AKO VAM JE DOBRO, ONDA NIŠTA
NIN-OVA NAGRADA JE OGLEDALO SRPSKOG NACIONALIZMA: Ovako je nekad govorio ovogodišnji dobitnik te iste nagrade
Čim je objavljeno da je dobio najnoviju NIN-ovu nagradu, isplivao je tekst laureata Saše Ilića od pre 10 godina o toj istoj nagradi
Saša Ilić dobitnik ovogodišnje Ninove nagrade za roman „Pas i kontrabas“ imao je prilično negativan stav prema ovoj nagradi, o čemu je svojevremeno, tačnije pre deset godina prilično opsežno pisao u jednom autorskom tekstu, koji vam u celosti prenosimo:
Ćosićeva Srbija je kazan koji vri i bunca i kolje i stiče i posluje. Ovim rečima je Borislav Mihajlović Mihiz u januaru 1954, dve nedelje pre ustoličenja nove književne tradicije u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi, pozdravio Korene, tek objavljeni roman Dobrice Ćosića, prvog (i potom višekratnog) laureata NIN-ove nagrade kritike za roman godine. Kada je 5. februara 1955, NIN-ov žiri (Milan Bogdanović, predsednik; Velibor Gligorić; Steva Majstorović; B. M. Mihiz; Zoran Mišić i Eli Finci) jednoglasno predložio Radničkom savetu NIN-a da se Nagrada dodeli Dobrici Ćosiću, niko nije bio začuđen takvom odlukom. Ni sam Ćosić, čiji je intervju objavljen u istom broju novina, nije bio iznenađen, a ni uzbuđen. Delovao je spremno i svečano, čak i kada je izjavljivao da je u književnom smislu poželeo „krvlju da priča kakvi su ljudi živeli i kakvi žive na ovom parčetu zemlje…“ Ne treba zaboraviti ni to da je nagrađeni Ćosić već u to vreme bio visoki funkcioner Partije i jedan od čelnih ljudi u kulturi Srbije, pa bi se gledano s današnjeg aspekta ta situacija mogla uporediti kao kada bi NIN-ovu nagradu dobio, recimo, Nebojša Bradić za neki svoj potencijalni roman o poslednjim danima života Meše Selimovića. Ni to nije isključeno da će se dogoditi, ali postavlja se pitanje kakva dela su dobijala i kakva će dobijati NIN-ovu nagradu. Kada bi se pretresao čitav spisak laureata za poslednjih šezdesetak godina, moglo bi se ustanoviti da je tek 20 posto nagrađenih romana zaista vredelo. Ostaje 80 posto. Da li je to postotak promašaja ili nešto drugo. Pre bi se moglo reći da je to glavna linija nagrađivane literature i da je onih 20 posto zapravo iskakanje iz ninovskog koloseka, niz incidenata (kada je reč o kraju šezdesetih ili početku sedamdesetih godina) ili sporadičnih ekscesa i vaganja (kada je reč o osamdesetim i devedesetim). Na osnovu izveštaja prvog NIN-ovog žirija mogu se ustanoviti dve bitne stvari: godišnja romaneskna produkcija na teritoriji Jugoslavije te 1954. nije prelazila dvadeset romana (zajedno sa Prokletom avlijom Ive Andrića), a obrazloženje žirija nije sadržalo kritičko kao ni poetsko obrazloženje na osnovu kojeg se nagrada dodeljuje određenoj knjizi. Očigledno su takvi poetski izleti, u stvari, tekovina novijih vremena. Milan Bogdanović je tada pre svega govorio o metodu rada žirija i o „procvatu jugoslovenskog romana“ u celini. Naposletku je samo izneo popis romana iz užeg izbora (A. Vučo; R. Konstantinović; I. Potrč; J. Ribnikar; D. Ćosić; E. Šinko) i izneo predlog žirija o dodeli nagrade za 1954. Sve ostalo je povest puna buncanja i krvi.
Sudbina bez komentara
Od memorandumske 1986. do petooktobarske 2000. godine, NIN-ova nagrada je zabeležila ukupno četiri pogotka: Forsiranje romana reke Dubravke Ugrešić (1988), Sudbina i komentari Radoslava Petkovića (1993), U potpalublju Vladimira Arsenijevića (1994) i Mamac Davida Albaharija (1996). Naspram njih stoji jedanaest naslova, počev odT estamenta Vidosava Stevanovića (1986) do Sitničarnice „Kod srećne ruke“ (2000) Gorana Petrovića. Neko ko bi ovakav skor posmatrao sa strane, s pravom bi se zapitao šta to nije bilo u redu tokom tih godina. Jednostavan odgovor bi glasio da je najpre tekla opsežna priprema za rat, koju je svojski podržala i infrastruktura NIN-ove nagrade, da bi se potom prešlo u permanentno ratno stanje koje je samo privremena promena u konstelaciji žirija sredinom devedesetih dovela do poremećaja. Velika očekivanja nakon Miloševićevog pada nisu ispunjena, a NIN-ova nagrada je kao stara sluškinja dnevne politike i, ovoga puta, tranzicijskih lobiranja, nastavila da radi po starom. Deset novih krvavih godina buncanja nisu donele nikakve promene. Naprotiv, imenovani žiriji su nastojali da čitaoce i dalje prave budalama, objašnjavajući da su Ukop oca Mladena Markova, Semolj zemlja Mira Vuksanovića i Glasovi u vetru Grozdane Olujić prvorazredni romani, te da su ambasadorske knjige poput Uspona i pada Parkinsonove bolesti Svetislava Basare ili Ruskog prozora Dragana Velikića ona razina književnog standarda kojem treba težiti. Ukupni skor dvehiljaditih je u stvari melanž dnevne politike, lobiranja i vraćanja zasluga piscima pred penzijom čija su najvažnija dela napisana krajem osamdesetih. To potvrđuje i edicija Off-NIN (2005) koju su profesori univerziteta, naknadnom pameću oformili i objavili u produkciji Ljušićevog Zavoda za udžbenike. Tamo je svoje mesto našla i Basarina Fama o biciklistima, koja je zasluženo trebalo da bude nagrađena 1989. kada je NIN-ova milost poklonjena ultranacionalističkoj knjizi Vaznesenje Vojislava Lubarde. Umesto da je vratio NIN-ovu nagradu, u znak protesta zbog svega što je učinjeno u srpskoj militarizovanoj kulturi poslednjih decenija, Basara je oberučke prihvatio lentu i ugradio se u kanon za koji se danas, više nego ikada pre, može reći da pripada Srbiji koja bunca i kolje i posluje. Dakle, NIN-ova nagrada je imala kapacitet da nakon 2000. godine počne da oblikuje drugačiju literaturu od one koja je bila dominantna prethodnih decenija ali to, naprosto, nije učinjeno. Zbog čega? Zbog toga što u Srbiji nije bilo dovoljno relevantnih kritičara i kritičarki koji bi uspeli da prepoznaju obrise nove literature ili zbog nepostojanja takve književnosti? Naprotiv. Radi se rigidnoj političkoj strukturi koja nikada nije demontirana i koja je izborom članova žirija nastavila da demonstrira svoju moć sve do danas.
Zašto kažete književnost, a mislite na srpstvo?
U poslednje vreme je grupa P70, ojačana pozadinskim delovanjem SANU i Katedre za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, iznela na videlo ono što su njihovi mentori uporno odbijali da izgovore. Polemika oko termina srbijanske, odnosno srpske književnosti samo je ogolila višedecenijske mehanizme koji su upravljali stručnim procenjivanjem tekuće književne produkcije u Srbiji. Radi se o procesu stapanja poimanja književnosti i nacije što je analogno sa poistovećenjem pravoslavlja s nacijom. Postoji mnogo signala koji nam to mogu posvedočiti, a neki od njih, najmarkantniji, kriju se u recentnoj prošlosti NIN-ove nagrade. Naravno, reč je o Semolj zemlji Mira Vuksanovića, koji je bolje od svih svojih prethodnika, pa čak i od Milovana Danojlića, objasnio koliko su „arhaične reči“ u opasnosti, koliko je srpski jezik u opasnosti, osobito u Crnoj Gori koja je tada prolazila kroz referendumsku euforiju. Miro Vuksanović je eksplicitno i na samoj dodeli NIN-ove nagrade objasnio smisao svoga pisanja kao odbrane od dukljanitisa vulgarisa. Kada su ga pitali da li je čitao nove crnogorske pisce (Brkovića, Nikolaidisa, Spahića i Radulovića), odgovorio je da „ta dela još uvek nisu prevedena na srpski, pa ih nije mogao čitati“, „da je dukljanska književnost jedina na svetu čiji su svi pisci živi“, kao i „da je ta književnost napisana na nepostojećem jeziku“, te da prema tome i ne postoji. Ovakvu aroganciju, dostojnu srpskog nacionalizma podržao je žiri NIN-ove nagrade, mediji, ali i svi oni koji su svojim knjigama participirali u trci za ovo tzv. književno priznanje, pa prema tome i ja sâm, jer sam u toj utakmici učestvovao. Legitimizacija rada ove institucije opasnija je od samog učinka semoljanja, vaznošenja ili korenovanja laureata i njihovih žreca. To znači da smo svi mi stali iza onoga što je servirano na konačnoj dodeli Nagrade kao iza zajedničke srpske platforme za odbranu srpskog jezika ali i srpstva u Crnoj Gori. „Književnost je u opasnosti!“, opominje nas profesor Radivoje Mikić na jednom od mnogobrojnih književnih panela: Treba je braniti! A kako se to brani književnost i od čega. Nedavno smo na tribini u SKC-u čuli da je komadanje tela srpske književnosti izuzetno opasno i da se tome mora stati na put. P70, sa svojim zagraničnim kapacitetom, radi na tome da sve te komade razorenog tela reintegriše, osobito srpsku Spartu i prekodrinske teritorije, bez kojih bi savremena srpska književnost ostala u invalidskim kolicima, gde joj je zapravo i mesto. NIN-ova nagrada je važna poluga za tu vrstu reintegracije. Čak i kada se kalkulantski dodeli nekom piscu kao što je Vladimir Tasić (doduše za prilično lošu knjigu), ona predano radi na ostvarenju srpskog sna čije je koordinate decenijama ponavljao vojvoda Šešelj. Ali opet se postavlja pitanje, kako to treba braniti književnost. Da li na način jednog Danila Žuže koji je metalnom šipkom nasrnuo na bivšeg člana NIN-ovog žirija i kritičara Teofila Pančića? Verujem da bi se novoproglašeni članovi žirija saglasili s tim, osobito oni koji dolaze iz „slobodarskog“ Pečata.
Što delat?
Pre nekoliko dana su elektronski mediji u Srbiji preneli fragmente telefonskog razgovora koji bi se mogao okarakterisati upravo onom Mihizovom rečenicom s početka ovog teksta. Kuriozitet sam po sebi je i taj što je jedan od sagovornika bio upravo prvi (i potom višekratni) laureat NIN-ove nagrade – Dobrica Ćosić. Razgovarao je s Ratkom Mladićem, ulažući veliki trud da ga pomiri s Radovanom Karadžićem. Dakle, radi se o dvojici pisaca i jednom implementatoru epske poezije, na koju se pozivao dok je izdavao komandu: Pravac Potočari! U tom jednakostraničnom trouglu, živi trenutno i srpska književna scena: temena su Koreni – Čudesna hronika noći – Početak bune protiv dahija. Na preseku težišnih duži nalazi se najveći tabu – Srebrenica. I NIN-ova nagrada je svih ovih godina funkcionisala u tom trokutu. To je zapravo njena struktura. Čak kada se u žiriju nađe i neko poput Teofila Pančića. Čak i kada se u najužem izboru nađe neko poput Filipa Davida. Čak i kada se izvrši svojinska transformacija NIN-a. Struktura nastavlja da radi po starom. Nova postava članova žirija nam već sve govori. Vasa Pavković, kritičar Pečata (vidi: Bulevar zvezda, Beton br. 51) kao predsednik žirija. Ljiljana Šop sa ravnogorskim softverom u pozadini, Mileta Aćimović Ivkov kao sitni obrtnik magle, profesor Aleksandar Ilić kao nekompetentni poznavalac bilo čega, i na kraju Mladen Šukalo, dobri pastir jagnjeta božjeg i zvijeri iz bezdana (vidi: Davor Beganović: „Scientia postapocalyptica“, Beton br. 89). Srbija kao da i dalje vri i kolje i posluje. Jedini mogući odgovor je izlazak iz tog trougla. Bojkot institucije kakva je NIN-ova nagrada. Sve drugo je ne samo njena legitimizacija, nego i čuvanje tabua koji se nalazi u ninovskom srcu tame.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso.co.rs / Peščanik)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
