Nek' ti lice prekrije smeh: Najvedriji srpski filmovi u ovom veku (prvi deo)

Izgovora barem samo za ciničan i kiseo smeh nikada dosta i nikada previše, zar ne? Kako ljudska psiha svaku iole dalju prošlost neizostavno romantizuje, čineći je lahorastijom i duši ugodnijom nego što je to ikada i mogla da bude, u ovoj potrazi za najvedrijim srpskim filmskim ostvarenjima svesno i dragovoljno zadržaćemo se na razdoblju od poslednjih dvadeset godina, odnosno, od te lepe, okrugle i nadasve čudesno optimistične i obećavajuće 2000. godine do danas. Kao i u svim prethodnim i srodnim slučajevima, ovo je lični izbor potpisnika ovih redova i samo jedan od sijaset mogućih izbora na ovu temu.

• Mali Budo

Ovaj za srpske pojmove ogromni bioskopski hit (sa više od 400 hiljada gledalaca tokom bioskopske distribucije) to je postao zahvaljujući vedrini kao konstanti i kičmi polazne premise ovog efektnog spoja dva važna podžanrovska toka – komedije zabune i mentalitetske komedije, odnosno, komedije (ovdašnjih/lokalnih) naravi, sa krajnje vešto upotrebljenim stilemama slepstika kao neprolazno snažnog uticaja na polju komedija i akcionih komedija (a Mali Budo jeste i to). Mali Budo scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Danila Bećkovića, kome je to, podsetimo se, bio prvi celovečernji igrani film, pleni na više ravni – uspelim humorom, dobrim ritmom, jasnim i preciznim žanrovskim profilom, izrazito šarmantnim glavnim likom u vrsnom tumačenju Petra Strugara, uspešnim prevazilaženjem evidentnih budžetskih ograničenja, sveopštim šarmom, očitom srčanošću... Ni ne čudi onda što sve sitnije mane i nedostaci dosta brzo padaju u duboku senku.

• Čarlston za Ognjenku

Na uzorku od oko 260 dugometražnih igranih filmova, koliko je proizvedeno i stvoreno u našoj zemlji ovom veku, Čarlston za Ognjenku, celovečernji prvenac i, na veliku žalost, jedini film dugog metra u opusu vizionara Uroša Stojanovića, definitivno ostaje najupadljivijija i u isti mah najuspelija ekstravaganca.

Stojanović je u ovom svom, po svim aspektima, ambicioznom i hrabrom filmu pokazao kako bi ovovekovni srpski trebalo da izgleda, naravno, ako se kao cilj postavi nedvosmislena komunikativnost i privlačnost sa jedne, i jasan autorski pristup i beleg sa druge strane te fiktivne a nužne jednačine. Čarlston za Ognjenku je odličan i pravo čudo od filma, posebno u svojo prvoj, maestralnoj polovini, dok i u problematičnoj drugoj polovini sadrži dosta toga vrednog i zanimljivog, uključujući i Stojanovićevo viđenje kusturičastog frenetičnog i oniričnog hedonizma. Povrh svega relevantnog – zanimljive premise, odlične glume, scenografske i kostimografske upečatljivosti, zreliih i krajnje osobenih rediteljskih rešenja, bajkolike muzike..., tu je i narečena vedrina, koja u tako iskrenom i upečatljivom vidu retko krasi ovdašnje filmove skorije proizvodnje.

• Zavet

Izobilje upravo pomenutog frenetičnog hedonizma našeg lokalnog kova zatičemo već u prvih nekoliko minuta Zaveta, svakako najvedrijeg filma Emira Kusturice u 21. veku. Zavet je očigledno osmišljen i spravljen u slavu života i svih njegovih apsurdnosti i bizarnosti, a sve to u prepoznatljivom kontekstu i autorskom svetonazoru ovog našeg autora zasluženog evropskog i svetskog glasa. Početni bajlkoliki okvir priče brzo transcenduje u bučni slepstik-spektakl sa jakim žigom tipično srpskog, a ovaj film je, uz sve to, ostvarenje koje ponajviše liči na tadašnju javnu personu ovog znamenitog sineaste. Na Mlečnom putu, naredni Kusturičin film, jeste njegov nesumnjiv povratak u puniju stvaralačku formu, ali Zavet se ipak izdvaja po pitanju vedrine, veoma bliske tonu koji nosi i određuje film Crna mačka, beli mačor.

• Montevideo, Bog te video

Svojim rediteljskim debijem, glumac Dragan Bjelogrlić je ne samo ostvario krupni i značajni bioskopski blokbaster, nego je nedvosmisleno ukazao na to šta je potrebno da se napravi i plasira crowd-pleaser (film koji se na prvom mestu obraća što brojnijoj bioskopskoj publici) koji ujedno ima naglašeno lokalni stil. Nepobitno je i to da se Montevideo... naslanja na tada aktuelnI trend filmskog domaštavanja i kićenja bolje i smislenije prošlosti. Uprkos tome, Montevideo, Bog te video je istovremeno vrlo dobra sportska drama, učinkovita društvena hronika, i u kreativno uspeo film koji može da se podiči i pregršću nepatvorene vedrine, blagotvorne a tako retko i sve ređe prisutne u našem filmu ovih godina i decenija.

Bonus video: