Pitali su me da li pijem kafu, a onda da od 1 do 5 ocenim kandidate: ŠTA RADE POLITIČKI AKTIVISTI I ŠTA IM JE SVE DOZVOLJENO?

Kampanja za gradonačelnika je u punom jeku, beogradski izbori nam kucaju na varata, a sa njima i aktivisti političkih stranaka, koji pokušavaju da pridobiju građane za svoju političku opciju.

Rat na društvenim mrežama među kandidatima, sukobi plakatima i predizbornim spotovima, sastavni su deo ovog procesa, a zakonski okvir koji prati ovlašćenja političkih aktivista sve više je u fokusu pažnje javnosti.

Predstavnici političkih partija u cilju promovisanja svojih ciljeva, razgovaraju sa građanima na organizovanim skupovim i mitinzima, a često njihove planove za za izbore izlažu i mladi aktivisti koji metodom "od vrata do vrata", beleže sigurne glasove ili "vrbuju" nove.

Šta je dozoviljeno političkim aktivistima u vreme izbora?

Da li aktivisti političkih partija rade u granicama ovlašćenja? Mišljenja sugrađana se razlikuju, ali i njihovi stavovi, te podrška ili kritika određenoj partije.

Našoj redakciji javio se sugrađanin koji je dobio poziv od partije koja učestvuje u trci na lokalnim izborima, da bi, kako kaže, "proverili" da li imaju siguran glas. Naime, naš sagovornik objasnio nam je da je anketriranje telefonskim putem trajalo skoro deset minuta, a da je na samom početku razgovora primetio pitanja koja su trebala da ga "opuste".

- Prvo su me pitali kako sam, da li volim da pijem kafu, a zatim i da li sam upoznat sa tim da se izbori za gradonačelnika održavaju 4. marta. Zanimalo ih je kome najviše verujem, a onda su mi tražili da na skali od jedan do pet ocenim ličnosti koje su naveli. Pitanje koje me je najviše iznenadilo bilo je o izjavi koju su mi pročitali, a koju je navodno izrekao jedan od političara kandidata za gradonačelnika. Trebalo je da kažem šta mislim o njoj - priča naš sagovornik.

Aktivisti stranaka kontaktiraju svoje birače, i to je potpuno legitimno, naravno, ukoliko građani žele da razgovaraju sa njima. S druge strane, aktivisti nemaju prava da građane uznemiravaju i da ih prisiljavaju da odgovore na pitanja ili da se izjasne. Takođe, ne smeju vršiti pritisak na građane da glasaju za određenu političku partiju.

Različite aktivnosti političkih stranaka pojedini građani doživljavaju kao uznemiravanje i ugrožavanje privatnosti.

Bilo koji vid političkog aktivizma van trajanja zvanične kampanje je nezakonit. Takođe, stručnjaci smatraju da je aktivizam "od vrata do vrata" prevaziđen u 21. veku, te da se ne sprovodi ni u jednoj razvijenoj zemlji. Ipak, naše političke partije najviše se služe upravo ovim sistemom.

Štandovi u naseljima različitih opština, "presretanje" građana i akcije promocija kandidata i programa, sastavni su deo posla stranačkih aktivista.

Povreda privatnosti od strane političkih aktivista nije dozovljena, što znači da podake građana, lične podatke iz biračkih spiskova i druge podatake koje mogu da poseduju još samo institucije države, stranački aktivisti ne smeju da koriste.

Moguća kazna zatvora

Kad je reč o sumnji da stranački aktivisti koriste zvanične biračke spiskove ili druge lične podatke koji ne bi smeli da im budu dostupni, nedozvoljeno davanje, saopštavanje ili upotreba u svrhu za koju nisu namenjeni, onih podataka o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju ili koriste na osnovu zakona su krivično delo.

Za najteži oblik tog krivičnog dela, kada ga izvrši službeno lice, zaprećena je, kako se navodi, kazna zatvora do tri godine.

Iako je demokratskim procesima zagarantovana poštena izborna utakmica, u praksi često nije tako, pa primedbe građana rastu.

S druge strane, lideri stranaka godinama unazad tvrde su da su njihovi aktivisti bili pretučeni, da im je prećeno ili da su doživeli neki vid neprijatnosti zbog stranke iz koje dolaze.

Podsetimo, nedavno je Ministar unutrašnjih poslova Neboša Stefanović izjavio da je uhapšeni kapetan Vojske Srbije V. M. prvi napao i udario aktiviste Srpske napredne stranke (SNS) na Zvezdari, kao i da se to desilo u ulazu zgrade, a ne na vratima njegovog stana.

BONUS VIDEO:

Espreso intervju, Ksenija Radovanović i Dobrica Veselinović, Ne davimo Beograd

(Espreso.co.rs)