bi trebalo nekog da izdvojim – to su svakako ruske i francuske pesničke škole, a što se tiče domaćih, srpskih, pa i jugoslovenskih pesnika – ima ih bar nekoliko desetina, potrajalo bi da ih nabrajam, a nekoga bih, siguran sam i, nenamerno, zaboravio. Bilo kako bilo, moja dva najvažnija “učitelja” kada je poezija u pitanju, ali – što je daleko važnije – i ne samo ona, ona po sebi, nego i sve drugo što je u vezi sa njom, po svim osnovama, ali i sa životom– jesu Slobodan Stojadinović Čude i Andrej Jelić Mariokov.
Šta mislite o pesničkoj sceni u Čileu pred početak Drugog svetskog rata - kada se cela zemlja kupala u jeftinom ali kvalitetnom vinu i poeziji - može li nakon korone doći do novih "poetskih država" kao odgovor na sveopštu depresiju?
Poezija je večna. Ona je sve, i svakog, preživela, nadživela, kao što je i mnogo šta i mnogo koga održavala u životu, naročito u teškim vremenima. Ja, lično, odavno živim u svojoj privatnoj, pesničkoj državi, i odavno mi je stih odgovor na sve ono što dolazi spolja. Bez obzira na to što se istorija ubrzala, što moderne tehnologije postaju stvarnost bez stvarnosti, što živimo u virutelnom svetu sve više i više, i što sve raščovečeniji i obezduhovljeniji bivamo – mogućnost izbora, mogućnost bega, mogućnost spasa – postoji. Poezija je dušespasna I poezija nas vraća medju ljude.
Sve vaše zbirke u naslovu imaju samo jednu reč. Zašto baš tako?
Većina, ogromna većina ima samo jednu reč u naslovu, dok one koje su nastajale tamo 90-ih imaju i drugačije naslove, od više reči. I sve te, jednorečne, imaju taj nastavak – NIK, pa su tako nastali Katrenik, Molebnik, Otačnik, Nebesnik, Staklenik, Žrtvenik…da ne nabrajam. Pokušavam uvek da jednom rečju, izvedenicom ili kovanicom najčešće, dočaram ono o čemu u knjizi govorim/pevam. Uglavnom uspevam u toj svojoj nameri, nekad manje, nekad više…
Svojevremeno ste vratili Rakićevu nagradu - šta vas je inspirisalo na ovaj nekarakterističan čin?
Nemam šta tome da dodam danas, osim onoga što sam rekao tada, kada sam vraćao nagradu. Statutom UKS i Pravilnikom o dodeli nagrade Milan Rakić bilo je predviđeno da se nagrada dodeljuje jednom (ili, samo u izuzetnim slučajevima, eventualno može biti dvoje nagrađenih, uz obrazloženje) dobitniku. Te godine bilo je nas troje dobitnika. Ja sam nagradu vratio i ta stvar je onda bila formalno-pravno čista. Današnji UO UKS je tu odredbu izmenio i danas je moguće dodeliti nagradu samo jednom dobitniku, što ta nagrada, to svojevrsno majstorsko pismo, koje se u kontinutetu dodeljuje od 1938.godine, i zaslužuje. Ništa više, i ništa manje od toga, nije mi bila namera. Završena priča.
Poput mnogih pesnika iz znane nam prošlosti radili ste u državnoj službi, kako se uklapaju poezija i rad u javnom sektoru?
Mnogi pisci, pesnici, ali i umetnici iz drugih branši, radili su u državnoj upravi, na različitim poslovima, od onih izvršilačkih, preko ambasadorskih pa sve do najviših pozicija u izvršnoj vlasti. Što se uklapanja, kako rekoste, tiče – ne uklapaju se nikako. Jedna strana uvek trpi. Češće ona poetska. Trpi ona, trpim ja, trudim se koliko mogu, osmislio sam mehanizme koji su odbrambenog tipa, da smanjim međuzavisni štetni uticaj. Za sad mi uspeva nekako. Valjda.
Kako je počelo vaše zanimanje za Adligat i kako ste odlučili da se stavite u službu jednog takvog projekta?
Sve u vezi sa Adligatom, sa poznanstvom i drugovanjem Viktora Lazića i mene, od početka je imalo prizvuk sudbinskog, bilo nekako predodređeno da se dogodi, bez obzira na vreme svog stvarnog nastanka, odpočinjanja. Od prvog trenutka samo se, kako se to obično kaže – prepoznali i shvatili da delimo iste vrednosti u mnogo čemu, a naročito kada je književnost u pitanju. Adligat je, ujedno,možda i najbolji primer za ono na čemu i inače mislim da se zasniva svaka kultura, u svim narodima i državama. Kada to kažem, pre svega govorimo entuzijazmu i posvećenosti pojedinaca, o ličnom trudu, naporu i angažmanu da se stanje u kulturi popravi i unapredi, ali to nije dovoljno, niti je moguće da se o našoj, srpskoj kulturi, o svom ruhu i kruhu, da upotrebim taj izraz, staraju Adligatovi zaluđenici – kako je nazvana grupa izuzetnih ljudi koju je okupio Viktor Lazić u Adligatu i oko njega. Ovo, i slična udruženja, takođe bi morala država da podrži, kroz nekakvu formu privatno-javnog partnerstva, ako ne na drugačiji način. Knjižni fond Adligata bliži se cifri od 2 miliona primeraka, muzejska i arhivska građa ima takve artefakte kakve ne poseduju ni neke nacionalne institucije, ima preko 20 legata naših značajnih stvaralaca, koji su dostupni javnosti u Muzeju srpske književnosti, otvoren je, u saradnji sa diplomatskim korom, i Salon nobelovki, žena dobitnica Nobelove nagrade za književnost, digitalizacija je prilično odmakla i svakim danom i taj vid čuvanja naše kulturne baštine u Adligatu postaje sve obimniji – pri čemu sve to nema podršku nadležnih, ili, da budem precizan – ima vrlo malu, gotovo zanemarljivu podršku institucija koje se brinu o kulturi, već je sve prepušteno Viktoru i ljudima koji su svesni toga koliko je značajno to što on, neodustajno, radi. Ponosan sam na svoje članstvo u Adligatu i srećan što sam, onoliko koliko sam mogao, doprineo tome da učinimo, svi zajedno, svako u meri svojih moći, znanja i volje, ono što smo do sada učinili.
Zanimljivo je da ste dobar deo života sakupljali brojanice, možete li nam malo pojasniti ovaj vaš hobi, kako je počeo?
U Adligatu je, doduše još uvek u nastajanju, i moj legat, u kojem se, pored drugih stvari, nalazi i zbirka brojanica, sakupljanih preko tri decenije. Ja im ne znam tačan broj, a Viktor kaže da ih ima preko dve stotine. Ima ih odasvud, sa svih strana sveta, iz mnogih naših i svetskih manastira, u kojima sam i sam bio, ili su mi ih prijatelji donosili iz onih koje nisam sam posetio. Brojanica je simbol molitve, a za mene i simbol samosozercanja, onog ličnog i iskrenog samoispitivanja, simbol ispovesti, simbol ličnog razgovora sa Bogom, bez obzira čini li se to uz molitvu ili u nekoj drugoj, pa i dijaloškoj čak, formi.Učinilo mi se, kada sam se sa Viktorom dogovorio oko osnivanja sopstvenog legata, da je svim tim mojim brojanicama nekako najprirodnije mesto upravo tu, u legatu koji svedoči o meni i o onome šta sam radio.
Zanimljivo je da ste po obrazovanju Bezbednjak - kako bi objasnili toliku šarolikost svoje biografije?
Moje formalno obrazovanje, i ono akademsko, kao i moja magistratura i još poneka stručna usavršavanja, zaista pripadaju tom korpusu nauka, ali dozvolite da vam na to odgovorim na jedan drugi način. Naime, kada sam bio postavljen na mesto pomoćnika ministra odbrane, u nekim medijima, nesklonim aktuelnoj vlasti, pojavila se vest da je na “važnu dužnost u sistemu bezbednosti države postavljen – pesnik”. S druge strane, moje postavljenje na mesto predsednika UO Narodne biblioteke Srbije je, u tim istim medijima, dočekano uz komentar – “bezbednjak na čelu UO NBS”. Dakle, suština nije da li neko za nešto, za neku poziciju u sistemu državne uprave, ispunjava formalne uslove – kako one što se obrazovanja i kompetencija tiče, tako i one koje ga po drugom osnovu kvalifikuju za neku funkciju, recimo – broj objavljenih knjiga, broj književnih nagrada, to što sam i zamenik predsednika Udruženja knjizevnika Srbije, najstarijeg umetničkog, esnafskog udruženja u Srbiji. Tako ni, recimo, Mirko Magarašević, njega da uzmem za primer, maestralni srpski pesnik, antologičar, teoretičar, vanserijski poznavalac teorije književnosti, koji je po obrazovanju lekar, oftamolog, takođe vrlo cenjen i u toj drugoj svojoj branši – ne bi, valjda, bio dovoljno kompetentan da bude na čelu UO NBS. Prema takvom stavu, ni akademik, i jedan od najprevođenijih srpskih pesnika, Miodrag Pavlović, takođe lekar, da je živ, nema kompetencije da se bavi kulturom, a o Milošu Crnjanskom, koji je studirao ali ne i završio medicine – ne bi trebalo ni trošiti reči. Tek je sa onima koji su pravnici po formalnom obrazovanju problem, jer – pravnici – Milan Rakić, Branislav Nušić, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miroljub Todorović, Ivan Lalović…, nemaju šta da traže, niti da se pitaju kada je umetnost, književnost naročito, predmet ikakvog odlučivanja ili vrednovanja. Moja biografija je takva kakva je, i ona životna, i ona pesnička. Ima u njoj stvari kojih se stidim, ima stvari koje bih promenio, da mogu, ima stvari na koje sam ponosan. Njena šarolikost, kako kažete, valjda svedoči o šarolikosti moje ličnosti. Ne mislim za sebe da sam baš nešto naročito interesantan. Trudim se da živim, da zaista živim. Svoj život. Ne nečiji tuđ…
U medijima se moglo pročitati da ste otvoreni rusofil, kakva je vaša veza sa Rusijom i kako vidite aktuelno geopolitičku situaicju u svetu?
U jednom štampanom mediju, iz grupe onih koje sam vam pomenuo u prethodnom odgovoru, svojevremeno se pojavila jedna moja pesma, čiji je naslov Modni trendovi, u kojoj ja na pesnički način, kroz stilske figure, u rimi, iznosim nekakvo svoje viđenje tada aktuelnog spoljnopolitičkog trenutka, koristeći za alegorijsku potku modu, modne trendove. Pominjući londonski dezen, briselski neznamšta, ne sećam se, vašingtonski kroj odela – završavam sa kaljačama, naravno moskovskim… Novinar, ili novinarka, neka mi ne zameri autor/ka tog članka, ne sećam se ko beše u pitanju – rukovođen idejom da čitaocima otkrije “šta je pisac hteo da kaže”, u tekstu koji komentariše tu pesmu “pomoćnika ministra odbrane” (ne – pesnika) – zaključuje da ja “opevavam svoju mržnju prema NATO I EU”. E, sad da Vam odgovorim na Vaše pitanje. Ako se pod rusofilstvom podrazumeva to što ja mislim da je ruska literatura, ruska književnost – najveća, najznačajnija književnost ljudske civilizacije i da je nepoznavanje ruske književnosti, njene poezije naročito – ravno funkcionalnoj nepismenosti, onda jesam, priznajem, rusofil. Ali, takav rusofil koji misli da je Srbiji mesto u EU, i da Srbija jeste Evropa, odnosno da je ona to oduvek i bila. Kao što mislim da je nužno da Srbija ima najbolje moguće odnose sa SAD. I, da dovršim odgovor na drugi deo Vašeg pitanja, mada ne mislim da je uopšte ikome bitno kako ja “vidim aktuelnu geopolitičku situaciju u svetu” – mislim da bi Srbija mnogo toga imala i mogla da nauči, kada su državotvorna pitanja predmet promišljanja, od nama – sudbinom veoma bliskog, sastradalnog, Jevrejskog naroda. A svetska geopolitička situacija je, kao i uvek, kompleksna.
Kultura u medije danas dolazi češće u vidu skandala, a manje u vidu preporuka kvaliteta. Kakva je danas situacija u srpskoj kulturi i gde tačno škripi?
Kultura danas, u Srbiji, u svim svojim pojavnim oblicima i u formama organizovanja i ispoljavanja onoga što se zove kulturni život, deli sudbinu celokupnog društva, koje je u svakoj svojoj pori okupirano borbom protiv pandemije. Ne bih ta sporenja u kulturi, kako kažete, tj.u onome što je zaista u domenu kulture i umetničkog, a ne forma nekakvih nazovi i kvazi umetničkih sadržaja i događaja, nazvao skandalima – jer onome što kultura stvarno jeste i pretpostavka je različitost – različitost mišljenja, različitost vrednovanja, različitost shvatanja umetničkog, umetnički lepog pa, shodno tome, i javno polemisanje o sveukupnosti razlika u shvatanju kulture i umetnosti. Rijaliti programi i javni nastupi gomile četvrtpismenih skribomana, taštih tumača svega i svačega – nisu kultura, a ti skandali koje pominjete, dolaze upravo odatle. To je neka druga priča, i nema veze sa onim što srpska kultura jeste po sebi i šta ona znači za našu zemlju. Međutim, ima mesta razgovoru o jednoj drugoj stvari. Pre svega – mislim na mesto i ulogu države i njenih institucija na svim nivoima vlasti, u suštinskim promenama u vezi sa kulturom i kulturnom politikom koju bi država trebala da vodi i sprovodi. Od opštine do republike, od škole do Univerziteta, od umetničkih udruženja do resorno nadležnog Ministarstva za kulturu, svi moraju imati svest o tome da je naša kultura, srpska kultura, zapravo naše najveće bogatstvo, i u duhovnom i u materijalnom smislu, i da mi, i kao narod i kao država, opstajemo do danas zahvaljujući, u vrlo velikoj meri, upravo našoj kulturi, u svim njenim oblicima ispoljavanja. Država mora, prosto – to joj je dužnost i obaveza – da se stara o očuvanju našeg kulturnog identiteta, naših institucija kulture, da propagira, afirmiše i finansira sve ono što jeste umetnost, autentična, tradicionalna, moderna, kakva god bila, ali umetnost, vrednosno jasno određena, priznata i prepoznata, a ne da, u ime nekakve tržišne utakmice, tržišnih zakona i pod parolom – narod to traži – sve u vezi sa umetnošću bude prepušteno ličnim afinitetima, entuzijazmu pojedinaca i, nažalost, mnogima koji sa umetnošću, ni jednom, ni sa kojom – nemaju nikakvih dodirnih tačaka, niti je razumeju, niti je osećaju, niti shvataju njenu ulogu i važnost za kolektivno biće našeg naroda. Nije tu samo novac u pitanju, njega nema dovoljno za sve društvene potrebe, mi smo siromašna država, iako ide na bolje i verujem da će biti bolje. Nije, dakle, novac najveći problem, mada je, moram to da kažem, onih 0,76% BDP, čini mi se da je bilo toliko, koliko je bilo predviđeno za finansiranje kulture (i informisanja, koje svi zaboravljaju kada pominju resorno nadležno ministarstvo) na početku ove godine, pre razornog delovanja pandemije na celokupno društvo, zaista nedovoljno da do promena, suštinskih promena u kulturnoj politici, dođe. To je – tek da se preživi, da se životari, mada se i tu može, pametnom upotrebom i racionalnim trošenjem ponešto popraviti, unaprediti, pokrenuti.
Osim toga, nužno je da država i njene institucije na svaki mogući način podržavaju umetničko stvaralaštvo mladih, dece školskog uzrasta naročito, kao i da ima mehanizme kojima bi dodatno stimulisala stvaralaštvo umetnika koji svoju karijeru tek počinju, kao što je to, recimo, bilo nekada, dok je, na primer, Književna omladina Srbije bila institucija koja je objavljivala mlade, još neafirmisane pisce – i odakle su mnoga, danas značajna književna imena u Srbiji, krenula na put izgradnje sopstvenog dela. Naravno da je, tržišnim rečnikom rečeno – neisplativo objaviti pesnički prvenac nekog mladog pesnika, ali možda je taj mladi pesnik neki budući Dučić, Rakić, Matija, i država bi trebala da pomogne da se taj talenat dotle razvije. Nije sve u novcu, ponavljam, ali jeste u tome da se jasno odredi pravac razvoja naše kulture i da kulturna politika postane strateški važna našem društvu i donosiocima odluka o tome u kom pravcu će se država Srbija razvijati.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso.co.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
