ORSON VELS "GRAĐANIN KEJN" - Precenjena parada dosade i pas koji laje, a ne ujeda

Po ko zna koliko puta Velsov "Građanin Kejn" (Citizen Kane, 1941) proglašavan je za najbolji film, ovog puta po oceni Američkog filmskog instituta (A.F.I.), što ga i dalje čini najboljim američkim filmom svih vremena. Ovu ocenu uvažava i podrazumeva sva svetska javnost. Reč je o dugotrajnoj neprikosnovenosti koja je postala svojevrstan aksiom, nešto što se ne uzima u razmatranje i ponovno procenjivanje. (iako ga je na listi Sight & Sound zamenio film "Vrtoglavica" Alfreda Hičkoka)

A opet, pozicija ovog filma u krugovima stručnjaka, filmofila, pa i među običnim gledaocima više je nego problematična. Ovaj film, naime, uopšte nema svoje fanove, nikad nije bio komercijalan, o njemu se van ove liste malo priča, a – kako kažu ljubitelji Orsona Velsa – ne predstavlja čak ni najbolji film ovog reditelja.

Otud je "Građanin Kejn" velika enigma: on je enigmatičan po strukturi, enigmatičan po poenti, enigmatičan je i po atmosferi i, na kraju, po specifičnoj poziciji unutar istorije filma koja nikad nije do kraja istražena.

Zvanična verzija govori da je ovaj film značajan zbog svoje eksperimentalne aure, gde su prvi put isprobana radikalna rešenja u tretmanu filmskog jezika, poigravanje s dubinskim planom, subjektivci bez subjekta, višekanalni zvuk, nelinearna montaža. To pionirstvo u korišćenju ovih rediteljskih elementa takođe je pod velikim znakom pitanja. Od Ejbela Gensa (Abel Gance), preko D.V. Grifita (D.W. Griffith), do Karla Teodora Drajera (Carl Theodor Dreyer), Sergeja Ejzenštajna, pa čak i Hičkoka, vidimo sva ova rešenja iskorišćena do maksimuma, samo bez navodne istorijske upadljivosti i zvanične verifikovanosti.

Mnogi pominju interesantne okolnosti u vezi s biografijom poznatog novinskog imperijaliste Viilijema Rendolfa Hersta, hrabro kritikovanog i dramski izazvanog u "Građaninu Kejnu", i to likom koji u filmu tumači sam Vels. Ali s obzirom na to da je američka kinematografija već poznavala socijalnu oštricu Frenka Kapre i liberalnu demokratičnost Džona Forda, stvara se utisak da je Kejnova društveno-politička subverzivnost pomalo naduvana.

Ne treba zaboraviti da je film sniman 1941. – u situaciji kada bukti najstrašniji rat čovečanstva, gledamo priču o životu jednog biznismena; dakle, u istoriji kinematografije koja nam je ponudila najveće heroje i antiheroje, odmetnike, razbojnike, ljubavnike i ratnike, mi gledamo film o duhovnoj praznini jednog tipičnog industrijalca.

Čak i iz najlogičnije produkcione perspektive može se reći da je siže ovog filma krajnje nezanimljiv. Zapravo, ovaj film je krajnje dosadan. On je toliko dosadan, da najveća industrija zabave nije znala šta da radi s njim, pošto je već potrošila puno novca zarad specifičnog ugovora koji je imala sa Wellesom na ime njegove radio-adaptacije Rata svetova H.Dž. Velsa.

Naime, Orson Vels je jedini debitant u istoriji klasičnog Holivuda koji je imao odrešene rediteljske ruke. To se i te kako vidi u snimljenom materijalu i upravo to istorijski akcentuje "Građanina Kejna". Ovo delo je unutar najzanimljivije fabrike iluzija nešto sasvim suprotno – demistifikacija trika, otkrivanje karata, spuštanje na zemlju i, što je najosnovnije, reč je o filmu bez ikakvih emocija. A taj „pas koji laje, a ne ujeda“ pokazao se savršenim za sve top-liste.

Amerikanci, kao stručnjaci za ekonomiju, odlučili su da svoj najveći presedan iskoriste tako što će ostatku sveta ponuditi lažnu definiciju uspeha i time zadržati svoj kinematografski tron. Jer, "Građanin Kejn" je po svojoj strukturi evropski film. Hladan, dosadan, intelektualan, naučno-eksperimentalan, kvazisocijalan, on će postati paradigma svega što definiše evropski umetnički film u doba hladnog rata, od Bergmana do Antonionija.

Hladnog rata više nema, nema ni zlatnog Holivuda, ali dosadnih filmova ima više nego ikad. Izgleda da je industrijalac Vilijem Herst, na kraju, ipak pobedio. Malo je poznato da je upravo taj Herst bio i uspešan filmski producent, ali – to je druga priča.

Bonus video:

espreso.com/www.popboks.com