BILO JEDNOM U HOLIVUDU: Tarantino po deveti put među Srbima

Odavno jedan film nije privukao toliko pažnje i izavao toliko polarizovane reakcije kao najnovije „čedo“ Kventina Tarantina, sto miliona vredan film nostalgije o Holivudu s kraja 1960-ih. Istina, „film nostalgije“ možda i ne deluje kao odgovarajući termin kojim bi se opisao „Bilo jednom... u Holivudu“, imajući u vidu da je kao inspiracija za nastanak ovog filma poslužilo ubistvo Šeron Tejt i njenih prijatelja, jedan od najstrašnijih zločina u dugoj i krvavoj istoriji Holivuda.

Opet, Tarantino ne bi bio Tarantino da istoriju nije prilagodio vlastitom senzibilitetu. Narativ njegovog devetog filma donosi smesu istorijskog i fiktivnog: stvarni događaji su ovde samo polazište na koje reditelj kalemi vlastite popkulturne fascinacije i lične fetiše. Naravno, jedan od tih fetiša je i Šeron Tejt, mlada glumica u usponu i trudna supruga Romana Polanskog čiji su holivudski san u stvarnosti presekli noževi pripadnica kulta Čarlsa Mensona. Tu je i naklon Stivu Mekvinu i „Velikom bekstvu“ u kome je glumio, starim televizijskim serijama iz 1950-ih i 1960-ih, namig Brusu Liju i „Zelenom stršljenu“, posvete špageti vesternima i velikanima Serđu Leoneu i Serđu Korbučiju...

Spisak referenci je pozamašan i teško razumljiv svakom ko „slučajno zaluta u bioskop“ bez prethodne iscrpne popkulturne pripreme. Iako živopisne i ponekad prilično inteligentne, sve te silne posvete veoma brzo postaju same sebi svrha. Baveći se detaljima, Tarantino kao da zaboravlja na celinu.

„Bilo jednom u… Holivudu“ nudi minuciozno i vizuelno nadahnuto oživljavanje holivudskog miljea s kraja 1960-ih. Odavno nisam video neki film koji toliko lepo izgleda. Retro štimung ima epsku razmeru: svet u kome se kreću junaci ne deluje kao filmska kulisa, već više kao svojevrsni vremeplov. Scena s početka u kojoj kaskader Klif But (glumu ga ovde veoma raspoloženi Bred Pit) krstari Holivudom u svojim kolima je spektakularna. Holivud iz 1969. izgleda živo i stvarno, a u uvodnih pola sata Tarantino na najbolji mogući način priprema pozornicu za ono što će uslediti. Tužno je što taj veliki potencijal nije iskorišćen kako dolikuje.

Što se izbora glumaca tiče, Tarantino igra na sigurno. U glavnim ulogama se nalaze dve velike holivudske zvezde: Leonardo Dikaprio i Bred Pit. Prvi je sa Tarantinom već sarađivao na „Prokletnicima“ (kao i u „Pravoj romansi“ Tonija Skota, za koju je Tarantino napisao scenario), a drugi je imao krupnu ulogu u „Đangovoj osveti“. Dikaprio i Pit su odlični, prvi kao Rik Dalton, glumac koji pokušava da spase poljuljanu karijeru, drugi kao njegov prijatelj i odmena u opasnim scenama, ozloglašeni Klif But, kaskader za koga se sumnja da je ubio vlastitu suprugu i prošao nekažnjeno tako što njenu pogibiju na jahti predstavio kao nesrećan slučaj (a što je parafraza misterioznih okolnosti pod kojima je život izgubila filmska diva Natali Vud, još jedna tragična holivudksa heroina iz tog perioda). Problem je što Dalton i But, iako izmišljeni, deluju stvarnije od Tarantnove Šeron Tejt koja je svedana samo na to da bude lepa, pleše u Plejbojovoj vili i bosonoga gleda vlastite filmove u bioskopu.

Sa izuzetkom udarne dvojke Dikaprio-Pit, svi likovi u filmu su vise skice i nagoveštaji, nego žene i muškarci na kakve nas je Tarantino navikao u svojim režijama s početka karijere. Njegovi favoriti Kurt Rasel, Zoi Bel (koja je na filmu bila i kaskaderski koordinator), Majkl Medsen i drugi, imaju epizode koje referišu na prethodne saradnje; a tu su u Tarantinov svet novopridošli Emil Hirš, Damijan Luis, Luk Peri (u svojoj poslednjoj ulozi), Al Paćino… Sjajan kast, ali nedovoljno iskorišćen. Mlađana Margaret Kuali (ćerka Endi Mekdauel) glumi Pusiket, jednu od članica Mensonovog kulta i privlači pažnju pojavom i nastupom, ali i njen lik, kao i mnogi drugi, jednostavno nestane.

Film traje impresivnih 160 minuta, što bi trebalo da bude sasvim dovoljno da se ispriča željena priča. Ali, u praksi to nije tako. Tarantino se nimalo ne trudi da svoju holivudsku epopeju okonča kako dolikuje i kako bi to učinili uzori na koje referiše. Nakon veoma nasilnog i zbrzanog raspleta zguranog u dvadesetak minuta, završna scena donosi poentu, ali to je prekasno i premalo. Nakon gotovo dva i po sata ekspozicije (koja sadrži bar četredesetak minuta manje-više praznog hoda), kraj više podseća na crnohumornu dosetku nego na iole relevantno dramaturško okončanje onoga što je tako dugo građeno i uspostavljano.

Ne treba zaboraviti i da je „Bilo jednom… u Holivudu“ svojevrsni ironični odgovor reditelja na pokret #MeToo (Tarantino je snimio svoje udarne filmove u produkciji danas ozloglašenog i odbačenog Harvija Vajnštajna) i polemikama koje su izazvale optužbe Ume Turman da je zbog zanemarivanja sigurnosti ozbiljno povređena na snimanju filma „Ubiti Bila“: glumice u Tarantinovom filmu, pa makar bile i devojčice, spremne su da ih nepripremljene bace na pod zarad efektnosti scene. Iako je u svom većem delu lišen eksplicitnijeg nasilja, završnica filma sadrži prizore u kojima dve mlade žene bivaju brutalno i polagano pretučene do smrti, što je mučan prizor bez obzira na „poetsku pravdu” koju sa sobom nosi. Tarantino je očigledno odlučio da ovim filmom sebi da oduška, ne razmišljajući previše o ekonomičnosti I strukturi. To je paradoksalno, pošto Tarantino tokom čitave svoje karijere, pa i sad, referiše na žanrovske filmove koji su narativno veoma precizni i usredsređeni.

„Bilo jednom… u Holivudu“ je sav satkan od digresija i narativnih puteljaka koji ne vode nikud, a likovi Buta i Daltona nemaju razvojnu putanju, već ostaju tokom čitavog trajanja filma onakvi kakvi su bili na početku. Uz malo scenarističke dorade i odbacivanja narativnih viškova, ovo je mogao da bude veoma dobar film, možda čak i odličan.

U ovoj formi, ponuđeno je samo odraz megalomanije. Recepcija zato zavisi iskljućivo od toga da li ste spremni ili ne da tolerišete rediteljev megalomanski ego i njegovo insistiranje da ugodi samom sebi.

Evo primera… Poznato je da Tarantino obožava ženska stopala, te da su u mnogim njegovima filmovima junakinje bosonoge. Tako je i sada, ali dovedeno do ekstrema. Prljavih golih stopala, prvenstveno ženskih, ali i muških, ima na sve strane, ponekad i po nekoliko pari u kadru – za samu priču je to potpuno nepotrebno, ali je u filmu zato što to Tarantino tako voli i hoće. Možda je ovaj primer banalan, ali jeste simptomatičan.

Vremena su se očigledno promenila: Tarantino je nekada snimao filmove za sebe i za publiku, a sada ih pravi isključivo za svoj ćef. „Prava romansa“, „Od sumrak do svitanja“ i „Rođene ubice“ (filmovi na čijim scenarijima je radio) imaju početak, sredinu i kraj. Isto važi i za kultne Tarantinove režije „Ulični psi“, „Petparačke priče“ i „Ubiti Bila“. Alo, negde od vremena diptiha „Grajndhaus“, Tarantino kao da je prezreo klasičnu filmsku naraciju.

Može i tako, naravno, ali se u tom neumerenom samopovlađivanju gubi na usredsređenosti i snazi. „Bilo jednom u… Holivudu“ je polarizovao gledaoce u dve skupine: jedini su oboreni sa nogu i izjavljuju da se radi o remek-delu, drugi su razočarani i puni zamerki. Iako spadam u drugu skupinu, samtram da je svaki iole ozbiljniji i posvećeniji filmovil treba da „Bilo jednom...“ pogleda na velikom platnu. U pitanju je film-fenomen i kao takav zaslužuje da bude deo vašeg gledalačkog iskustva, pa makar vam se i ne dopao.

BONUS VIDEO:

HEJ LJUDI U KOM VEKU VI ŽIVITE?! Drvenim motkama i uz pomoć kanapa pokušavaju da pokrenu kombi! (VIDEO)