NEOTKOPANE MASOVNE GROBNICE SU SVUDA OKO NAS: Na stotine ubica, ratnih profitera i krvnika hoda srpskim ulicama (VIDEO)

Prvi dugometražni igrani film "Teret” scenariste i reditelja Ognjena Glavonića biće prikazan na 71. filmskom festivalu u Kanu, u okviru selekcije „Petnaest dana autora" i jedini je film sa prostora bivše Jugoslavije na ovogodišnjem festivalu.

"Teret" se naslanja na priču Glavonićevog dokumentarca "Dubina 2", glavni je lik vozač kamiona u kojem su posmrtni ostaci Albanaca ubijenih na Kosovu.

Jednom vozaču kamiona-hladnjače bio je obećan stan u Beogradu u zamenu za učešće u akciji za koju mu je rečeno da je od izuzetnog značaju za našu zemlju. Nakon što taj stan nije dobio nekoliko godina, odlučio je da posvedoči i otkrije istinu o svom učešću u celoj akciji.

U razgovoru za XXZ magazin Ognjen Glavonić ističe da je još 2009. pročitao dva teksta koja se bave masovnom grobnicom u policijskoj bazi između Zemuna i Batajnice. U njima je naišao na spiskove predmeta nađenih masovnim grobnicama.

Oni su pripadali civilima ubijenim i zakopanim 1999, a bilo ih je više od 700. To je bio dugačak popis najobičnijih svakodnevnih stvari koje su iskopane iz zemlje, ili nađene u odeći leševa; u novom kontekstu, te stvari su se pretovorile u dokazni materijal.

Drugi tekst koji je uticao na početak filmskog zanimanja za ovaj slučaj bio je o jednom od vozača kamiona hladnjače kojima su tela prevožena, dovožena sa Kosova. To je bila priča o njegovom tadašnjem poslu, svedočenje o tome. Taj mlađu muškarac nije znao tačno u čemu učestvuje, ali je sumnjao i strahovao od onoga što prevozi, od toga u šta se upleo, i onoga što se njemu može desiti kada se sve to završi.

"Razgovarao sam o svemu tome sa prijateljima, kolegama, profesorima, porodicom, svima koji su mi bili bliski, želeći da saznam i da proverim da li neko zna nešto više o tome, ali sam shvatio da niko od njih ili nije znao ništa, ili ništa više od tih par opštih informacija. Taj spoj neznanja i nezainteresovanosti okoline uticale su na početak moje radoznalosti i postavljanje i formulisanje mnogih pitanja koja su me vodila ka filmu.

Ideja za igrani film Teret nastaje iz susreta sa pričom u pomenutim tekstovima, ali sam scenario nastaje i iz istraživanja i proučavanja dokumentacije, svedočanstava i činjenica/laži o tom zločinu, kao i iz mešanja i sukoba svih tih meni novih saznanja sa sopstvenim sećanjima, slikama odrastanja, interpretacijama, strahovima, preispitivanjima i snovima. Teret je iz raznih finansijskih i producentskih ograničenja i problema, nastajao sedam godina.

Zločini i njihovo prikrivanje nisu tema o kojoj bi se učesnici rado odvažili da pričaju?

- Nisam imao konkretnu ideju o formi i sadržaju budućeg dokumentarca, ali znao sam da to treba da bude jedan mali film koji će biti sastavljen samo od lokacija i prostora koji su u vezi sa zločinima preko kojih će se čuti glasovi učesnika u njima. I to učesnika sa 'naše' strane.

Skoro svaki korak organizacije ovog slučaja (proterivanje iz kuća, ubijanje, prevoženje, zakopavanje) bio je praćen pljačkom ili željom za manjim ili većim bogaćenjem.

Taj film ne bi nastao da nije bilo i Sandre Orlović, tadašnje direktorke Fonda za humanitarno pravo; sreli smo se u periodu mog istraživanja zločina i želje da dođem do materijala koje sam nisam mogao da nađem ili dobijem. Sandra je potpisana kao producentkinja filma, a kada smo se upoznali, znala je gotovo sve što je o tom slučaju moglo da se zna i pokretala je, ispred Fonda, incijativu za memorijalni centar na lokalitetu masovne grobnice u Batajnici. Iz naših razgovora, iz moje ideje da snimim ovakav jedan nekonvencionalni dokumentarac, i iz njene želje da se i tim dokumentarcem skrene pažnja na slučaj, ali i na samo mesto koje ni danas ni na jedan način nije obeleženo, niti prisutno u javnosti, odlučili smo da ''udružimo snage''.

Želeli smo da intervjuišemo mnogo ljudi, ali niko nije hteo da govori za film, osim jedne osobe. Tako je odlučeno, kao jedina preostala opcija, da koristimo zvučne zapise sa suđenja u Hagu, ali i u Beogradu, u Specijalnom sudu. Nažalost, od Specijalnog suda nismo dobili dozvolu, samo štur i malo apsurdan odgovor da oni nemaju zvučnu arhivu sopstvenih procesa.

Samo snimanje filma je podrazumevalo obilazak zemlje i odlazak na lokacije koje su u vezi sa zločinom. Ekipa je bila mala, nas troje je putovalo, snimali smo te prostore onako kako oni danas izgledaju. Snimanje je trajalo desetak dana. Montaža je trajala skoro godinu dana jer smo shvatili da materijal sa suđenja koji smo dobili traje oko 350 do 400 sati. Trebalo je to preslušati, odabrati i spojiti u film.

Došli ste do brojnih priča koje otkrivaju neljudskost nakon zločina, iživljavanje nad žrtvama, kao da nije bilo kraja toj batajničkoj epizodi?

- U toku preslušavanja svedočenja, i susretanja sa ljudima na lokacijama koje smo snimili, saznao sam i razne nove neverovatne priče o neljudskosti, koje su me mogle odvesti i u treći film o ovom slučaju. Na primer ova priča o lažnim advokatima i privatnim detektivima. Od kraja NATO bombardovanja 1999. godine, do vremena otkrivanja masovne grobnice u Batajnici 2001, porodice čiji su članovi nestali u zločinima koji su se desili za vreme rata, na sve načinu su, nadajući se da su živi, pokušavali da ih pronađu u bolnicama, zatvorima raznih gradova u zemlji. U to su ulagali i plaćali velike količine novca advokatima i privatnim detektivima koji su ih pronalazili, kontaktirali i nudili usluge nalaženja njihovih sinova, muževa, očeva.

Vremenom su ti advokati i detektivi porodicama žrtava javljali da su im našli voljenu osobu, da je živa, ali da je u zatvoru, da su oni sa njom u kontaktu, i da porodice treba da pošalju izvesnu količinu novca, kako bi ih prevaranti navodno zaštitili, omogućili bolje uslove života u zatvoru i slično. Mnogi ljudi su prodali sve što su imali kako bi, preko tih samoproglašenih zastupnika već mrtvih ljudi, dobijali informacije, komunicirali, zaštitili svoje najbliže. Tek dve godine kasnije, nakon otkrića masovne grobnice u Batajnici, a zatim i tri druge koje su, za sada, pronađene na teritoriji Srbije, većina ovih ljudi koja je rasprodala sve, konačno je saznala pravu istinu o sudbini članova svojih porodica. Tela su im vraćana narednih godina, nakon dugog perioda ekshumacije i identifikacije. Neki od tih lažnih advokata mrtvih ljudi su kasnije uhapšeni ili čekaju suđenje.

Suočili ste se sa mržnjom, zlom, ali i prevarama?

- I asanacija terena i asanacija morala bi se mogli iskoristiti kao opravdanje i kao ishod ovog zločina. U skoro svim bitnijim svedočanstvima koje sam koristio u filmu ili čitao u periodu istraživanja, užasno je upadljivo da motivacija za sve ove zločine nije bila samo međuetnička mržnja, niti jednostavno izvršavanje naređenja. Niti je to bia sama nehumanost i zlo. Velika većina učesnika u svim nivoima sprovođenja zločina, a to se da videti i u nastupu ovih prevaranata koji su za veliki novac varali porodice onih čiji su najbliži dugo već bili mrtvi zakopani po jamama naše zemlje, u svojim svedočenjima mnogo puta spominju novac, profit, a i iz dokaza je jasno da je skoro svaki korak organizacije ovog slučaja (proterivanje iz kuća, ubijanje, prevoženje, zakopavanje) bio praćen pljačkom ili željom za manjim ili većim bogaćenjem.

Jednom vozaču kamiona-hladnjače bio je obećan stan u Beogradu u zamenu za učešće u akciji za koju mu je rečeno da je od izuzetnog značaju za našu zemlju. Nakon što taj stan nije dobio nekoliko godina, odlučio je da posvedoči i otkrije istinu o svom učešću u celoj akciji.

U samom zločinu u Suvoj Reci, familija Beriša, čijih je 48 članova tog jednog dana pobijeno tako što je strpano u piceriju u koju je zatim bačeno par bombi, a onda se po preživelima i pucalo - odabrana je za istrebljenje jer su organizatori zločina znali da su članovi misije OEBS-a (dok bombardovanje još nije počelo) iznajmljivali kuću od njih.

Pretpostavili su da ovi imaju novac jer su znali da OEBS dobro plaća - iznajmljivali su i sobe u hotelu koji je bio u vlasništvu jednog od učesnika tog masovnog ubistva koje se desilo dva dana nakon početka bombardovanja, kada se OEBS povukao sa Kosova.

Nakon svih ubistava, skidano je zlato sa tela ubijenih, novac je vađen iz džepova. Na telima i u odeći nakon vađenja posmrtnih ostataka iz zemlje nisu nalažene stvari od vrednosti...

Koliko je, zapravo, duboka "Dubina", da li je ovaj istorijski događaj potpuno rasvetljen?

- Određenom broju vozača je naređeno da za potrebe transporta 'tereta' nađu, pozajme ili iznajme civilni kamion (vojni se nisu koristili zbog straha od satelita i potencijalnih bombi), a da u zamenu za vozilo, ljudima od kojih ga iznajme vrate kamion sa napunjenim rezervoarom, što nije bila zanemariva cena.

Pre samog snimanja, jedan od vodiča je započeo priču i o tome šta se danas sve radi u bazi; kako se organizuju takmičenja u streljaštvu, zajedničke vežbe sa mnogim jedinicama iz drugih zemalja, zajedničke vežbe i sa FBI-em, i posebno je naglasio da je baš taj poligon na kojem se nalazimo, gde su se nalazile grobnice, najvažniji i najisplativiji za njih, jer zbog svoje dužine i omogućava da organizuju sva ta takmičenja i vežbe.

Sam dokument, na kojem je napisan naziv akcije ''Dubina dva'', izdat je kao priznanica za novac koji je odobrilo Ministarstvo unutrašnjih poslova SRJ, za plaćanje radnika "Higijene" koji su, u toku noći kod Tekije, prebacivali leševe iz kamiona koji je isplivao iz Dunava, u kamion koji je zatim ta tela odvezao do jame u Batajnici. Toliko i toliko dinara za potrebe akcije Dubina II. O Dubini I se još uvek ništa ne zna. A ni Dubina II možda nije poslednja.

Da bih film snimio kako sam zamislio, neophodno je bilo snimiti lokaciju same masovne grobnice u Batajnici, onako kako ona danas izgleda. Nakon otkrivanja i u vreme otkopavanja jama, ekshhumacije, kamerama nije bio dozvoljen pristup. Nakon što se u junu 2001. započelo sa otkopavanjem tela, čitava akcija trajala je više od godinu i po dana. Siguran sam da se tada, iz dana u dan, u medijma prenosilo šta je, i ko je, tog dana pronađeno na tom lokalitetu, danas se ne bismo susretali sa tolikim neznanjem o tom slučaju, niti sa tolikim brojem teorija zavera...

Sve te priče o neljudskosti, tj. prećutkivanje tih priča i jesu odlika društva u kojem se fašizam, ksenofobija i šovinizam serviraju i servisiraju institucionalno. Zato je važno pričati te priče da bismo kao ekipa uopšte došlo do mesta gde su bile jame, koje se (i tada i sada) nalazi u bazi Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) u Batajnici bila je neophodna dozvola od Ministarstva unutrašnjih poslova, za ulazak i za snimanje.

U zahtevu za snimanje jasno smo napisali o čemu pravimo film, kao i informaciju da je to deo inicijative da se na tom mestu napravi memorijal ili spomenik. Na naše iznenađenje, jednog dana dobili smo potvrdan odgovor. Možemo snimati tog i tog januara, u toliko sati, ali samo lokalitet na kojem su se nalazile jame, ne i celu bazu. Nakon ulaza u bazu, pokazivanja dozvole i identifikacije nas petoro iz ekipe filma, upoznali smo se sa dvojicom zaposlenih koji su tog dana bili naši pratioci. Oni su nas odveli do tačnog mesta, ali su i pazili da snimamo samo ono za šta smo dobili dozvolu, nijedan drugi kutak baze. Masovna grobnica je bila smeštena na samom kraju najdužeg strelišta u trening kampu, 300 metara dugog poligona za pucanje. Na samom lokalitetu nema nikakve oznake da je tu bilo zakopano više od 700 ljudi, civila, građana Srbije i Jugoslavije albanskog porekla, muškaraca, žena i dece. Više od šezdesetoro dece.

Deo istine o lokalitetu Batajnica otkrili ste prilikom snimanja?

- Tlo je blatnjavo i prekriveno čaurama. U razgovoru sa našim pratiocima dotakli smo se i teme filma na šta su oni rekli kako je za to što se desilo odgovorna bila druga ekipa, da niko od njih nije bio tada tu. "Koja budala je smislila to, i kako je mislila da će to da ostane zauvek sakriveno?", pitao se jedan od njih. Tako je postavio pitanje koje sam i ja postavio sebi kada sam prvi put čuo za ceo slučaj. Iz tih pitanja je i proistekao prvo jedan pa i drugi film, i celo istraživanje i zanimanje za zločin koji je - uprkos obimu ljudi koji su u njemu učestvovali, broju ubijenih, jezivoj ideji prevoženja i zatrpavanja - upadljivo nevidljiv i odsutan u našem društvu.

Pre samog snimanja, jedan od vodiča je započeo priču i o tome šta se danas sve radi u bazi; kako se organizuju takmičenja u streljaštvu, zajedničke vežbe sa mnogim jedinicama iz drugih zemalja, zajedničke vežbe i sa FBI-em, i posebno je naglasio da je baš taj poligon na kojem se nalazimo, gde su se nalazile grobnice, najvažniji i najisplativiji za njih, jer zbog svoje dužine i omogućava da organizuju sva ta takmičenja i vežbe. ''Nemoj da nas uništiš'', dodao je na kraju, malo u šali, misleći ne samo na film, nego na ono što bi iz njega moglo da se izrodi (a na kraju nije). Ta motivacija i to zaključivanje je ličilo i pravdanju i razlozima iz kojih su i sami zločini činjeni. Uvek je to neka materijalna korist, nekad sitna, džeparenje i bela tehnika, nekad stan u Beogradu, a ovog puta je to bilo zemljište, teritorija, parcela. Ako bi se taj deo strelišta odvojio i pretvorio u memorijalni centar, spomenik, ili na bilo koji način otvorio za javnost, biznis bi bio doveden u pitanje. "Profit džiklja kao korov iz polja mrtvih" govorila je Roza Luksemburg.

I dalje, dakle, nema potpune istine o masovnim grobnicama u neposrednoj blizini Beograda?

- Zašto danas više ljudi ne zna za ovaj slučaj, više detalja, hronologiju, imena i broj žrtava i, pre svega, imena i broj odgovornih za ubistva? Recimo, zato što je priča o otkriću masovne grobnice, kada je obelodanjena, iskorištena samo da se ukloni i Hagu isporuči jedan čovek, onog juna 2001. godine. Sistem se odmah nakon toga ponovo zatvorio i zaštitio, a mesto gde su jame, i priče koje vode do i iza njih, nanovo su zatrpane za javnost. Zato što se neguje kontinuitet neznanja, ignorisanja i ćutnje. Iako su neznanja, i ćutnje, najnasilniji elemement društva.

Zato se ovde uvek i samo govori o onome što je radio onaj ''drugi'', i su često jedini okvir i frekvencija koje je većina ljudi spremna i željna da prihvati i čuje. Zato je previše onih koji dozvoljavaju sebi i drugima preuzimanje i nametanje uloge Žrtve, jedino tako se mogu objasniti svi oni koji su opsednuti onim što ih čini drugačijim, ''boljim'' od ''drugog''.

''Dubinu dva'' i "Teret", posmatram i kao jedno filmsko seme. To seme se može ili ne mora primiti u glavama i srcima gledalaca; može dobiti pravi smisao i veću snagu samo kada i ako proklija u tom ’tlu’; kada i ako koren, stablo, grane i krošnja stasaju i očvrsnu, kada i ako, pored korena koji je u nama, dobiju i plod, ono što je vidljivo, zdravo i deljivo sa drugima oko nas. Takvo jedno seme može zasaditi svaki umetnik, ili pojedinac koji svojim radom i kroz svoj rad prkosi zaboravu, svako čiji rad podseća i upozorava, čiji čin je u isto vreme i pobuna i blasfemija protiv laži, podvala, sistema koji je i postavljen tako da bi se čuvale i negovale oni narativi i priče, one klase, koje su nedodirljive i samoproglašeno svete. Pikaso je rekao da slike nisu dekoracija za sobu nego oružje za odbranu i napad protiv neprijatelja. Pitanje je ko su neprijatelji? Ne želim da pravim filmove koji su ukras, zabava, dekoracija ovog stanja, prouzrokovanog ovim sistemom.

Ono što otežava borbu (istovremeno je čineći neophodnom) je to što živimo u društvu koje se guši u lamentiranju, kukanju o nedostatku para, podrške i pažnje, te raznim patetičnim i sentimentalnim oblicima samozaljubljenosti, samoviktimizacije i žala za samo i isključivo časnom i herojskom prošlošću (a iz tog žala se, na stid i sramotu, udara herojska pozlata).

Dolazimo do pitanja kome to odgovara?

- Onima koji narod koriste kao štit, kao zaklon za sopstvene grehe i zločine. Pričati o ovome zločinu (i bilo kojem zločinu) nikako ne može štetiti narodu ili državi. Naprotiv. Jedino na ovaj način - ako se o ovome govori i ako se na ovome insistira - oni koji su odgovorni za ubistva, zločine, nedela, neće nastaviti da mirno i pobednički ponosno hodaju našim gradovima. Nadam se da je normalna misao i prirodna želja da onaj koji je ubijao nedužne, civile, žene i decu - odgovara za to. Ali ne. Stotine i stotine ubica, ratnih profitera i krvnika bez straha hoda ulicama, parkovima, nazivamo ih komšijama, srećemo se u prolazu, prodavnici, javnom prevozu. Bioskopima i pozorištima. Sede u upravnim odborima, političkim strankama, vladi, i - tu leži poraz - imaju moćnog advokata i zaštitnika iza sebe - 'narod' i 'javno mnenje'.

Razumljivo je da tim određenim osobama, sa imenom i prezimenom, ne odgovara da se sećanje na to neguje, da neko o tome progovara. Porazno je da 'narod' njihove argumente uzima za svoje i time pruža utočište huljama koji svoje zločine kriju iza cele države, naroda i društva. U tome im pomažu naši političari. I na vlasti i u većini opozicije. Pohlepa i licemerje poravnavaju.

Kao da se, nakon toliko vremena, zaboravlja ko je i na koji način učestvovao u ratovima?

- Političarima u Srbiji ne trebaju građani, ne trebaju im ni Srbi. Njima samo treba Srbija kao koncept, kao Bog, kao sklonište, kao osiguravajuća kompanija, treba im masa koja će prolivati krv za njihov džep. Tucović je odavno ukazao na to da su, u balkanske ratove, seljaci i sirotinja poslali sinove jedince, a političari i bogataši konje i mašine. Odnos koji većina novokomponovanih političkih elita ima spram države sličan je onom koji deoničari, vlasnici imaju spram kompanija koje poseduju. Odnosu koji vernici imaju spram svoje religije, svog Boga. Za njih, priznati zločin znači sniziti vrednost akcija kojima se diluje, kazati istinu znači desakralizovati nešto što je sveto. Pljunuti u lice bezgrešnom Bogu. Zato trpe i štite koljače. Na kraju, oni su ih u to i slali. Deo su istog zapleta.

Ljudi su naseli na tu podmetačinu, zamenu teza, te u ime svojih ugnjetača vodi inkvizicije protiv onih koji se pobune govoreći istine, protiv onih koji se trude da osvešćuju i bude. To se vidi u dobronamernosti i slepilu spram sveprisutne buke i laži sveprisutnih političari i bogataša, te zlonamernosti, podozrenju, sumnji i preziru prema svakom razumnom glasu sa klasne, rodne, političke, umetničke margine.

Parafraziraću Džejmsa Boldvina koji kaže da "Društva to nikad ne prepoznaju, ali rat koji umetnik vodi sa svojim društvom je rat iz ljubavi, i on se u tom ratu ponaša, u najboljem slučaju, onako kako se ljubavnik ponaša - razotkriva voljenu osobu sebi, pokušava da je razume i objasni u celosti, i, kroz otkrića i otkrovenja do kojih dođe, ostvaruje slobodu koja je neophodna za odnos baziran na istini i iskrenosti."

Istina je i u masovnim grobnicama koje nisu otkrivene?

- Ratovi nisu završeni. Hiljade ljudi se još uvek vode kao nestali. Neotkopane masovne grobnice su svuda oko nas, a i dalje nema, makar i anonimnih, dojava o lokacijama neotkrivenih jama. Zašto? Zavet ćutnje je očigledno i dalje jak. Jasno je da je upravo ta količina nestalih ljudi tajna koja povezuje sve zemlje koje su kroz te ratove nastale. Zajedničko je da su upravo civilne žrtve najmanje dobile nakon završetka ratova. Ako bi se otkrile sve tajne masovne grobnice, otkrili i prebrojali svi mrtvi, utvrdila količina proizvedene smrti na svim stranama, onda se ne bi moglo tako profitirati na manipulaciji obimom žrtvi, samoviktimizaciji, ne bi moglo više da se licitira po pravilu napumpanim brojkama, ni da se perpetuira sada već svakodnevno prvenstvo u tome ko je najveća Žrtva. Kada bi se to uradilo, moralo bi se pričati o zločinima, i realnom, a ne mitskom, obimu istih. O konkretnim ubicama, nalogodavcima, ali i onima koji su te ubice štitili, koji su o njihovima delima ćutali i žmurali. Žrtve su zato dobre samo kada se njima može manipulirati, a lako se manipulira onima kojima oduzmeš glas da se odbrane od te manipulacije. Kada sakriješ telo onih čija tela su dokaz.

Jasno je da je za prave žrtve danas rezervisano samo relativizovanje njihove patnje, a sa ciljem dnevno-političke igre trovanja, zaluđivanja i priprema za nova klanja.

Žrtve iz ratova devedestih su, i nakon otkopavanja i sahranjivanja, ponovo uklonjene, utišane, zatrpane. Čak je i njihova smrt kidnapovana od strane istih onih koji su je i omogućili, istih onih koji su, u smrt i ubijanje, ljude i slali. Isti ti koji su profitirali u ratovima, sada profitiraju u miru, ponovo profitiraju na kontrolisanju smrti onih čiju smrt ne žele da prepuste istini i činjenicama, nego i nju, takvu nevidljivu, nerešenu ućutkanu smrt, ugrađuju u neke nove mitove o herojskim bitkama i svetim žrtvama.

Ovim filmom se pozivam na jednu danas prećutkivanu i svakodnevnu brisanu tradiciju. To je tradicija antifašizma, internacionalizma, bratske solidarnosti među narodima, istine i ne mirenja sa zločinima a ne tradicija skretanja pogleda i pravdanja.

Jasno je da je ta prećutkivana i planski zaboravljena tradicija direktno suprotstavljena onome u čemu mi živimo danas tj. onima koji su ovo stanje i stvorili i koji u ovom sistemu profitiraju. Ta tradicija, ta ideja solidarnosti i razumevanja i otvorenosti, dugo je prisutna među Jugoslovenima, i među Srbima, i te ideje nisu vezane samo za jedan kratak period između Drugog svetskog rata i ratova devedesetih. One su inspirisale upravo tu borbu, prvo internacionalnih jguoslovenskih brigada u Španiji, zatim narodno-oslobodilačku borbu na teritoriiji Jugoslavije za vreme rata, kada su se u partizanima, brat do brata, borili i Srbin, i Hrvat, i Albanac, i Slovenac, i svi oni koji su delili mržnju prema okupatoru i ljubav u ideje jednog nadnacionalnog društva ljudi.

Ideja bratstva i masovne grobnice?

- Dimitrije Tucović danas smeta onima koji su inspirisali, naređivali, organizovali, sproveli u delo masovnu grobnicu civila u samom predgrađu glavnog grada naše zemlje. Naravno da njima danas ne trebaju novi tucovići, niti njegova bista koja opominje i podseća, ona nema šta traži u takvom gradu. Spomenik čoveku koji se pre sto godina zalagao za "balkansko bratstvo među narodima", za istinu o zločinima i kažnjavanju odgovornih za iste, uklanja se iz javnosti, a na njegovo mesto se stavlja šarena i raspevana kineska fontana.

Nije narod drugačiji, iako deo njih tapše i igra uz zvuke fontane, vlast je ta koja ima i politčku i ekonomsku volju da diže spomenike, ili ih uklanja, i time sprovodi i pokazuje svoju viziju sreće, boljitka, razvitka, vrednosti koju narod ima da sledi i da joj teži. Slično je na svim poljima, tako da ti naši mladi o kojima se goovori i nemaju izbor osim da, kroz bunt, radoznalost i inat, nađu neke svoje prostore sa kojih će pokazivati ono što misle i osećaju o svetu, državi, gradu, društvu u kojem žive. Na tom putu ih čeka osuda i napadi onih koji brane nedodirljive ideje, ljude, teme.

Bonus video

Jedini SRPSKI ŽENSKI DEATH METAL BEND za Espreso: Ljudi dolaze na naše svirke ne bi li videli to čudo

(Espreso.co.rs / Izvor: xxzmagazin.com)