Zašto je „Majstori, majstori“ najbolji srpski film o prosveti, a možda i najbolji film Gorana Markovića

Upravo, danas (u izdanju beogradske Lagune,) u knjižare stiže novo izdanje knjige „Češka škola ne postoji“ Gorana Markovića (sa predgovorom Rajka Grlića i pogovorom autora). A uskoro bi trebalo da bude obeleženo punih 40 godina od prvog prikazivanja Markovićevog znamenitog filma „Majstori, majstori“. Upravo tim dvojakim povodom, podsetimo se dometa i osobenosti tog Markovićevog zaista odličnog ostvarenja. Kroz sedam stavki, kao u maksimalno opterećenom školskom rasporedu za jedan dan.

Ovaj film donosi ono ključno a i u planetarnom smislu i nije tako čest slučaj – savršeno odmeren i komplementaran spoj sadržaja i filmskog „pakovanja“; Majstori, majstori (1980) su film koji je jednako zanimljiv za praćenje na nivou zapleta, naracije, poente, odnosa među likova, koliko je i podatan za analizu filmskog jezika koji je tu primenjen.

Ovo je treći celovečernji igrani film u rediteljskom delu opusa Gorana Markovića (prethodili su mu Specijalno vaspitanje i Nacionalna klasa), i već u ovom njegovom ostvarenju zatičemo potpuno zaokruženu i temeljno artuikulisanu autorsku poetiku. Sve je kako treba da bude, a i iole upućeni u Majstorima... dosta lajko mogu da prepoznaju Markovićev pripovedački i rediteljski rukopis (podsetimo se ovded da je Marković u tom trenutku imao samo 33-34 godine).

Na uzorku upravo ovog filma može se uočiti i pratiti nauk koji je sa sobom nosila pomenuta češka škola (a koja, dakle, lako može i da ne postoji!) – ovde su skladno podmireni autorski izraz, idejna i ideološka poenta, rediteljev svetonazor pretočen u filmsku priče i filmske slike, kao i evidentna briga za gledaoca, koga treba i zabaviti i dirnuti, a to je oličeno u višeznačnoj priči o ljudskim slabostima i sistemu koji ih podupire do trenutka kada odluči da krene u sasvim drugačijem smeru.

U pitanju je, premda se to možda i ne čini tako na prvih nekoliko pogleda, dramaturški zahtevniji film nego što su to dva prethodna Markovićeva dela dugog metra. Majstori su društvena hronika širokog idejnog zamaha, a diskretna lokacijska klaustrofobičnost potcrtala je teskobu koja nadire i preti da zarobi aktere uhvaćene u donekle prijatnu i lagodnu kolotečinu svakodnevice.

Ovo je film velike istine, zapravo velikih istina, što je posebno značajno kada govorimo o filmu koji očitava suptilan društvenu angažovanost i koji je izveden u klasičnom fabularnom stilu i u naturalističkom ključu. Četrdeset godina docnije, stanje (i) u ovdašnjem školstvu nije se značajno promenilo, a nije tu samo reč o zarobljenom protoku vremena – ima dosta toga i u autorovoj inteligenciji i spremnosti da na svoj način tu i takvu istinu i izrekne.

Ovo je film koji može da posluži i kao pokazni primer značaja i moći glumačke saigre i važnosti brižljivo odabranog i skupljenog glumačkog ansambla. Majstori ... su naprosto film bez iole slabe/slabije glumačke karike (a tu su: Bodan Diklić, Predrag Laković, Tanja Bošković, Mića Tomić, Zoran Radmilović, Olivera Marković, Pavle Vuisić, Aleksandar Berček, Mirjana Karanović, Stojan Dečermić, Miodrag Andrić – Ljuba Moljac, Mira Banjac, Rade Marković, Branko Cvejić ...i, naravno, Smilja Zdravković (Keva!)), a za Semku Sokolović Bertok i Snežanu Nikšić se mirne duše može ustvrditi da su ostvarile (filmske) uloge života upravo u ovom Markovićevom klasiku.

Povrh svega pomenutog, ovo je ubojito duhovit i, kanda, i najduhovitiji srpski i jugoslovenski film koji u žanrovskom smislu ne kreće izričito iz pozicija komedije ali koji dobacuje do zarazno smešnog filma.

Bonus video: