REDITELJ MARKO SOPIĆ O "EKIPI": Rad na ovom filmu je bio dragoceno iskustvo

Sportsku krimi-komediju „Ekipa“ je za prvih sedam dana prikazivanja pogledalo preko 30.000 gledalaca, što je svakako rezultat vredan pažnje.

O ovom novom bioskopskom hitu, u kome glumac/scenarista/producent Rade Ćosić tumači lik problematičnog Partizanovog fudbalera Zdravka, pričali smo sa rediteljem Markom Sopićem.

U Srbiji svakako nije lako snimiti film, pa čak ni onaj sa jasnim komercijalnim pretenzijama. Zato bih te zamolio da nam ispričaš nešto izazovima tokom rada na „Ekipi“. Snimali ste ste u etapama, zar ne?

Tako je. Ovaj film je iznikao iz ideje Radeta Ćosića koju je ispričao nama, svojim drugarima sa kojim već dugi niz godina svake nedelje rekreativno igra fudbal. Prvo je to bila ideja da uradimo jednu epizodu televizijske serije, tačnije: pilot epizodu. Radetova prva ruka scenarija je bila zabavna i duhovita i vrlo brzo smo sa velikim entuzijazmom krenuli da razvijamo te scene. Snimali smo, pre otprilike dve i po godine taj pilot – praktično bez budžeta.

Kada se rodila ideja da „Ekipa“ postane film?

Nekoliko meseci nakon snimanja materijala za pilot, a otprilike pre dve godine, odlučili smo da je ipak bolje da snimimo film. Postojeći scenario je već posedovao taj potencijal, pa smo se raspisali i zakazali novo snimanje. Snimali smo šest dana i bio je to veoma zahtevan poduhvat. Moj najveći lični izazov je bio taj što sam nekih 35 strana scenarija i 8 scena sažeo u jedan mizankadar u kom sportski menadžer Hadži, u tumačenju Žike Todorovića, traži glavnog junaka Zdravka po stadionu Partizana. Prva verzija te scene u kojoj upoznajemo junake je trajala gotovo 14 minuta, i ostala je u završnoj verziji fima u skraćenom, osmominutnom obliku. Trebalo je da snimimo veliku količinu događaja i teksta, a nismo bili u produkcionim uslovima koji su nam to omogućavali, pa je ovo rešenje bilo nephodno kako bismo izvukli ono najvažnije iz narativa i preoblikovali potojeću priču u jednu poptuno novu celinu. Snimanje tog mizankadra trajalo je celu noć, a bilo bi nemoguće bez velikog zalaganja ekipe (pogotovu glumačke) i velike pomoći ljudi sa stadiona FK Partizan. Takvih situacija i izazova bilo je pregšt u toku snimanja ovog filma.

Koliko je pomoć FCS-a bila neophodna da bi film uopšte i bio snimljen?

Nakon te druge etape snimanja, još malo je dorađen scenario, pa smo ga predali na konkurs za žanrovski film koji je organizovao Filmski centar Srbije. To je bio prelomni trenutak. Razumevanje od strane komisije i njena odluka da nam dodeli sredstava je i omogućila da se ovaj film pojavi pred publikom. Bez te podrške, „Ekipa“ ne bi bila snimljena do kraja. Naravno, to nas je samo motivisalo da opravdamo očekivanja. Nastavili smo rad na filmu, usledila je treća, najzahtevnija etapa snimanja, a poslednji kadar je realizovan bukvalno pet dana pre premijere. Dali smo sve od sebe da snimljeni materijal „uozbiljimo“ i uobličimo u jednu zabavnu celinu. Mnogo je elemenata bilo u priči, mnogi su i dodavani u samom procesu, tako da je to zahtevalo veliku koncentraciju i razmišljanje o scenama i o odnosima koje smo želeli da napravimo. Rok koji je bio zadat samom premijerom i terminom izlaska filma nas je u određenoj meri uputio na to da radikalno pristupimo montaži kako bi napravili dinamičan film koji će da „vozi“ gledaoce.

Prilikom montaže, film je znatno skraćen. Koliko ti je to teško palo?

U tom procesu jedan je deo scena, na moju veliku žalost, ili skraćen ili potpuno izbačen iz filma. Iz ranijeg iskustva upoznat sa teorijom „Kill your darlings“, znao sam da u radu na oblikovanju filma gotovo uvek morate da se lišite nekih scena u koje ste kao autor zaljubljeni i ovde je moralo da bude tako. Neke od najduhovitijih i zasebno najatraktivnijih scena su na kraju ispale, jer je njihov ritam narušavao ritam celokupnog filma i usporavao naraciju.

Otpalo je oko pola sata s početka?

Otprilike tako. I još oko 15 minuta iz ostatka filma. Ukupno oko 40-50 minuta materijala. Biće to jednog dana obiman segment u okviru sekcije „deleted scenes“ na dvd/blurej izdanju. Hahaha.

Žanrovski, „Ekipa“ kombinije i u sebi spaja sportski film, komediju i kriminalistički zaplet. Koliko je rediteljski to sve bilo komplikovano sjediniti?

Žanrovske promene i to plivanje između žanrova su od početka bile zamišljene i to je za mene bio veliki izazov. A koliko je bilo teško... Na to mi je sada teško da odgovorim. Kada se osvrnem unazad, deluje mi kao da ništa nije bilo teško, mada znam da zapravo nije bilo tako. Mene oduvek zanimaju ti žanrovski spojevi i spajanje naizgled nespojivog, pa sam se rado upustio u ovaj izazov. Po nekom mom osećaju filma, to je nešto sto me inspiriše i uzbuđuje. Tako da sam baš želeo da se igram sa tim, a imajući u vidu da nam je glavna namera da napravimo zabavan i dinamičan film. Taj čitav put od ideje, preko scenarija za pilot serije, do prve ruke scenarija za film i samog rada sa glumcima tokom priprema i na snimanju, učinili su ceo proces rada na „Ekipi“ izuzetno zanimljivim iskustvom. Poigravali smo se žanrovskim postulatima i mislim da smo postigli neku pravu meru.

Koji ti je žanrovski aspekt „Ekipe“ bio najinspirativniji?

Nisi pomenuo još jedan žanr koji je deo „Ekipe“, a to je melodrama. Na njoj sam tvrdoglavo insistirao od početka, dok su svi smatrali da je nemoguće jer je ovo pre svega komedija i da će zato biti teško da se proizvede emocija koja karakteriše melodramu... Veći deo ekipe je smatrao da će melodramski deo biti tanak, jer su fudbal, zaplet oko duga i humor mnogo zastupljeniji i snažniji. A ja sam nekako verovao u tu emociju i izgurao sam svoje. Ljubavna priča Zdravka i Italijanke, koje glume Rade Ćosić i Ivana Duduić, predstavljala je za mene višnju na vrhu torte...

Rade je tu od samog početka. Kako je Ivana postala deo projekta?

U načelu, kompletna glumačka podela je sastavljena po osećaju i mojim predlozima Radetu oko kojih smo se uglavnom brzo usaglašavali. Što je najvažnije uglavnom, svi željeni glumci su se prepoznali u ovome i bili su voljni da sarađuju sa nama, što me je veoma radovalo. Ideja da Ivana glumi glavnu žensku ulogu je došla od samog Radeta. Oni su čak i uradili jednu probnu scenu i pokazali mi je. Ona je zaista bila sjajna i nismo se dvoumili. Ivanu poznajem još od projekta „Bićemo prvaci sveta“ na kome sam bio pomoćnik režije, i moram priznati da mi je drago što smo se za nju odlučili. Njeno vreme tek dolazi.

Koji filmski stvaraoci su uticali na tebe tokom rada na filmu... Primetio sam naklone Tarantinu, Ričiju, Toniju Skotu... Šta sam propustio?

Od uticaja, tu su Skorseze i De Palma, ali i Melvil, Beson, Refn... Tarantino je bio presudan uzor Radetu dok je radio na scenariju, a ja sam od početka želeo da usmerimo njegov uzor ka „Pravoj romansi“. Lako smo se složili oko toga.

Deo filma je snimljen na Partizanovom stadijumu, čak i tokom derbija, pa me zanima kako ste uspeli da realizujete kadrove sa Ćosićem na fudbalskom terenu?

Moram biti iskren i reći da mi je najveći izazov predstavljao segment sportskog, odnosno fudbalskog u filmu. Baš sam želeo da te scene oko stadiona i na samom stadionu izgledaju autentično i da imaju energiju potrebnu da dočaraju tu stadionsku „groznicu“ i euforiju. Snimali smo na dva različita derbija i na još tri različite utakmice. Bez razumevanja ljudi iz Partizana i Crvene Zvezde to bi bilo nemoguće, pa im se i ovom prilikom zahvaljujem. Mi smo to radili prilično gerilski, pokušavajući da snimimo sve što nam je potrebno, ne razmišljajući o potencijalnim ekcesima koje je to moglo da proizvede na tako važnim i rizičnim sportskim događajima. Evo jednog primera... Sudije su na tom prvom derbiju na kome smo snimali primetili Radeta u dresu, koji je zapravo kostim za film, pa je vrlo malo falilo da Partizan bude kažnjen i da utakmica bude poništena jer se pojavio igrač koji nije u protokolu. Bio je još takvih i sličnih situacija, ali, srećom, sve se dobro završilo.

Koliko je Radetovo lično iskustvo u Partizanu pomoglo oko sportskog aspekta?

Dosta. Na kraju krajeva, odatle je potekla i sama ideja. Poznavanje ljudi iz tog miljea je olakšalo rad na scenariju i, naravno, Radetovo iskustvo je bilo dragoceno i na samom snimanju. Ipak on igra golgetera i „zvezdu“ Partizana.

Koliko si ti poznavao Partizanov istorijat pre početka rada na „Ekipi“, i da li misliš da izvesno sportsko predznanje neophodno da bi se u filmu u potpunosti uživalo?

Kao klinac sam dosta pratio fudbal... Sećam se da sam bio baš tužan kada je poginuo Dragan Mance. Odrastao sam uz igru Dragana Ćirića, Tomića, Ćurčića... Oni su mi bili inspiracija i baš mi je izuzetno drago što su se odazvali pozivu da učestvuju u filmu. Kao i Perica Ognjenović. To su bili zaista sjajni, talentovani igrači. Drago mi je što je i danas naš fudbal u uzlaznoj putanji i što se igra lepo. Poznavanje istorije fudbala i uopšte predznanje o fudbalu je jedan od elemenata prilikom gledanja filma, ali svakako ne i presudni... Zaista smatram da smo napravili film koji je univerzalan i koji nije isključivo za fudbalsku publiku.

Kako gledaoci reaguju na film? Kakva su iskustva sa premijera širom Srbije?

Veoma pozitivna. Mislim da se posebno mlađoj publici dopada film, da razumeju i prepoznaju taj senzibilitet. Posmatram lica ljudi koji izlaze sa projekcije i vidim da su zadovoljni, smeju se i diskutuju o filmu, citiraju replike, žele da se slikaju i porazgovaraju sa glumcima... Veći kompliment od toga za mene ne postoji.

BONUS VIDEO: