Čekajući filmsko Besnilo: Borislav Pekić i film

Upravo danas, 4. februara, navršava se punih devedeset godina od rođenja velikog Borislava Pekića, svakako jednog od najcenjenijih ali u isti mah i najvoljenijih srpskih pisaca dvadesetog veka. Osim toga, pre nekoliko dana i sama Ljiljana Pekić, udovica znamenitog literate, je obznanila da je kuća Firefly otkupila prava za serijsku ekranizaciju čuvenog Pekićevog „Besnila“. Tim povodom, evo podsećanja na neke od viđenijih ranijih susreta Borislava Pekića i filmskog/televizijskog izraza.

Dan četrnaesti (1960)

U to doba nije bilo čudno ni retko da se ovdašnji književnici temeljnije i istrajnije bave i tim poslom od pera (i tastature), te je i Pekić jedno vreme radio i kao scenarista i dramturg. Ovaj film Zdravka Velimirovića iznikao je iz Pekićevog scenarija i može se ustvrditi da je, zahvaljujući prevashodno Pekićevom prefinjenom i promišljenom izraz, ovaj film naglašene liričnosti kroz priču o četiri osuđenika koji dobijaju četrnaest dana slobode zbog dobrog vladanja izbegao zamku otvorene didaktičnosti, tako svojstvene tom vremenu.

Ne diraj u sreću (1961)

Neke će možda iznenaditi Pekićevo ime na špici ove farsične komedje sa podosta primesa ovdašnjeg doživljaja specifičnosti slepstik izraza. Povest o nekoliko porodica koje dele isti krov na glavom u dubini kadra a dovoljno primetno polemiše i sa tadašnjim naravima i propisanim kodovima življenja i ponašanja u socijalističkom raju u povoju. Likovi su zanimljivi, ritam je zauzdano poletan, a reditelj Milo Đukanović (koji je docnije postao sinonim za jugoslovensku komediju tzv. društvenog tipa, a na konto čuvenih Kamiondžija) pokazao je zavidno vladanje zadatom formom.

Dim (1967)

Reč je o jednom od retkih jugoslovenaskih filmova koji se otvorenije bavi holokaustom i stradanjima u koncentracionim logorima ili barem posledicama tog ogromnog zlopočinstva. Dim nije veliki film, ali mu je srce evidentno na pravom mestu, te je zanimljiv i na današnja gledanja, jer detaljno ptroblematizuje motiv snažnog poriva za osvetom. U pitanju je turobna i kontemplativna drama moralnih samopreispitivanja, a važne uloge su odigrali: Pavle Vuisić, Janez Vrhovec, Milena Dravić, Viktor Starčić, Severin Bjelić, Renata Ulmanski...

Čaj u pet (1984)

Ovde se radi o jednom od nizu tačaka spoja Borislava Pekića i forme televizijske drame (i/ili televizijske igre, kako su tasda znali da označavaju ovakve i slične sadržaje). Da podsetimo, Čaj u pet je deo Pekićevog opusa iz tzv. britanskog mu tematskog rukavca. Iako postavljena u očigledne okvire produkciono svedenijeg izraza, ova TV drama u režiji Dimitrija Jovanovića je zabavna, interesentna i ritmično ispričana, što je, naravno, dobrim delom i zasluga nadahnutog glumačkog ansambla (Rahela Ferari, Olga Spiridonović, Branko Pleša, Petar Kralj, Đurđija Cvetić, Cvijeta Mesić, Branka Petrić, Ljiljana Sedlar, Jodif Tatić, Dragana Varagić, Dragan Zarić). Valja napomenuti da je Čaj u pet doživeo i svojevrstan omaž u zapaženom i hvaljenom romanu Feliks Vladimira Kecmanovića.

Đavolji raj / That Summer of White Roses (1989)

Reditelj ovog filma je Rajko Grlić, a osnova je bio Pekićev romana Odbrana i poslednji dani. Na žalost, ovaj spoj nije izrodio olčekivano veliki i značajan film, a jedan od razloga tome je, kanda, donekle neprirodan koprodukcioni okvir (ovo je koprodukcija Jugoslavije i Velike Britanije) i njom izazvan prevelik broj krupnih kompromisa. Ipak, zauvek će ostati zapisano da su u filmskoj adaptaciji Pekićeve proze igrali Tom Conti, Susan George, Rod Steiger...

Vreme čuda (1989)

Do ovog trenutka najkonsekventnija ekranizacija nekog od Pekićevih dela je ovaj dobro znani filn Gorana Paskaljevića; očito je reč o po više osnova zanimljivom i potentnom ostvarenju krupnih autorskih ambicija, što potvrđuje već i sama glumačka podela: Predrag Miki Manojlović, Dragan Maksimović, Mirjana Karanović, Danilo Bata Stojković, Svetozar Cvetković, Mirjana Joković, Ljuba Tadić, Slolbodan Boda Ninković, Dušan Janićijević, Stojan Stole Aranđelović, Neda Arnerić, Radmila Savićević, Dragomir Felba, Stojan Dečermić... Doduše, na današnja gledanja može da zasmeta prenaglašena metaforičnost.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)