Milan Jelić kroz pet aduta

Nedavna smrt Gordana Mihića i posledična prisećanja i retrospektiva u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu ponovo su filmofilima skrenuli pažnju na sasvim nepravično skrajnutog nam značajnog savremenika – Milana Jelića, reditelja, scenaristu i glumca, te jedno od najpojavnijih lica ovdašnjeg filmskog crnog talasa.

Pred vama je i kratak i brz osvrt na značaj Milana kroz pet ilustrativnih aduta.

Reditelj artikulisanih bioskopskih hitova

Gledano na uzorku ranijih i glavnih mu postignuća na tom planu, teško ćemo naći ovdašnjeg živućeg reditelja starije generacije sa tako izbrušenim i artikulisanim osećajem za bioskopski hit. Naravno, to je najočiglednije na primeru triptiha Na određeno vreme (Rad na određeno vreme, Moj tata na određeno vreme, Razvod na određeno vreme), kojim je Milan Jelić oduševljavao bioskopsku publiku osamdesetih. U pitanju su bili primeri zdravih i duhovitih pučkih (u najboljem mogućem poimanju te odrednice) komedije, kakvih dugo nedostaje i koje nije nimalo lako sročiti.

Reditelj neprevaziđenog Bubašintera

Ako ste željni istinskih bisera iz baštine srpskog filma na drugu loptu , ako vam srce kuca u pravcu ne toliko uočljivih bisera našeg filmskog nasleđa, neizostavno morate pogledati (li reprizirati) Bubašintera, koga je po scenariju Gordana Mihića i Ljubiše Kozomore režirao tada baš mladi Milan Jelić (u trenutku premijere imao je samo 27 godina!). Nastao na obodu udarnog dela crnog talasa, ovaj zbilja duhoviti i simpatični film o identitetskim damarima i lokalnim naravima i osobenjacima zapravo donosi modernost na dubinskom, idejnom kakva se retko sretala u našem filmu, te Almodovara pre Almodovara, sa sve ovde urnebesno udenetim i obrađenim motivom homoseksualne panike. A tu je i nezaboravna uloga Gizele Vuković.

Ikonično glumačko lice crnog talasa

Gotovo da nema refrentnijeg crnotalasovskog klasika u kome Jelić nije odigrao manju ili veću, ali svakako zametljivu i valjanu ulogu. Bilo ga je u filmovima Tri, Roj, Povratak, Tople godine, Buđenje pacova...), ali po ovom pitanju ponajpre treba istaći sjajnu mu glumačku kreaciju u tihom klasiku i na nove reprize potvrđeno odličnom filmu Vrane, koji su i režirali Ljubiša Kozomora i Gordan Mihić.

Žongler kanonima treš-filma na planu režije Špijuna na štiklama

Jelić je režirao i dragulj ovdašnjeg treš-filma, svojevremeno veliki hit, ostvarenje Špijun na štiklama, u kome je pokazao vešto žongliranje datostima treš-filma sa jasnim uplivom lokalnog, a sve to u nezvaničnom prepravku i spoju Tutsi i Neki to vole vruće. U Špijunu na štiklama Jelić očitava tačan njuh za narodski humor, a plene i lakoća i poletnost sa kojima pristupa zadatoj temi i kojima se nadahnjuje u ovoj banalnoj, šarenoj a nadasve neodoljivo šarmantnoj i benevolentnoj komedija sa poprilično upliva politički nekorektnog humora (naravno, sa današnje tačke gledišta mereno).

Autor izvrsnog teksta Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera

Za pozorište je kasno, nema tog komada podugo već u ponudi srpskih pozorišta, ali ako vam se posreći u Trezoru Radio televizije Srbije možda naletite na snimak izvođenja ovog vrcavog i emotivnog teksta u izvođenju Jelisavete Seke Sablić i Predraga Mikija Manojlovića. Jelić u Jelisavetinim ljubavnim jadima... očitava promišljeno poigravanje mogućnostima saharinske i donekle setne ljubavne komedija sa fino inkorporiranim ukrasima iz fundusa filmskog talasa, dok je dijalog dušu dao za hitro glumačko nadgornjavanje.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Zoran Janković)