Šta smo sve naučili na upravo završenim izborima u Beogradu?

Možda se mnogi tome nisu nadali, misleći da je došlo vreme za načinjanje njegove vlasti, ali Aleksandar Vučić još jednom je oduvao svoju političku konkurenciju.

Vučić, ne SNS. Verovatno bi stranka bez njega slabije prošla na izborima, ali to nije tema ovog teksta. Kao ni način na koji će se opozicija u godinama pred nama boriti da se približi Vučiću.

Ovde nas zanima podvlačenje crte, šta smo to imali u proteklih 40 i kusur dana kampanje, zaključno s jučerašnjim danom.

Vučić je, dakle, apsolutni pobednik i jedini koga može da raduje rezultat od 45 odsto osvojenih glasova među 51% onih koji su izašli (dakle, nešto manje od 25 odsto svih upisanih birača). Svi ostali treba da stave prst na čelo.

Đilas, Janković i Jeremić takođe. Iako iz njihovih redova dolazi tiho zadovoljstvo, njih su trojica uspeli da Jankovićevih i Jeremićevih 30 odsto na prošlim izborima, uz pojačanje u vidu kapitalnog igrača kakav je Đilas, stope na skoro 19 odsto.

Možda su oni zadovoljni, ali matematika je neumoljiva. Jankovićevima je možda smetao Jeremić, možda je bilo i obrnuto, nešto je otišlo Šapiću, zrno demokratama, tek, pad s 30 na 19 odsto ne može da bude uspeh.

Nije uspeh ni Šapićevih 9 odsto.

Čovek je očekivao više, što mu se moglo pročitati i na licu u izbornoj noći.

Možda Dačićeva dijeta daje promenljive rezultate u poslednje vreme, ali SPS je već dugo na rigidnoj dijeti. Sa 16 odsto u Beogradu na prošlim izborima pali su na nešto više od 6 procenata. Ne pomažu ni Antićeve trojke...

I to je to što se tiče onih koje ćemo gledati u Skupštini grada Beograda u naredne četiri godine.

Sve ostalo su teški gubitnici, da ne kažemo luzeri.

Demokrate su najviše izgubile, s opominjućom tendencijom koja nekad najveći demokratski stožer među srpskim partijama vodi ka biološkom odumiranju.

Kako smo, dakle, došli s Tadićevih skoro 30% na sadašnjih 2,4? Neka o tome razmišljaju Šutanovac, Tadić i Živković, ako im već nije jasno da im je narod poslao nedvosmislenu poruku.

Jeste Tadićev govor u izbornoj noći bio upečatljiv, ali to više nema ko da čuje. Ne treba brinuti za lidere ove koalicije, kao uostalom ni za Čedomira Jovanovića, od čijih je 0,3 odsto sa sve "novim licima" bolji rezultat napravila proruska stranka.

Ako ovo, sportskim rečnikom, nije nokaut i karta za političku penziju u jednom pravcu, onda zaista ne znamo šta je. Oni su, dakle, sasvim solidno situirani, narod to vidi i narodu se to ne dopada.

A ne dopada im se još nešto:

Situirani su i ovi na vlasti, ali ovde dolazimo na onu besmrtnu misao srpskog seljaka koji je Vuku Draškoviću, na pitanje kad će glasati za njega, rekao: kad dođeš na vlast.

U žestoke gubitnike spadaju i Saša Radulović i Boško Obradović. Frankenštajnovski miks njihove dve partije koje ama baš ništa zajedničko nemaju na prvi pogled, kao i sumanuta kampanja vređanja i prepirki s ljudima iz opozicionog bloka, surovo je kažnjena u nedelju. Boško je isprva slao preteće poruke vlastima, ali je onda spustio loptu i obodrio se.

Radule, s druge strane, inače spamerski aktivan na društvenim mrežama, eno i dalje tihuje. Valja mu razmisliti kako da kritiku režima odvoji od trule pragmatičnosti koja ga je bacila u naručje tako rigidne desne partije kao što su Dveri. A valja mu i artikulisati malo nastupe, deluje prilično suludo utraćena sva ta energija koju ima...

Ljubiša Preletačević Beli je prosuo 90.000 glasova za godinu dana. Toliko je, naime, razlika između prošlogodišnjih 120.000 i jučerašnjih 30.000.

Beli više nikom nije zanimljiv, šale su mu trule, saradnici su se razbežali od njega, a gaf s ličnom kartom definitivno ga je "sahranio" u očima onih koji žele nešto drugačije od mejnstrim ponude koja se ne menja već 20 i kusur godina.

Lična karta koju ti vlast izda za 24 sata kako bi otkinuo glasove opoziciji prilično je lejm, što bi rekli mladi kojima se Preletačević (ipak je opravdao ime na kraju?) obraća.

Radikali su odavno u slobodnom padu, tolikom da se u izbornoj noći u štabu SRS, da podrži kandidata koga je grunuo u prvi plan, nije pojavio ni Vojislav Šešelj, kojim je inače bilo oblepljeno pola grada pre izbora.

Vojvodi je od Miljana Damjanovića očigledno bila važnija pobeda Ivane Španović nad mrskim Amerikancima i Nemcima...

Ne davimo Beograd ima uslovno nešto malo više razloga za veru u bolju budućnost. Mada, pogledajte Belog, Jankovića, nekad Čedu...

Svi ti dečaci koji su obećavali odoše u fejd aut srpske političke zbilje, a, dozvolite da grešimo, govor koji se mogao čuti u izbornoj noći od strane jednog od lidera NDBG ne daje nadu da su oni svesni političkog trenutka i svog mesta u njemu. Jer, tamo je i dalje žurka...

Svi ostali na nivou statističke greške: Bastać koji je imao angažovanu kampanju, Zukorlić kome je servilno poslužio nekad uvažavani intelektualac Nenad Prokić, tri zelene stranke (sic!), vlasti odani Zavetnici i ostali, bitni i manje bitni, poznati i potpuno nepoznati...

Međutim, svi oni ispod cenzusa osvojili su četvrtinu ukupnih glasova. Mislite o tome.

Suma sumarum, 24 liste, samo četiri iznad cenzusa, armagedon za gomilu potrošenih likova (ceo ex-DS minus Vesna Rakić Vodinelić, Čeda, Šešelj, Beli, Radule, Boško...), koji ako sad ne shvate da im je vreme za penziju ili makar za promenu taktike, onda ništa nisu shvatili.

Nego, vide li neko ili ču Vuka Draškovića? Gde nestade čovek...

Bonus video:

Naprednjaci polili šampanjcem novinarku Espresa u štabu stranke posle beogradskih izbora: