USTAŠTVO SE REHABILITUJE JOŠ OD 1991. GODINE: Ovako je govorila velika MIRA FURLAN!

Nakon uloge Madeje u predstavi Teatra Ulysses 2000. godine na Brijunima, Mira Furlan proletos je u riječkom HNK-u na poziv bivšeg intendanta Olivera Frljića odigrala ulogu antičke junakinje Kasandre u istoimenoj predstavi u režiji Nade Kokotović. Nekadašnja zvezda jugoslavenskog i hrvatskog glumišta već dvadeset i pet godina sa suprugom, rediteljom Goranom Gajićem, i sinom živi u Los Angelesu, gde je 1991. emigrirala. I dalje nesklona medijskim oglašavanjima u Hrvatskoj, Mira Furlan za "Novosti" govori o novim profesionalnim izazovima, životu u Americi, značenju pojma doma i domovine te sećanjima na bivšu državu.

Koliko je Kasandra kao lik iz grčke mitologije, koji se iznova umetnički preispisuje, važan u kontekstu položaja žene u našem modernom društvu?

Da, Grci kao da su sve napisali, zato im se stalno vraćamo u potrazi za odgovorima. U Grčkoj žene nisu sudelovale u javnom životu (što daje sasvim drugačiju sliku o grčkoj demokratiji nego što je volimo zamišljati), a u današnjoj Hrvatskoj je žena predsednica države. Valjda je to ipak neki pomak. Ili barem tako želimo verovati. No u Americi se, baš kao i u Hrvatskoj, i dalje, neprestano i uporno, vodi pravi rat za i protiv ženskih prava, na primer prava na abortus. Neshvatljivo je da su na strani protiv prava žene na izbor vrlo često upravo – žene. Čak i neke predsednice država.

U Americi se, baš kao i u Hrvatskoj, i dalje, neprestano i uporno, vodi pravi rat za i protiv ženskih prava, na primer prava na abortus. Neshvatljivo je da su na strani protiv prava žene na izbor vrlo često upravo – žene. Čak i neke predsednice država

Riječka predstava nije bila vaša zadnja reč na našim pozorišnim daskama. Koliko je moguće da u perspektivi opet stvorite dom u Hrvatskoj, u Rijeci?

Planirali smo četiri predstave u iduće dve godine, pa ću novu predstavu doći da radim već u oktobru. Naravno da se radi o specijalnoj vrsti angažmana jer imam svoj život u Americi, gde sam upravo završila drugu sezonu u TV seriji za Amazon TV, "Just Add Magic". Uskladiti obaveze na raznim kontinentima nije nimalo jednostavno, ali svi se trudimo oko toga jer smo želeli da do saradnje dođe. Jako mi je žao da je Oliver Frljić otišao iz HNK-a, ali imam potpuno poverenje u Marina Blaževića koji nastavlja ono što su Oliver i on zajedno započeli. Vidite, kad jednom odete od kuće, kad se otisnete u "svet", ideja doma se neminovno menja. Dom prestaje biti geografski pojam, pa postaje psihološka kategorija, promenljiva, pomična, fluidna, uvek privremena. Rijeka bi sasvim sigurno mogla biti jedan takav "dom", jer tamo mi je bilo jako lepo. Uživala sam podjednako u radu u pozorištu, šetnjama pored mora kao i u senzacionalnim konobama i ljubaznim, izuzetno srdačnim ljudima.

Skretanje udesno je opšti trend

Što vidite da se posljednjih godina promijenilo u Hrvatskoj?

Kad me pitate što se promenilo, ne osećam se spremnom da o tome nešto ozbiljno kažem: ja dođem i odem, imam mogućnost izbora i to moj život na obe strane čini drugačijim od života građana koji taj izbor nemaju i koji zavisi od penzije od koje ne može platiti ni svoje račune, a kamoli još da negde otputuje ne bi li provetrio mozak. Ono što se sasvim sigurno promenilo je to da se ljudi beskrajno muče oko golog preživljavanja. Novac je postao najbitniji i ništa drugo kao da nije važno. Nikakve socijalne zaštite više nema. Sad smo svi na slobodnom tržištu, baš kao u Americi. Iz Amerike je u domaće krajeve uvezena i celebrity kultura. Niko se više ne uznemirava zbog propasti takozvanih pravih vrednosti. Niko valjda više ni ne razume koje bi to vrednosti uopšte i bile.

Kakav je svih ovih godina bio odnos vaših kolega glumaca i filmskih stvaralaca prema vama? Često ste isticali osećaj (ne)pripadanja koji imate: koliko vas on i dalje određuje kao nekoga ko je na ovom svetu, baš kao i sve, prolazan?

Ne bih na ovo pitanje znala odgovoriti. S druge strane odnos riječkih kolega je bio izuzetno ljubazan i srdačan i, da ponovim, osećala sam se jako dobro u Rijeci i u riječkom pozorištu. Moje zagrebačke kolege ni ovog puta nisu došli na predstavu, baš kao i kad sam igrala Medeju na Brijunima. Razlika je u tome da ja to ovoga puta nisam ni očekivala. Uopšteno gledano, treba što manje očekivati. Što se tiče osećaja pripadanja, to je velika i opširna tema. Ovom prilikom mogu reći da mi se čini da čovek pripada samo i isključivo sebi samom. Sva druga "pripadanja" su prolazna, promenjiva, zamenjiva.

Smatraju vas simbolom otpora ratu jer ste odlaskom u Ameriku, čemu su prethodili otkaz koji ste dobili u zagrebačkom HNK-u, medijski linč i oduzimanje stana u Zagrebu, poručili kako se ne želite svrstati ni na jednu stranu. Nacionalistička Tuđmanova vlast etiketirala vas je kao izdajicu domovine. Ta ista domovina, što vam ona uopšteno predstavlja?

Kao i ideja "doma", tako se i ideja "domovine" preselila iz spoljašnje u unutrašnju kategoriju. Domovina – to su za mene moja sećanja na detinjstvo, mladost, moje roditelje, moju baku, na izlete s tatom na Sljeme, na 16. gimnaziju, "Gloriju" u Dubrovniku, "Dunda Maroja" u zagrebačkom HNK-u, sećanja na moje prijatelje rasute po bivšoj državi, na sir i pečurke sa placa na Kvatriću, na Casku na otoku Pagu, Vis i Lastovo i Split… ali i na Sarajevo i na Beograd… "domovina" se sastoji od milion sličica, scena, zapamćenih reči…

Na nekoliko mesta u ovom intervjuu zamolili ste da preskočimo neka pitanja koja se, između ostalog, odnose na usku povezanost teatra i politike s tezom da teatru očito nedostaje dublje kritičnosti i refleksije u vezi rastuće fašizacije u društvu, koja se razmahala dolaskom zadnje vlasti i ministra kulture Zlatka Hasanbegovića. Kažete da ste prestali pratiti događanja u Hrvatskoj i da je to takođe vaš politički stav?

Da, takva pitanja traže ozbiljne i informisane odgovore, što mi je teško dati. Ipak, strašno mi je žao što se nijedna sredina s područja bivše države ne uspeva pomaći od problematike i diskursa od pre 25 godina. S druge strane i logično je da je tako jer je opšti politički trend u svetu skretanje udesno. Po milionti put vidimo da ljudski rod nije u stanju naučiti baš ništa na temelju sopstvene prošlosti. Greške ponavljamo i ponavljaćemo ih sve dok sami sebe ne eliminišemo sa ove planete kojoj je, kako se čini, dosta naše vrste i njene nezaustavljive destruktivnosti.

Pojam jugonostalgije se izlizao

Glumili ste u nekim zaista kultnim filmovima s velikim glumačkim imenima bivše države. Postoje li neke anegdote iz tog vremena, nešto što pamtite i što ste jednom davno s ovog mesta poneli u Ameriku?

Pamtim duga čekanja po livadama, šumama i planinama. Pamtim Ljubu Tadića koji mi, za vreme celodnevnog čekanja na kadar od jedne minute, kaže: "Ovo sve kao da je jedan veliki, dugački, uvek isti film koji nikako da se završi." Pamtim večno kartanje muškog dela ekipe između kadrova i kako su me mnogi glumci pokušali naučiti razne kartaške igre na brojnim snimanjima, a da ja baš nijednu nisam zapamtila. Ono što pamtim su teški kaputi usled leta i tanke spavaćice usred zime.

U jednom intervjuu rekli ste da svoje emigrantsko iskustvo ne biste menjali ni po koju cenu. Šta iz toga iskustva izvlačite kao zanimljivo, posebno vredno i poučno i koliko vas je ono promenilo?

Prvo, emigracija je jako teška disciplina koja rezultira stalnim osećajem plutanja po vazdušnom prostoru. Savetovala bih je jedino kao zadnje rešenje. Iako je, pretpostavljam, sve drugačije i valjda lakše kad se u svet ode sa 18 ili 20 godina. Da, to je iskustvo jako vredno i stojim iza toga da ga ne bih menjala. Iz njega sam naučila da se takozvani identiteti menjaju, da čovek ne može biti siguran ni u šta, a najmanje u vlastiti status, da su sve etikete koje nam drugi lepe na čelo (ili ih mi sami sebi lepimo) proizvoljne, slučajne i promenljive. Naučila sam mnogo o skromnosti i to je možda najvažnija lekcija.

U intervju ovom listu vaš filmski kolega Rade Šerbedžija kazao je, između ostalog, kako je duboko razočaran u svoju generaciju jer su mnogi u raspadu Jugoslavije odigrali negativne uloge. Kakva su vaša sećanja na to vreme, dodiruje li vas neka vrsta jugonostalgije?

Pojam jugonostalgije se tako izlizao i potrošio da za mene više nema nikakvog značenja. Nisam nostalgična ni prema sopstvenoj mladosti, dapače, čini mi se da sam sad mirnija i sretnija nego u mladosti, pa kako bih onda bila prema zemlji koje su se svi tako lako odrekli da se čini kao da i nije postojala nego smo je samo sanjali. Razočaranje? Zavisi od toga šta čovek očekuje. U očekivanju da ljudi pokažu hrabrost ne ostaje vam ništa drugo do razočaranja. Možda tu hrabrost ni ne treba očekivati, možda ništa ne treba očekivati.

Zabrinjava li vas porast nacionalizma, otvorene simpatije koje neki, pa i u strukturama vlasti, iskazuju prema ustaškoj državi? Evo nam novih izbora u Hrvatskoj, opet isti ljudi u istim odorama?

Kao što sam već rekla, uspela sam se odmaći od cele te situacije i zapravo je ne pratim. Ali da, uvek iste odore i uniforme, uvek isti ljudi i ništa me od toga ne čudi. Intenzivna rehabilitacija ustaštva je na sceni još od 1991, kad se niko nije protiv nje ozbiljno pobunio (uz časne izuzetke kao što je bio "Feral Tribune"), tako da se u ovom trenutku bespredmetno čuditi nad rezultatima te politike, sistematski provođene poslednjih 25 godina. Niko od političara se od takve politike nije ozbiljno ogradio, niko za to nije imao hrabrosti, ni desni ni oni koji bi da se smatraju levima. Tokom godina zacementiran je stav da pravi hrvatski patriotizam ne samo da toleriše ustaštvo, nego da je ustaštvo zapravo njegov konstitutivni deo. To je šamar svim hrvatskim antifašistima, kao što je na primer bio moj tata - Slovenac po svom tati i Hrvat po mami, partizan od samog početka Drugog svetskog rata.

(Espreso.co.rs/Portalnovosti.com)