ZAŠTO SI MORAO DA BUDEŠ SRBIN, VIKALA JE SESTRA DOK JE NAPADALA TATU! Šta znači odrastati u Hrvatskoj kao Srbin? (VIDEO)

Publika i žiri 24. Sarajevo Film Festivala bili su jednoglasni - "Srbenka" je najbolji dokumentarni film. Premijerno je prikazan u Kanu, gde je dobio nagradu "Doc Alliance", pa je nominovan za najbolji evropski dokumentarac, "Srbenka" je film koji je našim ksenofobičnim društvima neophodan kao preki lek.

A nastao je zahvaljujući reditelju Nebojši Slijepčeviću, producentkinji Vanji Jambrović i produkcijskoj kući Restart. Za montažu je bio zadužen Tomislav Stojanović, snimatelji su, uz reditelja, bili Bojan Mrđenović i Iva Kraljević. Zvuk su kreirali Tihomir Vrbanec i Ivan Zelić, a izvršni producenti su Tibor Keser i Rea Rajčić.

"Srbenka" uskoro stiže i u hrvatske bioskope. I nije to priča o Aleksandri Zec, iako je nastala tokom rada na predstavi Olivera Frljića. "Srbenka" je u najkraćem film o nama, 27 godina posle ratova na Balkanu. Retko se desi da se mišljenje struke i publike poklopi, a kad se to dogodi, verujem da nema većeg komplimenta za autora. Zahvaljujući pažljivoj selekciji Rade Šešić, takmičarski program dokumentarnog filma Sarajevo Film Festivala tradicionalno važi za ponajbolju selekciju.

Koliko vam je u svetlu te činjenice važno priznanje stručnog žirija 24. SFF-a i koliko nagrada publike?

Da mi je neko rekao pre dve godine da ćemo ovako trijumfovati, ne znam bih li mu verovao. Moj kreativni proces je mukotrpan, prepun sumnji i preispitivanja, često sam na rubu odustajanja. Pre dve godine činilo mi se neverovatnim da će film uopšte biti završen. I sad sam, naravno, presrećan, nagrade gode egu, ali trijumf traje kratko. Znam da će s idućim filmom sve biti isto, čini mi se potpuno nemogućim ponoviti ovaj uspeh. Ma čini mi se nemogućim da će uopšte biti idućeg filma. Lagao bih kad bih rekao da nisam priželjkivao nagradu. Srce Sarajeva nosi posebnu težinu, i profesionalnu i emotivnu. Ali, ja radim filmove za publiku, a ne za festivalske žirije, i nagrada publike me posebno veseli. S obzirom na to da uskoro film dolazi u hrvatske bioskope nadam se da će ga i domaća publika prihvatiti.

Do sada ste odbijali pozive za učešće na festivalima dokumentarnog filma u Srbiji zbog potencijalnog građenja lažne moralne superiornosti kojoj nema mesta, kako s razlogom kažete.

- Zanimljivo mi je koliko je sarajevska publika zdušno prihvatila "Srbenku", ali s obzirom na to da ovde živim, imam pravo i da kažem kako Sarajevo svakodnevno nije isto što i Sarajevo Film Festival. Sve vreme sam se pitala kako bi „redovna" sarajevska publika reagovala na film koji se bavi nekom od bolnih sarajevskih tema koje su još uvek tabu.

Kad sam davno jednom feralovcu rekla da su presentimentalni prema BiH, rekao mi je da treba da se bavimo svojim a oni svojim problemima. Hoću li i od vas dobiti sličan odgovor?

- Da, gotovo isti. Stvarno se ne osećam pozvanim da govorim o situaciji u bilo kojoj državi u kojoj nisam živeo, a celi svoj život živim u Hrvatskoj. Situacija u celoj regiji funkcioniše po sistemu spojenih posuda, ali mislim da bi svima bilo bolje kad bi prvo počistili svoj prag pre nego što vire susedu u dvorište. Slažem se s vašim stavom da je Frljić jedan od najvažnijih umetnika u regiji i šire. Jako mi je važno što, zahvaljujući "Srbenki" imamo privilegiju uvida u način njegovog rada. Zbog toga ste, između ostalog, i došli na njegovu probu.

Koliko je vama iskustvo direktnog prisustva tokom procesa nastanka predstave bilo važno, nezavisno os dokumentarca koji je iz toga nastao?

- Iskustvo mi je bilo veoma dragoceno, iako nemam nikakvu nameru da režiram u pozorištu. Međutim, od Frljića sam naučio puno toga, u prvom redu o društvenoj odgovornosti umetnika, pogotovo kad radi s javnim novcem, a zatim i o građanskoj hrabrosti. Oliverov rad mi je veoma inspirativan, on preuzima ogroman rizik u svom radu, i zbog toga trpi i posledice. Ali upravo zato je značajan, ne samo za pozorište nego i za naše društvo u celini. On svojim radom širi prostor slobode u društvu. U Hrvatskoj se, nažalost, mnogi teško nose s demokratijom, mnogi teško podnose pluralizam različitih mišljenja. Želeli bi jednostavan svet, u kojem je jedna istina dozvoljena, a sve ostale su nepoželjne. I sad smo svedoci nasilnih pokušaja da se uguše disonantni glasovi u društvu, a ti pokušaji dolaze ogrnuti pod plašt rodoljuba i težnje prema zajedništvu. Baš zbog toga su danas potrebni umetnici poput Frljića. U jednom trenutku tokom proba Frljić otprilike kaže kako ne može da veruje da ga "pod stare dane" rad na predstavi toliko može pomeriti. Jasno vidimo koliko je za sve učesnike ovo bilo svojevrsno psihoterapijsko iskustvo, pa i sam Oliver, dajući indikacije, odlazi u digresiju i seća se pretresa u đačkom domu kad su ga ispitivali ko je i šta je...

Koliko je vama lično, ne samo autorski, rad na ovom filmu bio važan? Koliko može biti koristan ovakav proces za unutrašnja propitivanja?

- Na sreću, nemam takvih negativnih iskustava kao Frljić, ili kao drugi učesnik filma, Igor Kovač, koji je bio prognan iz Vukovara. Moji filmovi ne nastaju iz potrebe da neki svoj unutrašnji monolog podelim sa svetom, nego kao reakcija na ono što vidim oko sebe. Postoji trend autobiografskih filmova, ali nikad mi nije palo na pamet da radim tako nešto. Ne smatram sebe posebno zanimljivom osobom. Jedno od ključnih pitanja na kojem se insistira tokom proba je "zašto se ne radi predstava o zločinima nad hrvatskom decom u Domovinskom ratu". Znao je Frljić da će ga upravo ona dočekati na premijeri. Koliko ste vi razmišljali o pitanjima iste vrste, a vezanim za film, te je li odgovor sličan Frljićevu - radio bih, ali u Srbiji? Moj film nije o ratu, nego o sadašnjosti. To nije film o Aleksandri Zec, nego o deci koja odrastaju u današnjoj Hrvatskoj. Naravno da očekujem iste reakcije, u stilu "zašto ne radiš film o ovom ili onom". Ali meni je odgovor jasan. Za mene umetnost - da bi bila umetnost - mora pomerati granice, otvarati teške teme, a ne ponavljati dominantne narative.

Nina je ključna junakinja u vašem filmu. I sami kažete da ste u trenutku snimanja krupnog kadra i onoga što izgovara znali da imate film. Koliko je i vaš i Oliverov rad bio dvostruko odgovoran u ovom slučaju? Spominjem odgovornost zbog toga jer je dete i zbog onoga što izgovara u društvu u kojem se ksenofobija još podgrijava.

- Dokumentarni film počiva na paradoksu jer gledaoci obično najviše žele da vide ono što drugi pokušavaju da sakriju. Zbog toga mi dokumentaristi uvek plešemo na rubu eksploatacije, a ovde je taj rub bio poseban jer je reč o detetu. Kroz celi proces rada na filmu bio sam u kontaktu i s Ninom i s njenom majkom te da sam i u jednom trenutku osetio da obe nisu u potpunosti svesne u šta se upuštaju - filma ne bi bilo. Takođe, filma ne bi bilo ni da sam i u jednom trenutku pomislio da bi Nina zbog filma mogla da doživi bilo kakve neugodnosti. Mislim da svako ko pogleda film mora, u najmanju ruku da oseti blagonaklonost prema Nini. Nije nebitna ni činjenica da je od snimanja filma prošlo više od četiri godine. U trenutku snimanja Nina je imala 12, a sad je navršila 17 godina. Odrasla je, promenila se fizički i teško će je neko prepoznati po izgledu.

Koliko možemo biti optimistični pa verovati da će priča o Nini biti katarzična i potencijalni društveni korektiv, posebno u društvima koja ne samo da se nisu izdigla iznad nivoa Srbin-Hrvat-Bošnjak, nego su dobila "nove neprijatelje". Kad ovo pitam, mislim konkretno na sramni odnos prema sirijskim izbeglicama, odnos nas koji smo do juče bili u istoj situaciji. Ima li nade za naše "izlečenje"?

- Upravo na odnosu prema sirijskim izbeglicama može se jasno videti ko nosi odgovornost za moral društva u celini. Naime, pre tri godine, kad je izbeglička kriza počela, Hrvatska je bila uzor ljudskosti u tretmanu izbeglica. Danas je situacija kao u horor filmovima. Jedino što se promenilo za tri godine je vlast i odnos vlasti prema izbeglicama. Sve je počelo s predsedničinim političkim stavovima iznesenima još u predizbornoj kampanji, kako treba zaoštriti odnos prema izbeglicama. Nastavilo se nizom drugih izjava i konkretnih poteza, a posledica svega je da se zbivaju strahote na terenu, da neki prašinari, najniži u hijerarhiji, osećaju da imaju slobodu nekažnjeno kršiti ljudska prava. I onda čitamo u novinama kako policajci u Hrvatskoj tuku i pljačkaju izbeglice pre nego što ih vrate preko granice. Odgovornost kreće od glave, od predsednice, od ministra. Ista je stvar i s ostalim odnosima u društvu, odnosima prema nacionalnim manjinama, prema seksualnim manjinama. Duboko sam uveren da je većina građana Hrvatske tolerantna, ali postoje i psihopate, kriminalci, koji dobiju krila kad osete da im zločini mogu proći nekažnjeno. Nažalost, vlast koju trenutno imamo osvaja političke poene podilazeći niskim strastima, šireći strah i raspirujući netrpeljivost prema drugačijima.

Želeli ste da napravite film koji, između ostalog, govori o deci rođenoj u miru, a koja osećaju nelagodu zbog manjinske nacionalne pozicije. Po meni ste uspeli i da nas podsetite kako živimo u vremenu i društvu u kojem svako od nas, formalno privilegovanih, u nekom trenutku može da postane manjina ili ugrožena skupina. Biseksualnost se, naprimer, neretko realizuje u srednjim godinama. Invaliditet se svakome može dogoditi sutra. Koliko vam je važno kad publika prepozna i neke slojeve koji nisu vidljivi "na prvu" i kako gledate na činjenicu da je sve više "manjine", a opet je nedovoljno glasna i artikulisana.

- Najviše volim filmove koji su slojeviti, koji se otkrivaju kroz više gledanja, iz kojih svako uzima koliko mu odgovara. Uspevam li da radim takve filmove nije na meni da ocenjujem, ali to mi je cilj. A što se tiče tihe "manjine", zapravo sam uveren da je to u Hrvatskoj većina, većina koja je tolerantna, ali isto i egzistencijalno ugrožena, prezaposlena i premorena. S druge strane imamo glasnu, agresivnu manjinu, dobro organizovanu i obilno finansiranu. I ta manjina je trenutno dominantna, i po društvenoj moći i po prisutnosti u medijima. Upravo pokušavaju kroz referendumske inicijative da umanje prava nacionalnih manjina i ukinu Istanbulsku konvenciju. Ali, uveren sam da će, kad bude bitno - na izborima i referendumima - Hrvatska pokazati svoje pravo, tolerantno lice.

Bonus video:

Espreso intervju, Marija Obradović

(Espreso.co.rs / Ekspress.hr)