HRVAT OŠTRO OPLEO PO "TOMI": Bjelogrlić na momente glumi Kusturicu, Mirjana Karanović razočarala!

Film "Toma" je oborio sve rekorde gledanosti kod nas, a sada se popularnost proširila i na region. Bez obzira na veliko interesovanje publike, nekim hrvatskim filmskim kritičarima ovaj film se nije dopao, zbog čega su usledile oštrije kritike.

Naime, na hrvatskom portalu Index.hr objavljena je kritika hrvatskog teologa i filmskog kritičara Željka Porobije, koji je "Tomu“ okarakterisao kao neozbiljno ostvarenje koje nema mnogo veze sa stvarnošću.

Kritiku pomenutog autora prenosimo u celosti.

Odgledao sam u Beogradu film "Toma", oko kojega (kako je i red u nas) raspravljaju i oni koji ga nisu videli. Da odmah budem jasan – ako volite kafanske pesme pa jedno sat i po neobavezne zabave, onda će vam se ovaj nesumnjivo gledljiv film dopasti, kao i mnogim drugima.

Za ona dobra stara vremena

Odrastao sam u kulturi u kojoj niste mogli izbeći Tomine pesme, od kafana po Dorćolu i Skadarliji do studija Radiotelevizije Beograd, one su bile nezaobilazni deo repertoara. Mene i moje novobeogradsko društvo, koje je odrastalo na novome valu, to nije ni okrznulo, ali mi smo i tada bili tek manjina. Stoga i ne čudi količina emocija i interesovanja koje je sama najava filma već bila podstakla.

Objektivno, film je patetično igranje s nostalgijom za vremenima kad smo bili srećniji, kad je muzika bila bolja, kad je Tito bio živ (zapazite samo izbor njegovih slika), kad je nekako sve bilo bolje i lepše. Osim Tome, tu su i Silvana (jako bitan lik u priči), Tozovac, Cune, Lepa, ukratko – all star postava tadašnje estrade.

Ono što će vam prvo upasti u oči jesu izuzetno loše (tačnije, odvratne) maske, zbog kojih glumci mahom izgledaju kao oni mrtvaci iz kultnog „Sabirnog centra“.

Reditelji se malo igraju paralelnog vremena (u čemu znaju biti dosadni), a katkada ih hvata i želja da imitiraju Kusturicu, pa se pojavljuje mistični lik neke mlade Romkinje, čije značenje saznajete na kraju filma (i dodatno ga čini patetičnim).

Glumački je posao solidno odrađen – Milan Marić u naslovnoj ulozi na momente je odličan. Meni još upečatljivija Tamara Dragičević u ulozi Silvane odlično je skinula govor legendarne pevačice, a prezgodna Milena Radulović je skinula gaće (i to dvaput, na radost gledalaca). Da sve bude ravnopravno – skinuo ih je i "Toma" (ili njegov dubler). Inače izuzetna Mirjana Karanović ulogu Tomine majke odradila je razočaravajuće loše.

Od Vardara pa do Triglava

Lik inače za obradu zanimljivog Tome Zdravkovića prikazan je površno i neuverljivo. Pesme su mu tužne "jer je moj život tužan", ali pojma nemate šta je uopšte njegov problem i ne znate zašto biste saosećali. Zbog nesrećne ljubavi? Čak i sam film priznaje da je Toma bio veliki ženskaroš, kome nisu bile strane ni orgije s puno golih cura. Oni koji ga bolje znaju (poput suseda iz meni obližnjih naselja) pričaće vam kako je krvnički znao da tuče svoju zadnju ženu - o čemu ni reči u filmu. No, ionako se radi o pseudobiografskom ostvarenju u kome je priča vrlo labavo povezana sa stvarnim životom svog junaka.

Srećom, i takav slobodni pristup držao se nekih ograničenja, nije se išlo u ulagivanje Crkvi i ovim novim vernicima, pa Toma jasno veli da ne veruje u Boga (čak ga i psuje, što je za hrvatski film nezamislivo).

Bjela (kako od milja zovu reditelja Bjelogrlića) film želi da plasira na prostore cele bivše Jugoslavije, tako da nam se tu pojavljuju i likovi Zdravka Čolića (tu ćete se morati nasmejati), Davorina Popovića, Kemala Montena (majko mila, unakaziše inače lepog čoveka), muzika Grupe 220, legendarni koncert u Sarajevu, nastupi u Makedoniji, otkazani termini u Osijeku i Mariboru nesrećne 1991. godine.

Bolje biti pijan nego star

Sasvim je jasno zašto je film unapred bio osuđen da postane hit. Estetski je on na nivou pesama naslovnog lika – dakle, "umoran sam od života" spika, pa idemo u kafanu da razbijamo čaše do zore. Takav pristup životu u filmu kroz tragični lik Ljiljane dobija čak i filozofsko opravdanje – i jedna od poruka filma je da je bolje cunjati po beogradskim kafanama i razbijati čaše uz Tominu muziku, nego biti smrtno ozbiljan doktor koji leči ljude od raka.

Naravno, moja kritika ima smisla samo ako ovaj film shvatite kao ozbiljno ostvarenje – što on jednostavno nije. Uveren sam da će ga i u Hrvatskoj mnogi naši gledaoci (inače veliki ljubitelji valcera i gudačkih kvarteta) rado pogledati. Tomina je muzika bila neka mešavina srpskih narodnjaka i hrvatskih zabavnjaka, ona spram današnjih cajki zvuči kao Čajkovski, a te se čarobne formule držao i film. Glavni (i jedini) cilj je postignut – imamo veliki kino-hit.

(Espreso)