NAPALI SU NAS ISTE NOĆI... Gordan Mihić je stvorio seriju NEMANJIĆI koja je uzburkala Srbiju, a ovo je NJEGOVA PRIČA!

Seriju komentarišu i znani i neznani i kompetentni i oni koji se u sve razumeju.

O tome da li primedbe stoje ili je u pitanju organizovana hajka, priča scenarista serije Gordan Mihić, čovek ispod čijeg pera su izašli scenariji za neke od naših najvećih i najboljih filmova i serija. Ovo je njegova priča, a prvo pitanje je vidi li on problem sa “Nemanjićima”?

- Problem? Šta je problem? Što su „Nemanjići“ već u prve tri epizode doživeli izvanrednu gledanost od preko dva miliona gledalaca, što je takozvani šer skočio na neverovatnih 40,3 odsto? Da zaista ima problema koje proizvode delovi društvenih mreža i neki tabloidi, zar ne bi gledanost drastično pala? A ne da nije pala, nego je stabilna da stabilnija biti ne može. Inače, scenario za TV seriju „Nemanjići“ pobedio je na anonimnom konkursu, u čijem su žiriju bili izuzetni autoriteti. Scenario sam pisao pola godine, proučavajući, istovremeno, brojna istorijska dela o Nemanjićima, od 13. veka do danas. Kad je scenario uvršten u program za realizaciju, zamolio sam da ga pročitaju vrsni istoričari i daju svoje primedbe. Tako je i učinjeno. Sve primedbe sam pažljivo pročitao i većinu usaglasio sa tekstom; iako je meni istorija bila samo polazna tačka za dramsku seriju, a ne za ilustrovanu istorijsku čitanku. Nastupio je višemesečni rad ekipe, u projekat su uložena – za naše prilike – izuzetno velika sredstva. Ali već posle novogodišnjeg specijala, koji je trajao sedamdeset minuta i imao je neke probleme (ali ne toliko bitne u poređenju sa ukupnom snagom režije, glume, scenografije, kostima i muzike), desila se neverovatna stvar – reč je o hajci koja se pojavila na društvenim mrežama.

Da li ste razmišljali otkud su ti napadi došli?

- Ja te komentare ne čitam, ali sam se upoznao sa informacijama koje su prenele novine. Kao iz zasede, iste noći, većina autora tih komentara počela je da govori o neuspehu serije koju nisu ni pogledali, odnosno pošto serija ima 13 epizoda, videli su njen trinaesti deo! Kako to da tumačite? Kao poštenu, zrelu, odgovornu kritičku reč ili... da ne kažem šta je u pitanju, jasno je kao dan. Odgovorni ljudi tvrde da se tačno zna ko stoji iza određenih „autora“, ko je angažovao sve te silne botove, kakvi su sve interesi upleteni u celu hajku. Jedan ozbiljni, promišljeni reditelj, Milutin Petrović, iziritiran uvredama, pljuvanjem i omalovažavanjem, nazvao ih je ruljom i čoporom. Da li su oni samo to? Ili oruđe onih koji na sraman način pokušavaju da ruše „Nemanjiće“ ne bi li sebe promovisali u najbolje, epohalne, najveće autore?

Utisak je da se do sada niste previše branili od napada?

- Da, rekao sam da neću odgovarati na napade, ali smem li da postavim nekoliko pitanja u vezi sa autorima određenih napada na društvenim mrežama? Recimo, šta možete da pomislite o karakteru pisca koji je i sâm pokušao da napiše „Nemanjiće“?! Nije uspeo i onda se dao, još pre nego što je počelo snimanje naše serije, u napade najniže vrste. Ili o poznatoj spisateljici koja se pita kako to da u srednjem veku Nemanjina žena Anastasija ima toliko uticaja na muža. Pita se to, a ne zna prvo da se ona zvala Ana, a da je Anastasija njeno monaško ime. Što se tiče uticaja, naravno da ga je imala jer su bili skladan par pun ljubavi i međusobnog poštovanja. Ta spisateljica ne zna, očigledno, ni koliko je uticaja na svog muža Stefana imala Ana Dandolo, zatim žene Radoslava, Vladislava, pa Jelena Anžujska, žena Uroševa, zaključno sa Jelenom, ženom cara Dušana, koja je čak bila i suvladarka u tom istom srednjem veku?

U vašem bogatom scenarističkom opusu, mahom ste se bavili običnim životom i običnim ljudima, vrlo retko ste u radnju mešali politiku. Da li ste svesno bežali od nje ne želeći da imate problema ili vam je bila toliko neinspirativna?

- Da, ja se nikad nisam direktno bavio politikom, ali ne zbog straha od posledica, već zato što mislim da svoj politički stav i mišljenje o političkim zbivanjima mogu najbolje da izrazim kroz dela koja stvaram. Zar „Mehanizam“, priča o vremenu zla i nasilja, ne govori na svoj način o politici jednog vremena? Ili „Kad budem mrtav i beo“, ili „Srećna nova ‘49“, „Kraj rata“, „Dnevnik uvreda“, „Varljivo leto ‘68“, „Sivi dom“, „Zaboravljeni“, „Tuđa Amerika“, „Kante ili kese“, „Gore-dole“? Neko se, u skladu sa svojom prirodom, strasno angažuje kroz političke partije, neko se buni na mitinzima i uličnim protestima, ja to radim pišući.

Kako gledate na ovu opštu politizaciju društva gde su ljudi gotovo omamljeni politikom, a političari su postali veće zvezde od estrade, sportista ili glumaca, da o književnicima ne govorimo?

- Od šezdesetih prošlog veka pa do danas bio sam svedok raznih vlasti i razne opozicije. I uvek sam bio spreman da svakom ko čini nešto dobro to priznam – prošle godine bio sam gost na Kustendorfu na Mećavniku. Imao sam jedno veče razgovor sa oko trista mladih filmskih umetnika iz celog sveta. Gledali su „Kad budem mrtav i beo“ i pitali su kako je bilo moguće da se takav film snimi u zemlji za koju su oni čuli da je imala diktatorsku i apsolutističku vlast. Rekao sam da je, pored svih mana i zastranjivanja u odnosu prema umetnosti, ta vlast sama finansirala filmove crnog talasa bez ikakvog uticaja na sadržaj i da je, nešto kasnije, Žika Pavlović sa setom napisao da je to bilo Periklovo doba umetnosti. Ali bespoštedna predizborna borba nije nikakva novost ni neka naša specijalnost. Setite se šta su Klintonova i Tramp govorili jedno o drugom, kako je tekla kampanja u Francuskoj, Italiji, šta se sad događa u Nemačkoj... Sve u svemu, borba vlasti i opozicije ne odvija se u obdaništu, nego u areni u kojoj je sve dozvoljeno. Zato znam da je uzaludno ovo što ću sada reći, ali zašto ovo pričam? Da bih naglasio ulogu objektivnosti i spremnosti da se prizna nešto što je dobro i vredno u određenoj politici. Na primer, ako Junker i Han dođu u Beograd i kažu da je Srbija učinila najviše u približavanju Evropskoj uniji, a MMF objavi da su nam finansijski rezultati preko svih očekivanja, je li to prilika da se obradujemo ili da nipodaštavamo i kukamo?

Zavisno iz koje se političke vizure gleda.

- Dakle, ponavljam, nisam član nijedne partije, ne tražim ništa lično ni u vlasti ni u opoziciji, pa imam, valjda, pravo da kažem ovo što sam rekao. Prošli smo kroz ratove, bedu, haos, bombardovanja, oskudice, najveću inflaciju na svetu, užasnu nezaposlenost, propast građanske i radničke klase, kriminalizaciju društva, odlazak mladih ljudi u svet. U „Gore-dole“ glavna junakinja se u očajanju pita kako ćemo u strašnim devedesetim živeti ne samo bez para, već i bez duše. Posle svega što nas je snašlo, posle kompromisa koje smo bili prinuđeni da pravimo, gubitaka časti, ponosa i dostojanstva. Da se vratimo na početak ovog odgovora – kritikujmo ono što ne valja, a radujmo se kad se nešto dobro događa. Ostavimo se, bar što se tiče toga, prepirki i svađa.

Nakupili ste dosta i životnog i stvaralačkog iskustva. Čemu vas je život naučio?

- Čemu me je život naučio? Da se učim dok sam živ, da nikad ne pomislim da sve znam, da one koje volim – volim istrajno, kao prvog dana ljubavi, da ne činim zlo, da ne mrzim, da pomažem svima kojima zatreba pomoć, da poštujem i starije i mlađe i da radim svakog dana, sa radošću i zahvalnošću milostivom Bogu što mi je to omogućio.

Jedna od primedbi se tiče novogovora u jeziku kojim pričaju junaci serije “Nemanjići”. Ne mislim da treba da govore staroslovenskim, ali poneka opaska kolokvijalnog govora zapara uši (istina, najviše onima koji ne znam pišu zajedno a neću odvojeno...). Jeste li to imali u vidu kad ste pisali seriju?

- Što se tiče govornog jezika u „Nemanjićima“, odlučio sam se za današnji, kako ga vi nazivate, novogovorni jezik iz prostog razloga što bi arhaične primese ometale razumevanje onog što je najvažnije – ljudskih sudbina i odlučujućih zbivanja. Kad spominjete najčešće primedbe, dolazimo do toga da se sve svodi na nekoliko reči koje „paraju uši“ jezičkim čuvarima Nemanjinog perioda. Počelo je od „bre“, pa je glavni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a Nebojša Bradić naredio dramaturškom odeljenju da utvrdi gde se i koliko puta ta reč upotrebljava. Odgovor je bio – nigde, nijednom. Dalje – kako to da Nemanjina kći kaže „tata“! Zatim sve u tom stilu, da bi se došlo do onog „pričvrljiti“, uz pitanje kako je Prosigoj to mogao da kaže nekom ko će biti prvi srpski arhiepiskop, a kasnije – svetitelj, Svetom Savi. Pa u tome i jeste stvar – rekao mu je u trenutku kad je Rastko imao 17 godina i kad niko nije mogao da sluti ni da zna šta će on postati! Sâm Prosigoj je upotrebio taj izraz da bi mladića zanesenog verom i odricanjem od životnih strasti otrgao iz tog stanja, razveselio ga i naveo da razmisli treba li da se okrene i osećanjima svojstvenim njegovim mladim godinama...

Bonus video:

ESPRESO TVITER: Snežana Dakić

(Espreso.co.rs/ Izvor: Blic)