VERNON TRODON: Seks, droga i rokenrol u doba bankara, desničara, migranata i rijaliti zvezda

Baš pre neko veče, tu kod Bajlonijeve pijace u Beogradu, prolazeći raskopanim ulicama prestonice, naleteo sam na jednog starog drugara. Kosa mu je bila potpuno bela i očigledno sve ređa, ali su mu oči i dalje bile plave i izražajne, a na licu mu je bio onaj prepoznatljivi izraz koji je nemoguće pročitati - da je ikada hteo da igra poker bio bi sigurno perfektan blefer.

Elem, nisam mu se javio. To je poenta ove priče. Baš kao ni on meni. Prodavao je stare ploče nekom liku koji je delovao kao da ima sve, pa može da se zeza sa tim reliktima. Čuo sam od nekih zajedničkih poznanika da već neko vreme živi od toga. Može se, kažu. Dosta je bivših rokera koji su se egzistencijalno sredili i oparili, pa sada mogu da prožive par pubertetskih fantazija kao što je slušanje ploča na gramofonu u vreme mobilnih telefona i Jutjuba. I moj drugar je bivši roker, ili je još uvek roker, nisam nikad uspeo da dokonam da li roker ikada može da bude bivši, odnosno da li to što više nema dugu kosu, ne nosi izlizani petstokec, starke i crnu majicu sada znači da je nešto drugo?

Pokušao sam ovu dilemu da razrešim pre par godina čak i jednom svojom knjigom koja se zove "Precrtani", a pokušala je, mnogo uspešnije od mene, Viržini Depent romanom "Vernon Trodon" (Booka), koji sam čitao jedno mesec dana ovoga leta jer su me u tome ometale obaveze na poslu i kod kuće; rokerska nonšalancija života u kojem imaš vremena na pretek za stvari koje deluju veće od života odlepršala je kao kosa sa moje glave.

Viržini i ja smo skoro pa ispisnici. Kao da se znamo, tako nekako deluje ta generacijska stvar iz ove perspektive. Prvo sam gledao film snimljen po njenom debi romanu "Kresni me", eksplicitno delce u kojem glume dve prave porno glumice, a koje je zapravo mnogo dublje i subverzivnije nego što deluje u trejleru.

Onda sam pročitao i knjigu i, pravo da vam kažem, više se ni ne sećam kakva je. Viržini je radila svašta, bila je prava pankerka i rokerka; pisala je za muzičke magazine (kao i moja malenkost u svojim danima sa kosom), ali i glumila u porno filmovima, čistila je kuće za pare, čuvala tuđu decu za pare, pa čak se i prostituisala. A za neke od deset knjiga koje je objavila dobila je i nagrade. Viržini, dakle, poznaje život od dna do vrha, piše ono što živi, sirova je, žestoka, autentična... Njenim rečima se mora verovati.

Ipak, gledao sam i neke njene skorašnje fotografije: da sam je, kojim slučajem, sreo kod Bajlonija, kao onog svog drugara, ili na nekoj drugoj lokaciji sličnog profila, ne bih je razlikovao od onih mučenika što tu prose pare dok ispijaju žestinu. Dakle, istrošila se u tom životu s gasom do daske po putu punom rupa i bara.

Međutim, s "Trodonom" je ubola stvar. Knjiga je perfektna u svojoj neperfektnosti, nešto nalik albumu omiljenog benda koji pored par ubistvenih hitova i tri balade od kojih se ježiš ima i par pesama koje su tu samo radi broja. Ali, to je i dalje odličan album, zar ne?

Ako se neko pita šta se desilo sa rokenrolom - i kao muzičkim pravcem i kao supkulturom, treba samo da otvori "Trodona" i samo će mu se kasti. Glavni junak romana Vernon Trodon je pravi relikt, kao gramofonska ploča, a zanimljivo je i da je to i bio njegov posao - bio je vlasnik kultne prodavnice ploča "Revolver". Znam, zvuči malo hornbijevski u stilu "Haj fidelitija", ali nije tako sladunjavo, zaista.

Živeo je tu supkulturu, znao ju je u mali prst, muzika je bila njegova fascinacija, zajedno sa svim onim stvarima koje je je prate - filmovi, pornografija, magazini, stripovi, koncerti, droga, alkohol, grupi devojke, heroji, mitovi i legende. Onda se probudio u svetu koji se potpuno promenio; tu su sad bili autotjun, porno sajtovi, liberalni kapitalizam, desnica, migranti, lova, berze, banke...

Svet u kojem su novi heroji postali političari, tajkuni, reperi i rijaliti zvezde, a rokeri deplasirani i patetični starci koji polako, jedan za drugim, tiho umiru i još tiše bivaju zaboravljeni.

Pored Trodona, romanom defiluje galerija izuzetnih likova, njegovih drugara i ispisnika, što živih, što mrtvih, pomažući autorki da priču o životu u dužničkim ropstvu i buđenju desnice u poplavi migranata ispriča izuzetno uverljivo i moćno. Sudbine svih njih, nekadašnjih rokera, gradskih probisveta i grupi princeza grade živopisan mozaik Pariza kakav je nekad bio, tamo osamdesetih i početkom devedesetih, i ovog današnjeg koji predstavlja tešku periferiju svoje nekada svetle prošlosti u kojoj se najrazličitiji ekstremizmi bore za dominaciju nad teritorijom, koja postaje sve manje bitna i sve više mitska a ne stvarna.

Poput Pariza, i Beograd je doživeo istu sudbinu. Sve više ljudi pazari u "H&M"-u, a sve manje odlazi na koncerte ili večeri poezije. Sve više ljudi sluša pesme o skupim kolima, jeftinim ženama, teškim drogama i krvavom novcu, a sve manje njih čita knjige i svira gitaru. Heroji devedesetih nastavili su da žive i u novom milenijumu, modernizovani, ispolirani, ali i dalje jednako brutalni i besmisleni. Ljudi kao Trodon, kao moj drugar što prodaje ploče, plavooki marginalci sa glavama punim muzike i poezije, ležernog držanja i blage naravi, više nisu zanimljivi nikome, a njihovi umovi kao da stoje u leru dok im auto/telo polako klizi ka provaliji.

To je Viržini htela da nam kaže, da nam šapne iz petnih žila kako se nalazimo u čvrstom zagrljaju sveta bez strasti, impotetnog simulakruma u kojem svako igra neku ulogu i zauzima pozu, a ljudi sve manje imaju kontakt sa svojim stvarnim identitetima.

Sećam se, kod nas su nekad mnoge knjige govorile o rokenrolu, o životu unutar supkultura, ali nema ih više. Sad su tu nacionalni mitovi u ruhu epske fantastike i saspensa, alternativna istorija iz svih mogućih pravaca, praćeni sintetizovanim zvucima reciklirane bolje prošlosti i semplovanim mukanjem krava i kokodakanjem jer je to sad in.

Elem, nije tačno da se Beograd više ne trudi da "bude svet". Trudi se, itekako, samo ne znam da li većina primećuje da je i taj "svet" postao jednako banalan i malograđanski, mitomanski i poseljačen (svako u svom domenu folklora). Beograd jaše na kursu globalnog šabanizma oličenog u Trampu i Putinu, desnici, nacionalnim državama, izolaciji, hermetičnosti i globalnoj kontrarevoluciji koja je liberale žigosala kao retrogradne, sifilistične štetočine i lopuže kako bi ustoličila nove vladare planete - namrgođene psihopate i deklarativne puritance koji vladaju žestokim obećanjima i još žešćim pretnjama.

Tu i tamo neko pokuša da oživi poneki rokenrol mit, makar i kao entitet koji je nepovratno ugašen invazivnom poplavom novih medijskih formata - od rijalitija preko jutjubera do instragramuša, ali to više nikoga ne dotiče.

Viržini je uspela da dotakne ljude svojim romanom, možda i zato što se dovoljno "drala" i bila dovoljno besna da skrene pažnju na sebe, pa je tako Trodon u Francuskoj dobio još dva nastavka, koja bi trebalo da budu objavljena i kod nas. A tu je i serija koja je takođe hit u Francuskoj.

A na pitanja da li je Trodon urbana legenda, pali anđeo, nestala osoba koja se iznova i iznova pojavljuje, čuvar tajne, poslednji svedok bivšeg sveta... Moraćete, ipak, sami da date odgovore, pod pretpostavkom da vas to uopšte zanima.

Jedno ipak pouzdano znam, Vernon Trodon nije Henk Mudi i ovo nije "Kalifornikacija" nego stvaran život, rokenrol u svom najneglamuroznijem, ali vrlo autentičnom izdanju.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session: Daniel Kovač

(Espreso.co.rs / Dejan Katalina)