NAKON 45 GODINA ŽELIM DA POKAŽEM BEOGRADU ŠTA SAM RADILA: Performans je živa umetnost i treba da ostane takav

Marina Abramović srpska je umetnica sa međunarodnim ugledom. Danas umetnica performansa, nekada je počela sa slikarstvom, a onda ga je zamenila bodi artom, odnosno boli, pokretom, mimikom, gestom, insistirajući na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vračeva, tibetanskih kaluđera i šamana.

Umetnica je na svom Fejsbuk profilu podelila priču o svojim počecima, ali i o tome šta Beograd za nju znači, kakve ideje u njoj budi, kao i koliko joj je značajan njen profesionalni povratak u rodni grad u kome je živela 29 godina.

"Prvo su bile slike.

Uvek sam imala intenzivne snove i moje prve slike su bile slike tih snova. Prepričavala sam ih svojoj baki uz domaću kafu i ona ih je tumačila, jer svaka stvar u snu ima neko značenje. Uživala sam u tim razgovorima, a potom bih se povlačila u svoj studio i slikala. Kasnije sam počela da slikam automobilske nesreće, a zatim je došao period oblaka. Posmatrala sam ih često ležeći na travi i jednog dana je to posmatranje iznenada prekinuto avionima, koji su se pojavili niotkuda ostavljajući prelepu šaru na nebu, koja je neko vreme bila tu, a onda je polako iščezla. U tom momentu sam shvatila da sve može da se iskoristi za stvaranje i da nema razloga da se ograničim na slikanje u studiju. Najviše me je fascinirala apstraktnost crteža od tragova aviona.

Dugo sam razmišljala o toj apstraktnosti, a onda sam otišla u vojnu bazu i tražila da mi daju 12 aviona. Ideja je bila da im dam uputstvo u kojim pravcima da lete tako da tragovi na nebu iscrtaju šaru. Vojnici u bazi su pozvali mog oca i rekli mu: „Molimo vas, dođite po svoju ćerku, ona nema predstavu koliko košta podići avione da bi joj pravili crteže po nebu.“ Naravno, taj rad nikad nisam napravila, ali sam shvatila da odlučiti da ćete nastaviti da radite to što radite, bez obzira na to šta vam drugi kažu, jeste presudno. Na kraju, jedino kada prođete kroz niz neuspeha i kreirate svoj put, možete ostvariti ono što ste zamislili. Jedino kada grešite, znači da radite nešto novo i da eksperimentišete. Za mene je veoma važno da ovu poruku podelim sa mladima koji se možda upravo sada nose sa izazovima sličnim onim sa kojima sam se i sama borila.

Beograd u meni budi sećanja i na mnoge druge ideje. Na mojoj retrospektivnoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti publika će imati priliku da vidi radove iz raznih perioda mog života, slike, skulpture, video-instalacije i reperformanse. Imala sam sreće da prilično rano shvatim da je performans moj instrument rada. To je za umetnika vrlo važno. Od slikanja sam došla do zvučnih i video instalacija, a onda kada sam prvi put izvela performans, to je bilo toliko snažno iskustvo da sam znala da ništa drugo ne treba da radim, da sam našla svoj izraz. To je u početku bio rad koji se izvodi pred publikom, a sada je to rad sa publikom. Naročito performansi koji dugo traju imaju veliku transformativnu moć. Oni postaju pravi život, veoma su intenzivni i za mene i za gledaoce koji tada misle stomakom, a ne glavom. Performansi mi daju energiju koju mogu da preoblikujem i da je vratim.

Reperformansi koji će biti izvođeni tokom trajanja izložbe su nešto što sam stvorila u želji da umetnicima pružim mogućnost da izvode dela koja su deo istorije umetnosti. Performans je živa umetnost i treba da ostane takav, čak iako se rad izmeni kada ga neko drugi izvodi, to je mnogo bolje nego da ostane samo zapis u knjizi ili snimak. Performans treba da transformiše, da podigne duh i publika koja dođe je emotivno angažovana. Kroz tu angažovanost publika postaje deo izložbe. Jedva čekam da vidim kako će performeri u Srbiji izvesti moje radove i dočarati ih kao nešto svoje.

Moj profesionalni povratak u Beograd je za mene velika stvar. Rodila sam se i živela u Srbiji 29 godina. Vraćala sam se samo da posetim porodicu. Poslednji put sam ovde samostalno izlagala pre 45 godina. Sada, skoro pola veka kasnije, želim da pokažem, naročito novoj generaciji, šta sam radila sve ove godine. I to ne samo mladoj generaciji umetnika već i svim mladima koji su zainteresovani za umetnost. Htela bih kroz svoj rad da osete koliko je važno rizikovati, kao i koliko je važno sagledati širu sliku i imati velike snove bez obzira na sve.

Da sam obraćala pažnju na to šta se sve o performansu i meni pisalo sedamdesetih godina, ne verujem da bih uopšte htela da izađem iz kuće, a još manje da nastavim dalje. Decenijama kasnije, kad sam napunila 60, uspela sam da pokažem svetu da je performans „mainstream“ jer ima mesto u muzeju i poseduje čistu nematerijalnost, čistu energiju. Uspela sam to dajući publici samo jednu stolicu. Kustos je tada mislio da će ta stolica biti prazna, ali stolica nikad nije bila prazna.

Od svoje prve retrospektivne izložbe u MoMA nisam se osećala ovoliko ushićeno koliko sam sada dok spremam zatvaranje svoje Evropske retrospektivne izložbe „Čistač“ u Beogradu. Moja retrospektiva ove jeseni u Beogradu biće najveća do sada, a ujedno i meni najznačajnija.

Bez publike moja umetnost ne postoji.

Time vas pozivam da je zajedno napravimo.

Podelite sa mnom svoju čistu energiju." (objavljeno u Nedeljniku 1. avgust 2019.)

Bonus video:

(Espreso.co.rs)