DEJAN ATANACKOVIĆ: O NIN-ovoj nagradi, nestajanju, izdajstvu, i samostalnom životu književnog dela (VIDEO)

Na štandu Adria Media Grupe, u okviru Sajma medija u sklopu Sajma knjiga, gost portala Espreso.co.rs bio je i aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, Dejan Atanacković. Ove godine, izdavač Besna Kobila najavio je njegovu novu knjigu "Čovek bez jezika", koja je predstavljena tokom Beogradskog sajma knjiga.

Dejan Atanacković, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u prošloj godini, rođen je 1969. u Beogradu. Za njegovo ime vezana su dva kurioziteta - da je prestižnu nagradu dobio za svoj debitantski roman "Luzitanija", kao i činjenica da je "došao" u književnost iz sveta likovnih umetnosti.

Samostalne izložbe, video i audio instalacije, intervencije u javnom prostoru, kao i kustoske projekte, realizuje od 1994. godine, a već dve decenije živi na relaciji Italija-Srbija, Predaje multimedijalnu umetnost na američkom univerzitetskom programu SACI u Firenci od 2000. godine. Saradnik je Studija Marangoni gde predaje umetnost instalacije.

Sa Atanackovićem smo razgovarali kako o NIN-ovoj nagradi, tako o novoj zbirci priča i aktuelnom trenutku u njegovoj karijeri pisca.

Koliko je NIN-ova nagrada uticala na vaš život i na vas kao umetnika?

Bilo je to pre svega veliko iznenađenje. Za mene je bio uspeh da dovršim roman, jer dolazim iz druge sfere kreativnog rada. Iznenađenje je bilo to kretanje knjige u život, koji je stekla sasvim nezavisno od mene već od prvih dana kada se pojavila u knjižarama. Najveće iznenađenje je usledilo upravo sa dodelom NIN-ove nagrade.

Od tada se moj život uglavnom fokusira na predstavljanje romana, putovanja po Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori. To su zaista zanimljivi trenuci i situacije koji s jedne strane pomažu, a s druge strane odmažu pri nekom novom radu.

Odmažu jer zaista nisam imao vremena da se bavim bilo kakvim pisanjem skoro od januara, a pomažu pre svega kao ogroman podsticaj, a naravno i kao činjenica o vidljivosti koju je roman stekao.

Da li se, nakon druge napisane knige, osećate u potpunosti kao pisac, ili smatrate sebe likovnim umetnikom koji je nešto iz te sfere delovanja preneo u književnost?

Srećom, nemam tu potrebu da se klasifikujem na bilo koji način. Činjenica da se druga knjiga pojavila je relativno logičan ishod obzirom da je ta knjiga kratkih priča planirana još daleko pre NIN-ove nagrade. Negde na jesen smo izdavač i ja već počeli da planiramo sakupljanje tih priča, koje su pritom dobrim delom nastale kroz vizuelni rad. Baš kao što je Luzitanija nastala iz kratke priče, koja je bila prateći tekst uz jedan moj video rad.

Tako su i mnoge priče iz nove zbirke pisane upravo kao prateći tekstovi, bez ikakve ideje da će se pojaviti objedinjene u jednoj knjizi. Ta kategorizacija za mene irelevantna, i zaista sve vreme insistiram na tome da je moj spisateljski rad prosto nastavak stvaranja slika drugim sredstvima.

Vaša nova knjiga, tj. zbirka priča se zove "Čovek bez jezika". Ko je čovek bez jezika i šta je on?

Čovek bez jezika je jedna neprilagođena osoba. Ona nema šanse da bude prilagođena. Jedna osoba koja konstantno teži iščezavanju, nestajanju, ako nije već nestala. Istovremeno je to osoba koja se traži, koja se udvaja, sreće svog dvojnika. Naravno, čitaoci će svakako kroz priče posumnjati da je tu i tamo u pitanju neki alter ego samog autora. I neće u tome pogrešiti. Sama naslovna priča "Čovek bez jezika" je jedan čin izdajstva s moje strane.

Izdajstva čega?

Izdajstva prema slepom putniku koji je putovao sa mnom vozom u jednom drugom vremenu, kada su još postojale neke granice kojih više nema, a koga sam nehotice izdao smatrajući da se ne radi o živom čoveku, već o lešu koji je skriven ispod sedišta kupea voza. U pitanju je bio zaista vrlo neobičan putnik. Kada sam uvideo da je živ, zapravo sam shvatio da sam ga izdao. To je ostalo kao nezalečena rana i tražilo je da se pojavi u vidu priče.

Ako je u neku ruku motiv "Luzitanije" bila glupost koju ste često isticali, u suprotnosti i sa razumom i sa ludilom, šta bi bio centralni motiv ove zbirke priča?

Motiv nestajanja. To je dosta kontinuiran lajt motiv. Nestajanje koje se dešava na razne načine, ponekad vrlo bukvalno. Nestane čovek pred našim očima. Neko nestane kroz zaborav, a neko kroz udvajanje. Radi se i o stvarima koje nestaju. Na samom početku knjige je jedan moto, kao neka vrsta autocitata. Tu se već otvara najava i mogućnost tumačenja čitave knjige koja zapravo govori o nečemu vrlo sićušnom i zaboravljenom što je netragom nestalo. I to što je sićušno, očigledno je jako važno. A onda, kad se pogled spustio na sopstvene dlanove, ustanovili smo da to, što je tu bilo, više nije tu.

Motiv iz uvoda ima veze i sa činjenicom da ja živim u dva grada. Takav život u mnogo čemu menja doživljaj vremena koji u oba grada prolazi. Nekako drugačije i brže prolazi kada se živi na dva mesta.

Za mene je bilo iznenađenje da, radeći na toj zbirci i praveći odabir priča, ustanovim gotovo nesvesnu doslednost u temi nestajanja. Ona nije bila nešto što je obavezno planirano, prosto se nametnula, možda kao ishod jednog načina života.

I u ovoj knjizi i u prethodnom romanu, na neki način se bavite marginalizovanim grupama i njihovim položajem u društvu, recimo u priči o Maorima koji dolaze u muzej u Italiji i prvi put vide artefakte svoje kulture.

To je velika tema koja se provlači kroz mnoge moje radove. I Luzitanija se bavi slikom psihijatrijskog pacijenta.

Antropološki muzej s kojim imam saradnju u Firenci, već dugo je mesto zločina, pri svakoj poseti se čovek može susresti sa nekom dokumentovanom tragedijom. I naravno da je svaka muzejska kolekcija način izbora da se na određeni način o nekom događaju govori, da nekakav drugačiji raspored. Preraspodela predmeta koji kolekciju čine bi vrlo lako mogla da sasvim preokrene istinu koja se o etničkoj grupi kroz tu kolekciju predstavlja.

I to je relativno prisutna priča, o nestalim ljudima, navikama, tradicijama koje nestaju zbog vrlo snažne i romantične ideje o progresu koji ima svoje zakonitosti, svoju snagu, i koji proizvodi svoje izuzetno tragične ishode.

Da li ćete nastaviti da se aktivno bavite pisanjem?

Pisanje je za mene postalo dominantna forma u poslednjih 4-5 godina. Ono je uvek bilo deo mog rada ali je očigledno tražilo, zahtevalo da se izdvoji. Da stekne neku svoju autonomiju u odnosu na vizuelno. Meni je jako zabavno da pišem, prija mi taj postupak. To nije nimalo lako, naporan je to posao, fizički naporan. Ali za mene je taj život knjige neko sasvim novo, nedoživljeno iskustvo.

Iskustvo da jedan rad jednog autora počinje da sasvim samostalno živi i gradi svoje odnose, svoje kontakte sa publikom. I da se to zaista dešava sasvim nezavisno od mene. Voleo bih da to bude sudbina knjiga koje ću, nadam se, još napisati. Da nekako žive nezavisno od mene jer su mnogo elokventnije, umeju više da kažu nego što ja umem da kažem o njima.

BONUS VIDEO: Petar Janjatović o kulturi u medijima nekad i sad

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)