SVETSKA EKSKLUZIVA
ORHAN PAMUK: Ono što Zapad nameće, menja porodicu brže nego što je prirodno
Prozapadnjenje, modernizacija ili kulturna promena, ma kako nazvali taj fenomen, ima neosporni uticaj i na porodicu, kao ćeliju društva
Nobelovac, autor vrhunske proze, književnik preveden na gotovo 60 jezika, Orhan Pamuk, "Novostima", treću nedelju zaredom, ukazuje veliko poverenje, a čitaocima zadovoljstvo. Čuveni svetski pisac ustupio je Novostima delove svojih radova - neobjavljene rukopise, fragmente iz romana, eseja, razgovora, kao i originalne crteže iz svog ličnog dnevnika.
Jedinstvenu i, po mnogo čemu, autentičnu svetsku ekskluzivu, u nastavcima, objavljujemo posredstvom izdavačke kuće "Nova knjiga" iz Podgorice i njenog direktora Predraga Uljarevića, izdavača Pamukovih dela u Crnoj Gori.
U ovom broju pred vama je priča "Komarac usred noći", kao i piščeve analize koliko korice utiču na (ne)uspeh jednog dela, odnosno da li su i u kojoj meri modernizacija i kulturne promene uništili tzv. porodične romane. Tekstove, koje su prethodne dve nedelje naši verni čitaoci i kulturna javnost ispratili sa velikom pažnjom, za "Novosti" je prevela Jovana Bumber Jakovljević.
KOMARAC USRED NOĆI
Komarac je noću neumoljiv i uporan.
Rekoše mi: "Pazi na komarce. Vrata ni slučajno ne ostavljaj otvorena. Slušaj, uključi onaj aparat u struju i u njega stavi jednu od onih plavih tableta. Od toga onda komarci beže i ne uznemiravaju te." Da, sve su mi to rekli.
Nisam ostavio otvorena vrata, uključio sam aparat u struju i stavio tabletu, ali komaraca nisam uspeo da se otarasim. Zapravo, mislio sam da jesam; zagnjurio sam glavu u jastuk i možda malčice odremao, no, usred noći zatekoh sebe, bespomoćnog i prepuštenog samom sebi, kako ga slušam dok mi leti oko glave.
NE PROPUSTITE
Čuo sam ga kako zuji. Ne, to nije on, rekoh sebi. Da, on je. Osetio sam da je sleteo na mene. Kakav užas!
Sada mi komarac pije krv. Upravo sada? Pomerio sam se. Opet sam ga čuo kako zuji. Prestao je. Gde li je sleteo? Da li je negde na meni ili je odleteo? Možda je otišao, pomislih; spavaj, misli na nešto drugo, spavaj. Evo, mislim na nešto drugo i ne obraćam pažnju na komarca:
Kad sutra ujutro ustanem... u baštama mog detinjstva...koju trajektnu liniju je trebalo da uhvatim... ja ionako sada svoj brod... pogledajte, kapetane, kako plovim ka dubokom snu... moj brodić... utonuo sam u san.
Komarac! Ponovo sam ga čuo! Kako mi se samo prikrao! Ne obaziri se, htedoh sebi da kažem. Da li je to sleteo na mene? Sisa mi krv, šta sad? Pomerio sam se. Tu mi je, tu mi je kod uha, sleteo mi je na njega!
Đipio sam iz kreveta. Gde je lampa? Pronašao sam je. Neobična soba i još neobičnija noć. Šta ja tražim ovde? I gde je taj komarac?
Bacio sam pogled: ona plava stvarčica se ugrejala i radi. Međutim, komarac ne mari za nju.
Ne komarac, već komarci. Jedan mi je kod uzglavlja. Jedan na zavesi od tila. Još jedan tamo gore, na zidu... odjednom sam izgubio pamet.
Ni sam ne znam koliko sam dugo golim dlanom udarao po zidovima, zavesama, ormanu. Na mojoj ruci i zidovima ostali su tragovi krvi, moje krvi koje se napio onaj i ostali komarci. E, pa onda, pocrkajte svi, svi lepo pocrkajte...
Zašto ne deluje onaj aparat? Dosta je više, svi su mrtvi. Ugasio sam lampu i legao. Uzdam se u sebe i svoju snagu; zaspao sam.
Nemam predstavu koliko sam dugo spavao. Delovalo mi je kao da sam se probudio na nepoznatom brodu, na nepoznatom moru, u sasvim nepoznatoj noći, ne znajući kuda plovimo.
Jedino što sam znao, bio je poznati, jednolični zvuk: komarac.
Koliko je život nekada beznadežan, koliko je nekada nemilosrdan.
No, možda to nije on. Možda me više neće ujedati. Ako glavu dobro zavučem među ramena i ako me vidiš, komarče - gle, gle, kako se branim rukama, možda mi ništa nećeš učiniti...
Ne znam. Čekam. Mislim da je katkad najbolje prepustiti se zaboravu.
NE PROPUSTITE
O KORICAMA ZA KNjIGE
* Zašto me buni to "oko" koje me posmatra sa korica neke knjige, a posebno sa njene poleđine? To je zato što na korice knjige zapravo gledam kao na znak pomoću kog bih odjednom uspeo da proniknem u njen sadržaj.
* Jedan moj prijatelj, ljubitelj književnosti, koji je tek bio počeo da radi u maloj, akademskoj izdavačkoj kući, rekao mi je da mu novi posao nije naročito težak. Međutim, postojalo je nešto što ga je mučilo: njegove kolege su bile krajnje nezainteresovane po pitanju knjiga koje su izdavale. Pomenuta izdavačka kuća imala je jednoobrazne korice za knjige, i njih je, bez izuzetka, koristila za svaku objavljenu knjigu.
* Uspešne su korice one knjige koje se setimo i prepoznamo je samo pogledavši ilustraciju, boju i dizajn tih korica, a da nismo ni pročitali naslov i ime autora.
* Često sebi govorim da sam kupio novo izdanje neke knjige koju veoma volim zato što je ono dopunjeno, revidirano, ima novi predgovor i slično..., ali, tu knjigu sam, u stvari, kupio jer su me privukle njene nove korice.
* Uživam u tome da sa prijateljima prelistavam knjige iz svoje biblioteke i da vodimo razgovore o njihovoj sadržini i autorima. Jedna od omiljenih rečenica mi je: "I ja imam ovu knjigu, ali korice su joj drukčije."
* U prvi mah se iznenadimo, a potom i obradujemo, kada se posle mnogo godina susretnemo sa posve drukčijim koricama neke knjige koja je davno zauzimala veoma važno mesto u našem životu i kojoj smo verovali čitajući je iznova i iznova. Eto, pomislimo, stvarni su naši mladalački snovi i knjige koje su ih pothranjivale. Međutim, odjednom nam kroz glavu prođe i jedna druga misao, a to je da nam nove korice pružaju neko čudno i drugačije tumačenje te knjige za koju smo mislili da je dobro znamo i da nam otkrivaju jedno njeno drugo lice kojem pre mnogo godina nismo poklanjali pažnju. Da li smo se mi to promenili ili knjiga? Ili možda novi čitaoci? Tako nove korice knjige koju smo nekada mnogo voleli bude u nama osećaj izdaje.
* Sreo sam mnogo pisaca koji su tvrdili da im je knjiga doživela neuspeh zbog korica. Pritužbe jednog dela tih pisaca su možda i opravdane, međutim, još uvek nisam upoznao pisca koji je izjavio da mu je knjiga doživela uspeh zahvaljujući koricama.
O PORODIČNIM ROMANIMA
Propzapadnjenje, modernizacija ili kulturna promena, ma kako nazvali taj fenomen, ima neosporni uticaj i na porodicu, kao ćeliju društva. Budući da prozapadnjenje, koje dobija potporu "odozgo", donosi promene koje na porodicu deluju brže no kada se ona menja sama od sebe, to mi pruža zadovoljstvo i mogućnost da sa lakoćom prikažem i preispitujem pomenuti preobražaj i novonastalu razliku unutar nje.
Porodični roman vuče korene još iz starih epova. Oni u izvesnom smislu pripovedaju o porodicama kraljeva, šahova, kanova... I na kralja Edipa možemo gledati kao na priču o porodici, pa i na Rustema i Suhraba. Može se reći da epovi, koji sadrže pomenute pripovesti o kraljevima, predstavljaju začetak romana o porodici. Osim toga, roman o različitim generacijama, "Očevi i deca", kojim je Turgenjev uveo novi žanr i udario nezaboravni pečat, ujedno je i roman o porodičnim odnosima, ali i nova vrsta romana u kojoj je akcenat stavljen na rasprave o političkim, kulturološkim i ideološkim sukobima. "Žena crvene kose" je takođe jedan takav roman, kao i "Tiha kuća". Mogao bih da kažem da se za otkrivanje tog romana, koji raspravlja o međugeneracijskim relacijama, osećala potreba za ruskom kulturom i istorijom. Elem, činjenica je da u vreme intenzivnih društvenih i kulturoloških promena imamo mogućnost da unutar samo jedne porodice uočimo osobe sasvim različitih stavova i pogleda u odnosu na vladajući kulturni obrazac.
Baza tog Turgenjevljevog otkrića je porodični dom, koji na okupu drži likove različitih gledišta. Taj dom može da bude kakav starinski konak ili, pak, neka zgrada, kao u romanu "Dževdet-beg i njegovi sinovi". U izvesnom smislu se može povući paralela između doma i porodice, sa jedne, i naroda, sa druge strane. Težnja da se priča o narodu predstavi kao priča o porodici, raširena je pojava. U vezi sa tim, dom i porodica su uvek dobro polazište, s obzirom na to da predstavljaju ono što određuje sve nas.
Mnogi pisci sa početka dvadesetog veka su se oprobali u ovakvoj vrsti romana, od Tomasa Mana u "Budenbrokovima", pa do Golsvordija u delu "Saga o Forsajtima". Kod nas, pak, "Konak za izdavanje" Jakupa Kadrija i "Dangube" Meliha Dževdeta (knjige koje lično volim), putem ove vrste porodičnog, generacijskog romana, pod istim krovom okupljaju čitavo to mnoštvo karaktera različitih generacija. Nova književnost, koju danas nazivamo modernizmom i koja više počiva na pojedincu i formalnom iskustvu, unela je promenu u ovakav tip romana posle dvadesetih godina dvadesetog veka.
Među članovima porodice povlači se horizontalna ili vertikalna paralela, međusobno se upoređuju ili sukobljavaju. Mislim da je u tome poenta. Foknerovo delo "Buka i bes" je takođe roman koji govori o porodici i različitim generacijama. Međutim, on je u pogledu književnosti toliko inovativan i kreativan da ne primećujemo da iznova obrađuje pomenutu temu. I u njemu srećemo suprotstavljene stavove, međutim, razlog tome nisu generacijski jaz ili istorijske okolnosti... već igra slučaja; politika; intriga.
Porodični roman je i "Sto godina samoće", najveće delo Gabrijela Garsije Markesa, pisca koji je mnogo toga naučio od Foknera, no, ni tamo tema nije sukob generacija. Tema u pomenutoj knjizi nije ista kao u "Očevima i deci"! Upravo je suprotna: ističe se koliko svi oni podsećaju jedni na druge. Očevi i sinovi su u tom romanu zaneseni i romantični, a majke realistične i praktične. Takođe, očigledan je i veći sukob između muškaraca i žena.
(Slavni nobelovac, treću nedelju zaredom, ustupa "Novostima" delove neobjavljenih priča i crteže iz ličnog dnevnika)
BONUS VIDEO:
(Espreso.co.rs/Novosti.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
