malo ko je znao
U OVOM GRADU ŽIVE SAMO "UKLETE" ŽENE: Spaljivane su na LOMAČI, a danas OVAKO ČEKAJU SMRT
Vekovima su indijske udovice spaljivane na lomačama sa telima svojih muževa. Danas su osuđeni na "propast"– proterane su iz porodičnih domova, lišeni sredstava za život i prava na rad. Udovice provode poslednje godine svog života u Vrndavanu, svetom gradu u kome je Krišna živeo u skladu sa hinduističkim verovanjima
Vrndavan je sveti grad u kome je Krišna proveo svoje detinjstvo. Danas je dom nekoliko hiljada slobodnih žena koje su ovde došle sa jednom svrhom. U Vrndavanu udovice čekaju da umru jer se u Indiji žene čiji su muževi umrli pre njih tretiraju kao proklete. Pre nego što su engleski kolonizatori došli ovamo, Indijci su spaljivali udovice na lomačama sa mrtvim muževima. Praksa, poznata kao sati , konačno je zabranjena sredinom devetnaestog veka, ali se i danas praktikuje na mnogim mestima. Već 400 godina Vrndavan je mesto gde odlaze mnoge udovice.
Udovici u Indiji oduzimaju se sva prava jer hindusi veruju da je loša karma žene ubila njenog muža. Udovica se ne može ponovo udati, ne može se zaposliti i biće lišena penzije i prava na nasledstvo. Hindu tradicija takođe kaže da udovicama nije dozvoljeno da jedu prženu hranu, da začine hranu, da nose bilo koju drugu boju osim bele ili da spavaju na krevetu. Većina žena je siromašna, čak i one koje su živele sa svojim porodicama ili decom. Udovice ne samo da su izbačene iz svojih domova, već su i lišene poštovanja, isključene iz društva i tretirane kao mrtve tokom svog života.
- Morala sam da spavam na putu jer me je porodica napustila nakon što mi je muž umro. Udala sam se za njega kada sam imala 11, a on 40 godina. Ćerka mi je umrla od neuhranjenosti, nisam mogla da joj dam hranu jer niko nije hteo da pomogne. Udovica sam i nakon njene smrti, odlučila sam da odem u Vrindavan - priznala je jedna udovica u intervjuu za AlDŽaziru.
- Bio sam im na teretu. Zaključavali su me u sobu, jedva da su mi davali hranu. Kada sam razgovarala telefonom sa braćom i sestrama, moja snaja je imala štap podignut iznad moje glave - rekla je druga žena.
Skoro sve udovice su kratko ošišane, a mnoge su obučene u bele sarije kao što je uobičajeno. Svakog dana se sastaju u hramu Shri Bhagvan Bhajan - sviraju cimbla i pevaju bhajane u čast Krišne. Razilaze se posle nekoliko sati pevanja, dobijajući činiju pirinča sa malo sočiva, a ponekad i nekoliko novčića od lokalnog stanovništva. U Vrndavanu postoji humanitarna organizacija Maitri koja nastoji da brine o udovicama, poboljša njihove životne uslove i obezbedi lekove i hranu. Međutim, ovo je kap u moru potreba. Organizacija je u mogućnosti da pomogne samo nekolicini, a većina udovica ostatak života provede proseći na ulici.
Procenjuje se da širom Indije ima oko 40 miliona udovica. Žene su lišene imovine, maltretirane, opljačkane i proterane iz svojih domova. Prema hinduističkoj tradiciji, žena prvo pripada ocu, zatim ide pod vlast svog muža, a kada muž umre, postaje ničija, nevažna, „nepovrediva“.
Nisu sve udovice starice. Mnoge od njih su u najboljim godinama, a ima i tinejdžerki, koje upravitelji ašramova (manastira) često prodaju lokalnim zemljoposednicima kao seksualne robinje, a završavaju i u javnim kućama.
Većina udovica pati od bolesti i umire od neuhranjenosti. Nakon njihove smrti, njihova tela se stavljaju u vreće i bacaju se u Jamunu, drugu po veličini reku u Indiji.
Vede, ili svete knjige hinduizma, nigde ne pominju da je udovica obavezna da vodi takav život. Naprotiv, u najstarijim verskim tekstovima od udovice se traži da prestane da oplakuje preminulog muža, da se ponovo uda i da živi sa drugim muškarcem. Bramani (sveštenici na vrhu hijerarhije kasti) su bili ti koji su tumačili svete knjige i pisali komentare na Vede koje su zabranile ženama udovicama da žive radosno i osudile ih na sporu smrt. Svake godine sve više žena udovica dolazi u Vrndavan, koje će poslednje godine svog života provesti pevajući u slavu Krišni i moleći činiju pirinča.
(Espreso)