DRUGA STRANA SRPSKE KINEMATOGRAFIJE ZA KOJU SE MALO ZNA: Kapitalna knjiga koju svaka pristojna kuća mora da ima! (VIDEO)

Knjiga "Kritički vodič kroz srpski film, 2000-2017" trojice autora Đorđa Bajića, Zorana Jankovića i Ivana Velisavljevića, predstavlja jedinstvenu knjigu u našoj kulturi koja sadrži kritičke tekstove o svim srpskim dugometražnim igranim filmovima prikazanim u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili na festivalima u periodu od 1. januara 2000. do 31. decembra 2017. godine.

Janković ističe da jedno ovakvo referentno izdanje na koje će neko moći da se osloni prilikom određenog istraživanja ili pripreme drugih knjiga, čini pravi presedan s obzirom da ne postoji nigde u regionu, pa ni u kinematografijama koje se poslednjih godina čine uređenijim od naše.

Rad na ovoj knjizi trajao je preko dve i po godine, a autori su za potrebe knjige ponovo odgledali svih 226 filmova koji su se našli u knjizi jer, kako ističu, sećanje zna da vara.

Što se izbora filmova tiče, njihove lične preference se razlikuju, ali slažu se da postoji lista favorita u koju ubrajaju: Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, Klip Maje Miloš i Ničije dete po režiji i scenariju Vuka Ršumovića.

Autori su se osvrnuli i na najlošije filmove koje su pogledali, a među kojima takođe vlada "velika konkurencija".

- Ne trpim filmove koju to zapravo nisu, već su prepravke televizijskih serija i njihovi premontirani delovi koji su imali bioskopsku distribuciju - kaže Janković, dok Bajić napominje da postoje i filmovi na kojima nisu potpisani ni reditelj ni scenarista.

Šta mislite da danas predstavlja najveći problem sa kojim se suočava srpska kinematografija? Koji je njen krucijalni nedostatak?

- Problem je nedostatak ideja, igranje na sigurno, nerazumevanje onoga što bi bioskopski film trebalo da predstavlja u svojoj zdravoj varijanti, pokušaj da se udovolji selektorima filmskih festivala na nekom planetarnom nivou, pa se usled toga promaši tema i filmovi ne prođu festivale, a ne budu doboljno komunikativni ni za publiku kojoj se obraćaju. Takođe, tu je i pokušaj da se primene formule iz regiona ne bi li se dobacilo do festivala i primećenosti. Zato je primetno da srpski film pokušava da oponaša rumunski film koji je u usponu, a u narednim godinama možemo očekivati da ćemo gledati srpski film koji oponaša i neke novije mađarske - kaže Janković, dok Bajić ističe da je svakako prvi i osnovni problem - novac.

Šta naša kinematografija govori o nama kao narodu? Da li se naša društvena realnost preslikava na našu kinematografiju?

- U velikoj meri, dok smo pisali knjigu shvatili smo da je to mnogo više izraženo nego što smo na prvi pogled mislili - složni su kritičari.

Da li smo raskrstili sa mračnim periodom koji nas je dugo godina karakterisao? Da li je tematika građanskih ratova, siromaštva i nemaštine prevaziđena u filmovima?

- Plašim se da nije pošto stalno stiže nova mraćna tematika - strahuje Janković.

Šta je to što se danas prodaje? Šta donosi pozitivne kritike i oduševljava publiku?

- Ceni se autorska hrabrost, drčnost da se uhvati u koštac sa neprijatnim temama, sa nečim o čemu se ćuti, a prodaje se podilaženje srednjem ukusu, romantizovanje prošlosti, istorijski revizionizam i propagadni filmovi nastali od serija kao što je "Vojna akademija"... - priča autor Zoran Janković.

Postoji li uopšte srpska kinematografija u nekom strukturalnijem i organizovanijem obliku ili je sve zasnovano na ad hoc projektima, mišićima, sprezi sumnjivih para i još sumnjivijih producenata?

- Ova knjiga je dokaz da srpska kinematografija postoji. Ako pogledamo ovih 230 filmova dosta toga bi moglo da se odbaci kao nekvalitetno ili nezanimljivo, ali takva situacija je i drugim kinematografijama, puno toga se snima što nije ni trebalo da bude snimljeno. Imamo svoje autore, relativno smo mala zemlja, ali u tim regionalnim okvirima i te kako imamo šta da ponudimo, pa se nadam da ćemo postati vodeća sila u regionu kada se govori o filmu. Jako je bitan proboj na šire evropsko i svetsko tržište, ali to nije lako, u film mora da se ulaže, talenat postoji, ali on mora da se neguje - naglašava Bajić.

Kakvo je vaše mišljenje o filmskim konkursima preko kojih se dele pare? Dosta se tu prašine podizalo, tvrdilo se da kvalitetni projekti ne dobijaju novac od Filmskog centra Srbije, već oni podobni, rođački, prijateljski?

- Konkurski su od 2000. godine ustaljeniji i redovniji, ali uvek se diže prašina jer uvek ima nezadovoljnika usled previše projekata. Na konkurs za dugometražni igrani film Filmskog centra Srbije u proseku kokkuriše oko 70, 80 filmova, a bira se 5-6, pa je logično da bude nezadovoljnika - pojašnjava Janković.

Nekad ste obojica pisali za Popboks. Danas Srbija vše nema popkulturni portal tog formata. Zašto?

- Popularna kultura je potpuno nestala kao bilo kakva potreba. Ona se, kako u Americi, tako i kod nas prilično slizala sa pričom o životnom stilu... - započinju kritičari, koji su se osvrnuli i na brojne privatizacije beogradskih bioskopa čiji epilog nikad nismo dočekali na sudu.

Pogledajte ceo intervju sa našim filmskim kritičarima:

Bonus video

ESPRESO TVITER: Miloš Đurović

(Espreso.co.rs)