VARIOLA VERA GORANA MARKOVIĆA: Strava, jeza, film katastrofe, studija karaktera, društvena kritika...

Ne samo stoga što je upravo ovih dana bilo punih 48 godina od izbijanja epidemije variola vera u Jugoslaviji, i svakako ne samo a conto pometnje i halabuke koja prati aktuelnu pandemiju virusa korona širom sveta, nikad nije zgoreg podsetiti se i reći po koju pohvalnu na račun jednog odličnog filma kao što je glasovita „Variola vera“ Gorana Markovića.

Markovićev rediteljsko-autorski opus, posebno u tom periodu i u toj fazi, prebogat je odličnim filmovima koji (svaki ponaosob i na svoj način) jasno govore u prilog tezi o golemom daru i značaju ovog srpskog sineaste.

Međutim, uz "Majstore, majstore" (1980) koje unutar opusa hronološki neposredno sledi, "Variola vera" se ističe upravo po upadljivoj višeznačnosti i posledičnom potencijalu za osobena i nova iščitavanja na planu značenja i projektovanih autorskih namera.

Zapravo, iako se nadovezuje i na druge naslove i s njima čini organsku i skladnu celinu, "Variola vera" (1982) upravo s "Majstorima" čini smislen i najprirodniji diptih. Naime, kao što se na prvi pogled bez previše glavolomnih argumenata "Majstori, majstori" mirne duše mogu odrediti i predstaviti kao komedija (naravi), tako se i "Variola vera" može predočiti i kao uspešan izdanak horor žanra (a premda se i sam Marković i kasnije doticao tog žanrovskog izraza, konkretno, u klasiku "Već viđeno", ne treba previše naglašavati koliko je zapravo slabašna i varljiva tradicija horora u jugoslovenskom ili samo u srpskom filmu).

Markovićev film po svim iole relevantnijim aspektima može dostojanstveno da stane rame uz rame s metaforičkim korpusom horor-klasika, sve iako to nije jedina (a možda ne ni ključna) stilska, žanrovska ili bilo koja druga smislena odrednica tog značajnog filma.

U kraćem pogovoru vanserijski zanimljivoj knjizi Zorana Radovanovića "Variola vera – virus, epidemija, ljudi" (koju je 2017. objavila smederevska izdavačka kuća Heliks), Goran Marković je istakao i sledeće:

„Celu priču sam stavio u žanrovski kontekst filma katastrofe, s primesama horora. Zanimljivo je da je ovaj film ušao u antologiju 100 najboljih filmova svih vremena, koju je sastavio čuveni engleski časopis Sight & Sound, a da ja još uvek ne smatram svoj film klasičnim hororom“.

Prilikom današnjeg gledanja i odmeravanja ovo ostvarenje pleni nizom jezivih prizora i finesa (na primer, glas/jecaji dečaka koji spolja doziva majku, medicinsku radnicu, zatočenu u bolnici).

Upravo ta dodatna podžanrovska odrednica, film katastrofe (što je bio jedan od dominantnih izraza u drugoj polovini sedamdesetih na uzorku ponajpre anglosaksonskih kinematografija, iako je bilo slilčnih primera i u zemljama tzv. Istočnog bloka) u filmu "Variola vera" zapravo predstavlja plodno tle za jetku i pronicljivu studiju karaktera – studiju ljudskih slabosti, kao i studiju preovlađujućih karaktera u ovdašnjim okvirima. To onda može da bude primenjeno i relevantno i u znatno širem, planetarnom okviru.

"Variola vera" je detaljima i mudrim opažanjima krcat bedeker karakternih osobenosti, uslovnosti i nedostatnosti, gde je sam slučaj izbijanja epidemije variola vera u pokojnoj domovini tek samo poligon preispitivanja onog što nas čini slabima i svako malo sklonima padu.

Goran Marković, koji je u više navrata pominjao da mu je mladalačka i postojana želja bila da ekranizuje Kamijevu "Kugu" (dakle, nešto po više osnova srodno žiži "Variola vere"), u istom tom pogovoru o krhkom odnosu faktografije i umetničkih sloboda naveo je i ovo:

„Ali ustanovio sam, jedno je imati uvid u obilje stvarnih događaja, a drugo je kad masa podataka o epidemiji variole vere postane dramski materijal. Tad na scenu stupaju drugačija pravila od onih koje važe u stvarnosti. Dramska stvarnost je u mnogo čemu drugačija od faktičke, ima svoja pravila i logiku koji ne važe u životu. Na snazi je takozvana Licentia poetica, koja daje autoru umetničkog dela slobodu da faktičku istinu menja i prilagođava dramskoj strukturi dela. Iako to sve pomalo liči na laganje ili falsifikovanje, istina je, međutim, to da autor dramskog dela mora pratiti isključivo dramsku logiku i verovati njoj više nego sopstvenim očima i ušima, to jest – stvarnosti.“

Na tragu upravo iskazanog svakako je zanimljivo pročitati treću i najdužu priču u Markovićevoj zbirci "Tri priče o samoubicama" (izdanje "Arhipelaga"), priču "Druga smrt doktora Grujića" (tako se u filmu zvao Šerbedžijin lik), proisteklu iz istog materijala kao i film "Variola vera".

Što se pomenutog filma tiče, dugo i mnogo se može pričati i o njegovim očiglednim kinestetskim kvalitetima, te o delikatnoj, vešto postignutoj ravnoteži humora i napetosti, ideja-vodilja i konsekventnog izraza, kao i o finoj smesi topline i dovoljno primetne odvažnosti da se podno prvih par slojeva priče kroz društvenu kritiku ukaže i na surovost birokratike i uvek prisutnu opasnost od totalitarizma.

Kako su i jugoslovenska i srpska kinematografija i u tom trenutku bile usmerene i ka glumačkim ostvarenjima i imenima, za kraj podsetimo da su u "Varioli veri" igrali i značajne i role dostojne pamćenja ostvarili Rade Šerbedžija, Dušica Žergarac, Varja Đukić, Rade Marković, Vladica Milosavljević, Aleksandar Berček, Radmila Živković, Semka Sokolović-Bertok, Bogdan Diklić, Erland Jozefson, Peter Karsten...

Nagrade (u Vrnjačkoj Banji, Veneciji, Puli...) svakako su manje važna stavka u ovoj priči, jer šta drugo su nagrade (naročito s vremenske distance i s tačke naknadne pameti i s gledišta kasnijih i samim tim značajnjih i plodotvornijih saznanja) nego tek sporedna fusnota kad se govori o odličnim filmovima na značajne teme i s nizom drugih slojeva značenja.

Markovićeva "Variola vera" svakako i višestruko potvrđeno jeste sve to.

Bonus video: