MIRJANINU PRIČU IZ DETINJSTVA SVI REDOM DELE: "Imala sam 6 godina kada je mojoj TRUDNOJ MAJCI rekao užasnu stvar"

Prevara je uvek aktuelna tema. Bili učesnici ili nemi posmatrači, svi su na neki način pogođeni i povređeni prevarom, a ovaj post sa Fejsbuka je pravi dokaz.

Blogerka Mirjana Mimica Radojević je na svom Fejsbuk profilu objavila post u kom se priseća kako je saznala da je tata prevario mamu, i osvrnula se na to da prevarena osoba čak i ukoliko oprosti, rat u njoj neprekidno traje. Sudeći po brojnim komentarima, mnogi su se u njenim rečima pronašli, a mi prenosimo post u celosti.

Moj hazbend i ja povremeno pričamo o prevari.

On kaže da me toliko voli da bi mi oprostio.

Ja kažem da ga toliko volim da mu ne bih oprostila.

Onda raspravljamo o tome šta je prevara.

Prevara nije seks. To je samo jedan čin prevare.

Prevara su pogledi, reči, dodiri, osmesi, poslednja misao pred spavanje, nesanica, želja, vreme, mnogo toga pre nego što dođe do seksa.

Onda raspravljamo da li bi neko od nas dvoje progonio osobu sa kojom je on ili ja načinio prevaru, kao što se dešava, i složimo se da naravno - ne. Nisi malouman, nisam maloumna, niko na to ne može da nas primora, ta druga osoba ne snosi ama baš nikakvu krivicu, čak ni onu kad kažu - znao/la je da si u braku, čak ni za to. Nije ona ta koja treba da čuva tuđ brak i misli o njemu. Treća osoba ni za šta nije kriva.

Kad ostanem sama sa mislima posle takvog razgovora, upadam u strašnu dilemu da li bih osudila hazbenda za tako nešto i mislim da ne bih. Bila bih povređena, pogođena, plakala bih, raspadala bih se, ali mu nikada ne bih postavila ono čuveno pitanje - kako si mogao to da mi uradiš - jer ljudi kad varaju ne rade ništa onom "koga varaju", rade sebi jer tako žele. I kako možeš osuditi čoveka ako je nešto želeo. Ali ja s tim ne bih mogla više da živim sa njim.

Nije mi se desilo. Ali iskreno se nadam da bih, ako bi se ikada desilo ostala pametna, da ne bih secirala naš život i molila ga da me voli, da bira, ucenjivala i nedobog poludela pa išla da se raspravljam sa nekom ženom.

Priča iz detinjstva.

Imam nepunih šest godina, zima je, pada sneg, mama koja je u drugom stanju i ja stojimo na ulici i ispraćamo oca na službeni put. Približava nam se visok, vitak čovek u dugom crnom kaputu, ima šešir na glavi, brkove, ruke su mu duboko zavučene u džepove, prilazi nam kroz zavesu od snega osvetljen uličnom svetiljkom. Prolazi pored mog oca i ne hajući što sam ja tu, ljudi valjda misle da mala deca ne razumeju ništa, obraća se mojoj majci. Govori joj kako je moj otac u vezi sa njegovom ćerkom i traži od moje majke da to odmah prekine. Moja majka baci pogled na mog zblanutog oca, pogleda u onog čoveka i veoma mirno mu kaže -

Došli ste meni da se žalite što je Vaša ćerka kurva?! Šta ja imam s tim? To je Vaš problem!

Povuče me za ruku, zalupi kapiju i uđemo u kuću. Otac nije ušao za nama, mislio je valjda da će se to samo rešiti dok se on ne vrati.

Sedela je i neutešno plakala. Nije imao ko da je uteši. Ja sam je gledala onako trudnu i uplakanu i počela sam i ja da plačem.

Posle nekoliko dana otac se vratio, ušao veseo, kao da ništa nije bilo, punih ruku poklona kao i uvek kad je dolazio s puta, prišao da je zagrli i završio sa teškim belim bakelitnim telefonom na glavi. Sećam se neke priče da je stajao na semaforu, ta devojka prelazila ulicu, dobila napad slepog creva, pala na njegovu haubu i da je on odvezao u bolnicu. To je sve! Majka odgovara - Imao si ovoliko dana da smisliš neku pametnu laž, a jedino si uspeo da smisliš ovu glupost.

Nikada više u mom prisustvu nisu pričali o tome. Nikada više nisam čula da moja majka za neku ženu kaže da je kurva, sklona sam da je osudim za tu reč upućenu onom ocu, ali mislim da nije izgovorila tako nešto odvratno da bi ubila i njega i mog oca onako trudna. I mislim da je on tu reč apsolutno zaslužio kad je imao toliko roditeljske hrabrosti da izgovori ženi u drugom stanju ono što je on izgovorio.

Godinama kasnije devojka iz priče radi kao trgovac u jednoj kragujevačkoj robnoj kući. Moja majka, ako nije tip top obučena, ako smatra da joj frizura nije ok, ne ulazi u tu robnu kuću. Kad sam već bila odrasla, pitala sam je - Aman zašto? Šta te briga?

Zato, odgovorila je, što neću da pomisli da je dobro prošla što ga nije dobila, ima da misli da je prošla loše, da zažali što nije sa njim, ja sam slika toga što nije dobila. Onda bi joj se nasmešila, rekla šta želi, razmenila par reči o garderobi sa njom i otišle smo.

Ispričala sam vam ovo jer mislim, kako god reagovala prevarena osoba, rat u njoj neprekidno traje. Čak i kad oprosti, ne može da zaboravi.

A vodi se i u onima koji su bili mali, nemi akteri.

Kad vidim muškarca sa šeširom pretrnem od glave do pete, oni su za mene bezosećajni nosioci ružnih vesti.

I neopisivo mi se gade oni koji za postupke svojih sinova ili ćerki, muževa ili žena, osuđuju druge ljude jer nihovi anđeli to nikada ne bi uradili da ih ti drugi nisu naterali.

Na fotografiji onaj telefon i ja malo mlađa nego kad se ono zbilo. Posle smo imali isti ovakav samo crne boje.

(Espreso)