REDITELJI SERIJE "GRUPA": Tajna uspeha je u zajedništvu

Već pet nedelja za redom, na Prvom programu Radio-televizije Srbije, emituje se nova serija „Grupa“ koja privlači veliku pažnju gledalaca, što zbog tema koje obrađuje (beogradsko podzemlje, sa akcentom na maloletnički kriminal), što zbog efektne i nesvakidašnje realizacije.

Tvorci serije Uroš Tomić i Dragan Đurković oformili su scenaristički i rediteljski tim koji su sačinjavali autori različitih generacija. Grupu su režirali Uroš Tomić, Ivan Stefanović, Jelena Gavrilović, Nemanja Ćeranić, Slobodanka Radun, Miloš Radunović i Gvozden Đurić. Evo šta je rediteljska sedmorka imala da kaže o ovom iskustvu...

Kako je došlo do toga da bude odlučeno da na „Grupi“ radi scenaristički i rediteljski tim?

Uroš Tomić: Od samog početka sam imao ideju da na seriji radi nekoliko reditelja, po sličnom principu kao i sa scenaristima u tzv. writers room, a što je bio jedan od najlepših aspekata rada na ovom projektu. Bitno mi je bilo da okupim različite generacije i scenarista i reditelja, jer je to pogodovalo priči. U početku sam imao pretencioznu ideju da zovem i strane reditelje koje poznajem. Na primer, mađarske reditelje koji su radili za HBO Europe, poljske koji su radili za BBC, Skandinavce... I oni su svi hteli, svideo im se skript i pilot za seriju „Odeljenje“ (koji je preteča „Grupe“), ali prosto nikako nisu mogli da se uklope u naš način snimanja. To mi je otvorilo prostor da angažujem naše reditelje, a među njima i one mlade i neafirmisane. Dosta njih je učestvovalo u procesu još od pisanja ili priprema. Gvozden Đurić, na primer, jedan od scenarista serije, od prvog storilajna pa da nahova u toku montaže, bio je sa mnom na setu tokom celog procesa snimanja, radio na skriptu svake epizode i odlično je poznavao čitavu priču. On je režirao devetu epizodu, i žao mi je što nije uradio i više.

Pored Gvozdena i tebe, ko je sve režirao „Grupu“?

Uroš Tomić: Želeo sam da posle prve epizode, koja je urađena u noir ključu i u kojoj preovlađuju muški likovi, drugu i treću epizodu režira žena, najvećim delom zbog toga što u njima dominiraju likovi Petre, Sremice, Marte, Jakšićke, Lenke. Jelena Gavrilović je sa mnom radila kasting celokupne serije, a njeni kratki filmovi, spotovi, kao i serija „Samo kažem“ imaju tu predivnu intimnu vizuru, koja nam je bila potrebna za pomenute epizode. Epizodu koju je pisao Strahinja Madžarević, morao je da režira niko drugi do njegov stalni reditelj Nemanja Ćeranić. Šalim se, čim sam video trejler za Ćeranićev film „Volja Sinovljeva“ poželeo sam da radim nešto sa njim, a još više nakon naših dugih razgovora o Karpenteru, De Palmi, Kronebergu i Igoru Benčini. Ivan Stefanović je jedan od naših najiskusnijih reditelja na televiziji, ali čini mi se da je dugo čekao tekst žanra koji njega zapravo zanima. Ovde se potpuno pronašao, radio je sa žarom kao da radi svoj debitantski igrani film. Režirao najviše epizoda i to one koje imaju najveće emotivne obrte. Takođe, proveo je najviše vremena sa mnom u procesu montaže. Ipak smo imali i reditelja iz inostranstva, Slobodanku Radun, srpsku rediteljku koja živi i radi u Pragu. Ona već ima dva igrana filma i nekoliko čeških TV serija iza sebe, i dugo je želela da nešto radi u Srbiji. Režirala je dve epizode, vrlo bitne i zahtevne: mini finale i finale serije. Miloš Radunović, odličan pomočnik režije, angažovao se već u procesu priprema i oko scenarija, tačnije u njegovom prilagođavanju produkcionim uslovima, bez gubitka kvaliteta. I isto kao i sa Ćeranićem, posle inspirativnih razgovora o sličnim filmovima koje volimo, tražio sam mu da režira barem jednu epizodu, i to upravo epizodu osam, jednu od najuzbudljivijih koje imamo. Tako je na kraju, ipak, sve ostalo u familiji koja je pravila „Grupu“ od samog početka.

Miloše, Uroš mi je dao šlagvort... Koliko ti je to što si bio pomoćnik reditelja na svim epizodama pomoglo prilikom režiranja?

Miloš Radunović: Pa, iskreno, prilično mi je pomoglo. Pre osme epizode koju sam režirao, vidio sve scene i znao šta od koga mogu šta da očekujem. To je dosta olakšalo stvaralački proces, a i samo snimanje. Bili smo odlično uigrani i to se odmah osetilo.

Kako je tekla organizacija rada na snimanju „Grupe“?

Jelena Gavrilović: Proces bio neuobičajen, to sigurno. U igri je bilo sedam reditelja, nekoliko desetina glumaca, gomila lokacija i budžet na ivici pucanja... U praksi, to je zadavalo ogromne glavobolje za pravljenje plana snimanja i, na primer, značilo je da se u jednom danu promeni nekad i pet-šest reditelja. Imam utisak da sam bila na celom snimanju, a to je zato što sam nekad i ceo dan na setu čekala da snimim svoju jednu scenu. Ono što je prednost ovakvog načina rada jesta to što je svaki reditelj čuvao svoj fokus i energiju, i čak i pasažnim scenama pristupao kao da su podjednako važne. Mislim da smo mi reditelji zadovoljni sa ovakvim načinom rada jer smo međusobno dobro komunicirali i dopunjavali se. Ono što svakako mislim da je neophodno da bi ovakav koncept rada funkcionisao je svakako veći budžet, a samim tim i više vremena za snimanje. To je ono što nas je sve zajedno najviše namučilo, ali pregurali smo i to zbog ogromnog entuzijazma koji nas je sve vreme držao.

Nemanja Ćeranić: Da, Jelena je sve lepo rekla. Organizacija rada nije bila nimalo jednostavna, ali smo nekako uspeli da se uklopimo. Svako od nas režirao svoje epizode sa različitim senzibilitetom i energijom... S tim da je to po meni velika prednost, a ne mana.

Pitaje za Ivana... Po čemu se rad na „Grupi“ razlikovao u odnosu na druge serije na kojima si do sada radio?

Ivan Stefanović: Kao što je već rečeno, rad na „Grupi“ je specifičan zbog velikog broja reditelja koji su učestvovali na snimanju jedanaest epizoda. Na drugim serijama na kojima radi više reditelja oni se menjaju, na primer, na dve nedelje, pa režiraju scene koje tih dana dođu na red. Ovde je svaki reditelj imao svoju epizodu kojom se bavio i pripremao je, slično kao što to rade na „Senkama na Balkanu“. Snimalo se po planu snimanja koji nije bio prilagođen nama, već objektima i glumcima. Tako da smo svi mi bili uključeni tokom sva tri meseca snimanja. Dešavalo se da se u jednom danu svi mi izređamo na setu.

Koje epizode ste režirali i koji su bili najzanimljiviji aspekti tvog učešća na projektu?

Jelena Gavrilović: Režirala sam drugu epizodu sa Urošem, i treću sa Urošem i Ivanom. Što se tiče procesa, snimanje je naravno najstresniji deo posla, ali nas je vozilo to što smo imali osećaj da radimo nešto dobro i važno. Svakako, moje najlepše uspomene su iz perioda kad smo radili kasting za seriju – to sastavljanje „grupa“, pravljenje kombinacija, kačenje fotki glumaca na tablu... Mislim da smo Kata, Jovana, Uroš i ja baš svetski odradili taj posao i da su svi glumci u seriji fantastični. To je dalo jako važnu bazu i za samo snimanje, olakšalo je proces bez da kvalitet trpi.

Nemanja Ćeranić: Režirao sam četvrtu, petu i desetu epizodu. Zapalo mi je da se bavim načinom na koji prodaja droge funkcioniše na ulicama. Kako zarada, preko dilera, stiže do glavnog šefa podzemlja. Bio mi je izazov da osetim i prikažem tu širinu u putevima droge. Takođe, moram da istaknem da mi je pravo zadovoljstvo predstavljalo i to što sam radio sa glumicom Nelom Mihajlovic koja tumači lik majke naših junaka Vanje i Luke, i to baš u ključnim scenama, kada u seriji dođe do velikog preokreta. Na te scene sam najponosniji.

Gvozden Đurić: Režirao sam devetu epizodu i scenarista sam, kao što je Uroš rekao, svih dvanaest epizoda. Kako je u pitanju bio dugačak proces, koji je za mene počeo radom u writers room-u, pa se nastavio kroz pisanje scenarija, i na kraju se završio kroz režiju i montažu, teško da mogu da izdvojim određene i specifično zanimljive aspekte jer ih je bilo u svakoj fazi podosta. Ipak, moj osnovni utisak je veliko zadovoljstvo što sam bio deo tima u kojem je sve vreme vladalo zajedništvo i ogromna posvećenost sa samo jednim ciljem – da se napravi najbolja moguća stvar u uslovima u kojima smo radili. U tom smislu, mislim da smo domaćoj publici uspeli da ponudimo mogućnost da uživaju u nečem što je uzbudljivo, intrigantno, ali i društveno angažovano u isto vreme.

Slobodanka Radun: Režirala sam sedmu i završnu epizodu. Obe su veoma uzbudljive – u sedmoj saznajemo šta se zapravo desilo u noći u kojoj je ubijen Rade i povređen Gaga. A poslednja je, naravno, veliko finale. Moja uloga je, dakle, rasplitanje čvorova. Te dve epizode „Grupe“ su ujedno i moje prve režije u Srbiji, i prvi posao na maternjem jeziku. Nezaboravno iskustvo, svakako.

Miloš Radunović: Teško mi je da odvojim svoj doprinos od ostalih, ovo je ipak grupni projekat u kome smo se svi trudili i pomagali jedino drugom. Ponosan sam na to što smo svi dali svoj maksimum. Sedam reditelja sa različitim ukusima stvorilo je nesto čudesno; a tu je izazov usaglašavanja sa kojim su Uroš, direktor fotografije Marko Cile Mladenović, Dušan Popović i ostali reditelji, uz moji malu pomoć, čini mi se, uspjeli da se izbore. Sve to ne bi bilo moguće bez Gage Đurkovića i Uroša, pa koristim ovu priliku i da im se zahvalim na ukazanom povjerenju.

Ivan Stefanović: Radio sam na epizodama tri, četiri, pet, šest i deset, često sarađujući i dopunjujući se sa drugim kolegama. To naše rediteljsko zajedništvo je ono što je po meni obeležilo rad na „Grupi“. Vrlo brzo smo doživeli ovu seriju kao našu. Bez obzira ko je koju scenu ili epizodu radio, pomagali smo jedni drugima. Važniji nam je bio kvalitet cele serije od toga ko je šta režirao. Mnogi se pitaju smo održali isti stil serije kad vas je bilo toliko mnogo. To je zahvaljujući tome što je Uroš Tomić kao kreator serije postavio vrlo čvrsta pravila kako se šta tretira i mi smo se toga uglavnom pridržavali. A Uroš je sve vreme bio prisutan i nadgledao šta se radi.

Uroše, kako ste postigli tu kompaknost koju Ivan pominje?

Uroš Tomić: Da bismo dobili jedinstvenu celinu, morali smo da angažujemo odličnog direktora fotografije. Potraga je bila duga i na kraju sam našao čoveka koji je bio idealan za nas – Marka Cileta Mladenovića. Nas dvojica smo napisali „vizuelnu bibliju“, u kojoj su postojale smernice, jezik, zapravo vizuelna pravila za reditelje. Postavili smo, na primer, tri različita vizuelna načina na koji ćemo tretirati svaku grupu likova koju u seriji pratimo. Tokom snimanja Cile je kontrolisao i čuvao taj stil, i najzaslužniji za specifičnu atmosferu serije koju ljudi primećuju kao osveženje.

Šta je to novo što „Grupa“ donosi na srpsku TV scenu?

Gvozden Đurić: „Grupa“ se, između ostalog, bavi i jednom od najosetljivih društvenih grupa – tinejdžerima. Ali ne na coming of age način ili kroz priču o srednjoškolskim previranjima, već tako što postavlja pitanja od suštinskog značaja.

Miloš Radunović: Želeli smo da stvari prikažemo baš onakvim kakve su. Naša serija ima realističan pristup temi, što do sad nije često viđeno na našoj televiziji. „Grupa“ je brutalna u iskrenosti, a mrak podzemlja je prikazan bez uljepšavanja i bez idelizovanja. Mrak je mrak, mesta za srećan kraj nema u takvom okruženju.

Slobodanka Radun: Posebno je to što se bavimo društveno aktualnom temom na ljudski angažovan i filmski ambiciozan način. Imali smo punu kreativnu slobodu i čvrstu nameru da se borimo za kvalitet u filmskom smislu te reči. E, sad – u nekim bitkama smo pobedili, u nekima manje. Ali čini se da naša kreativna energija i odnos (da baš ne kažem odmah – ljubav) prema likovima rezonuju sa gledaocima, a to mi je posebno drago.

Ivan Stefanović: Ono što je glavni kvalitet je da smo se skoro svaki dan mi reditelji nalazili posle snimanja i razgovarali o seriji. To je nešto što se u Srbiji veoma retko radi. Tako se stvorila veza između nas reditelja, iako se nismo svi poznavali pre snimanja i vrlo smo različitih godina. Ja sam predavao Jeleni Gavrilović i Nemanji Ćeraniću, a Slobodanku Radun, Gvozdena Đurića i Miloša Radunovića sam upoznao tek radeći na „Grupi“. Naravno, Uroša sam poznavao još od kad je bio na fakultetu. Sretali smo se povremeno po gradu i divili se seriji „The Wire“. I evo na kraju smo napravili nešto što je veoma inspirisano njom.

Da li se već razmišlja o drugoj sezoni?

Uroš Tomić: Za sada je rejting takav da je logično očekivati da će publika želeti još. O drugoj sezoni se razmišljalo još dok je pisana prva, ali hajde da sačekamo finale pa da vidimo.

BONUS VIDEO:

NAMEĆU NAM DA SE OSEĆAMO BEZVREDNO I NEPRIVLAČNO: RECEPT ZA SREĆU Mire Bobić Mojsilović, a RECITUJE i svoje PESME