STALJIN MU JE NAZDRAVLJAO, SUPROSTAVLJAO SE TITOVIM PLANOVIMA: Čovek od politike i nauke - Blagoje Nešković!

Mihajlo Pupin je govorio: "Ništa na zemlji ne treba smatrati za sitnicu. Sve je sastavljeno iz malih, sitnih stvari..." I kaže: "No ipak, mi znamo da postoji još jedan veliki i visoko mudri zakon, koji mi nikako ne možemo našim umom dostići. Taj zakon čini nas, ljude, mnogo zavisnim od njega, pa zato i trebamo pred tim zakonom biti pokorni".

Pupin je, kao relegiozan čovek, mislio na Boga. A u Jugoslaviji i Srbiji, gotovo tri i po decenije, znalo se da postoji i "ovozemaljski bog" u liku čoveka koji je sebe smatrao nezamenljivim i prihvatao samo one koji su prema njemu imali odnos kao prema Bogu.

Blagoje Nešković nije bio taj!

A ko je bio Blagoje Nešković?

Rođen 1907. u Kragujevcu, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, bio je član Komunističke partije Jugoslavije od 1935. godine i učestvovao je kao borac i lekar u Španskom građanskom ratu. U toku Drugog svetskog rata bio je sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i imao konspirativno ime Mihajlo. Po oslobođenju, na osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, maja 1945, izabran je za sekretara CK KP Srbije i postaje prvi predsednik Vlade Srbije u novoj Jugoslaviji. Te dužnosti obavlja do 1948, kada je izabran za člana Politbiroa CK Jugoslavije. Četiri godine kasnije, 1952, postavljen je za potpredsednika Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije. I tu je kraj njegove političke karijere u državi kojoj je posvetio sav dotadašnji život. Optužen je za "oportunizam, duboko neslaganje sa politikom Partije o nacionalnom pitanju i za saradnju sa Informbiroom" i isključen iz partije.

Na prvi pogled, tipična biografija revolucionara iz poratnog perioda, koja je objašnjavana sloganom "Revolucija jede svoju decu". A, zapravo, u pozadini procesa protiv Neškovića, koji je bio prva Titova dobro osmišljena i organizovana hajka prema nekom partijskom rukovodiocu, jeste njegova odlučnost da se suprotstavi politici nacionalnog slabljenja Srbije nauštrb jačanja Jugoslavije.

Prvi raskoraci između njega i maršala Tita osetiće se posle Drugog zasedanja Avnoja, kada je Nešković postavio pitanje osnivanja Komunističke partije Srbije, poput Hrvatske i Slovenije i svih budućih jugoslovenskih republika.

Josip Broz je odbio ovaj predlog, sa obrazloženjem da za to ne postoje odgovarajući uslovi, dok ne dođe do oslobođenja i potpunog sloma reakcije u Srbiji.

Kada ratni požar počinje da ulazi u završnu fazu, krajem avgusta 1944. KP Makedonije otvara problem razgraničenja sa Srbijom i traži teritoriju Pčinje, ono što se danas naziva "Preševskom dolinom". Blagoje Nešković, kao sekretar Pokrajinskog komiteta, protivio se ovim pretenzijama i javlja CK KPJ: "Makedonci su vrlo uski i nepravedni. Teritoriju Pčinje, gde živi isključivo srpski živalj s starim borbenim tradicijama, smatraju Ristovačkom Makedonijom, čak su i svoje sobranje izabrali na teritoriji Pčinje, u, kako oni kažu, istorijskom manastiru Sveti Prohor Pčinjski. Mi nećemo dozvoliti nikakve rasprave sa Makedoncima oko granica..."

Iz rata, srpski komunisti će izaći sa ogromnom hipotekom, anatemom nasleđenom od Kominterne, da su Srbi hegemonisti koji uživaju privilegije na eksploataciji ostalih naroda, bez obzira na to što su podneli najveće žrtve za oslobođenje. Model srpske krivice prenet je i u novu, Titovu Jugoslaviju. Uz to, dodata je još jedna krivica, pokret generala Dragoljuba Mihailovića, i od Srba se očekivalo da se iskupe za taj greh i budu spremni na najveća odricanja prema "bratskim narodima".

Takav odnos prema Srbiji imao je i "najveći sin naših naroda i narodnosti" i budući "trostruki narodni heroj". Već početkom 1946. godine, posle povratka iz Bukurešta, pokazaće prve znake antisrpstva. Tito tada Neškoviću prenosi zahtev rumunskih rukovodilaca Georgijua Deža i Ane Pauker za aneksiju "vlaške oblasti u Istočnoj Srbiji".

- Drugovi Rumuni smatraju da je to njihov narod i njihova teritorija - izgovorio je Broz, očigledno spreman na dogovor sa Rumunima.

Nema govora ni o kakvoj "vlaškoj oblasti" u Srbiji - bio je izričit Nešković.

Ali posle drugog susreta, Tito je ponovo stavio na dnevni red Dežov zahtev za "vlašku oblast u Istočnoj Srbiji". Nešković, kao prvi čovek Narodne Republike Srbije, ostao je uporan u odbrani integriteta Timočke Krajine. Pošto je očito "nešto obećao" Dežu, Tito je pokušao novi manevar, neku vrstu kompromisa, pa je Milovanu Đilasu naredio da se Vlasima daju nacionalna prava, škole na maternjem jeziku, kulturne ustanove, listovi, radio-stanica... Đilas je preko Agitpropa i Mitre Mitrović pokušao da sprovede Titove direktive o obnovi nacionalne svesti Vlaha, ali doživeli su neprijatno iznenađenje. Vlasi su odbili da njihova deca u školama uče na svom jeziku, sa obrazloženjem da nemaju pismo. Istovremeno, dolazi i do Rezolucije Informbiroa, i to sprečava "vlahizaciju" Istočne Srbije.

- Tito i Kardelj najurili su iz Istre i poslednjeg Italijana, napunili su škrape pobijenim pripadnicima ovog naroda koji nisu hteli da napuste svoja ognjišta, a od Srbije su tražili da se Vlasi priključe Rumuniji - rekao je, 30 godina kasnije, Blagoje Nešković Dobrici Ćosiću.

Nešto pre ove rumunske inicijative o preuzimanju dela srpske teritorije došlo je i do primetnog zahlađenja odnosa između lidera jugoslovenske države i čelnog čoveka Republike Srbije. Nešković će se pojaviti u prvoj delegaciji koja je, na čelu sa Titom, išla u posetu Sovjetskom Savezu. Po ustaljenom protokolu, poseta se završavala prijemom kod Staljina. Na večeri, sa ritualnim ruskim ispijanjem "percovke" i zdravicama, Staljin je najpre nazdravio "herojskom srpskom narodu, jedinom slovenskom narodu koji je u najtežim danima rata protiv fašizma bio veran Rusiji, dok su se hrvatski pukovi borili uz Nemce u Staljingradu".

Završavajući zdravicu, Staljin je nazdravio Neškoviću. On se našao u neprijatnom položaju što je Staljin, njemu kao Srbinu, dao veći značaj od Tita, pa je odlučio da ne odgovori na zdravicu. Umesto njega učinio je to Tito, izgovorivši, sa suzama u očima, da se stidi što je Hrvat. Da li je Broz zaboravio da je samo neku godinu ranije, u decembarskom broju "Proletera", organu CK KP Jugoslavije, 1942, lično potpisao tekst o namerama Srba da "srbizuju Hrvate i Slovence", a da su Hrvati "kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike". Ili nije imao hrabrosti da taj svoj stav ponovi pred velikim vođom svetske revolucije.

Jedan od većih grehova Blagoja Neškovića, što će se ispostaviti na sednici Izvršnog biroa CK KPJ 19, kada je izbačen iz Partije, bio je i njegov odnos prema Kosovu u Metohiji. Neposredno pred izbore za Ustavotvornu skupštinu 1945. godine, on je članovima Oblasnog komiteta, koji su zagovarali autonomiju u novoj državi, zbog mnogobrojne šiptarske manjine, rekao da oni mogu da budu samo okrug u okviru Republike, objašnjavajući da su Šiptari teški grešnici iz rata, da im je zbog toga i to mnogo, kao i da svako izraženo nezadovoljstvo može da povlači njihovo iseljenje. Naravno, to nije odgovaralo Titu, jer je on već napravio drugačiji aranžman sa Enverom Hodžom.

- Posle rata se u našem partijskom vrhu planirala federacija između Jugoslavije, Bugarske i Albanije. Tada me je Đilas u ime Broza pitao da li bih pristao da se Metohija priključi Albaniji, a da se Crna Gora priključi Srbiji. Ja sam to odbio - ispričaće Blagoje Nešković istoričaru Venceslavu Glišiću.

U vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda koji je trajao sedam godina, sve do 1952, Srbija je bila krvavo opterećena i davala je dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Kada se Nešković suprotstavio tom odnosu, na jednoj raspravi najvišeg rukovodstva, Broz ga je na sednici Politbiroa od 4. marta 1947. godine optužio "za sektaštvo i oportunizam, svojevoljno smanjivanje otkupnih količina, nepoštovanje odluke CK, otpor prema liniji Partije, izazivanje problema u snabdevanju i nesnalaženje na suzbijanju seljačkog otpora u Vojvodini". Na kraju tirade zapretio je da će ga poslati u Sibir i rekao mu je da je njegova seljačka politika kulačka. Nešković je ustao i napustio sastanak. Đilas i Ranković su trčali za njim da ga vrate nazad.

Ovim potezom hteo je da pokaže da bespogovorno ne prihvati kritike, što, inače, nije bila uobičajena niti poželjna reakcija u hijerahiji partijskog rada. Ova sednica Politbiroa nagovestila je početak politike Josipa Broza usmerene na slabljenje Srbije stalnom kritikom njenog rukovodstva, ali i eliminacijom sa političke scene najsposobnijih ljudi.

I prilikom donošenja prvog Petogodišnjeg plana, i u toku njegove realizacije, Nešković je javno isticao sumnju da Boris Kidrič i Franc Leskošek rade na štetu NR Srbije, a u korist Slovenije.

U vreme Rezolucije Informbiroa, kod Broza stiže u posetu Alen Dales, jedan od direktora CIA. Po povratku u Vašington, Dales daje izjavu da je Tito na njegovo pitanje: "Ako dođe do rata između zapadnih demokratija i SSSR, na kojoj strani će biti Jugoslavija?" - dao odgovor da će zemlja biti na strani Zapada.

Nešković je posumnjao u istinitost teksta u "Njujork tajmsu". Otišao je kod Tita da proveri da li je on to stvarno rekao, da ćemo biti na strani Amerike i kapitalizma. Tito je, ne trepnuvši, potvrdio da su to njegove reči. Nešković je burno reagovao i pitao ga odakle mu pravo da takvu sudbonosnu odluku donosi sam, bez dogovora sa Partijom.

- Njegove oči divlje mačke sevnule su zverskom mržnjom. Rekao je besno: "Ja odgovaram za Jugoslaviju! Ja o njoj odlučujem." Razgovor je bio završen. Znao sam da s njim poslednji put razgovaram. Na iduću sednicu Politbiroa nisam pozvan. Posle nekog vremena pozvan sam da odgovaram pred partijskom komisijom, na čelu sa Đilasom... - zabeležiće Dobrica Ćosić reči Blagoja Neškovića daleke 1976. godine.

Posle Šestog kongresa, strani novinari su pitali Josipa Broza zašto je smenio Neškovića. Odgovorio je: "Zato što je više verovao njima nego nama."

- A ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni jednima ni drugima - reći će Nešković istoričaru Venceslavu Glišiću.

Usledio je strmoglav pad ratnog sekretara Pokrajinskog komiteta Partije za Srbiju, šefa slavne i tragične beogradske ilegale pod okupacijom, prvog predsednika srpske vlade i prvog sekretara Komunističke partije Srbije. Vratio se tamo odakle je krenuo u Španiju 1937, u Zavod za sudsku medicinu, gde je po završetku Medicinskog fakulteta bio asistent. U bolničkoj mrtvačnici započeo je svoju drugu, blistavu karijeru - karijeru naučnika. Magistriraće i doktorirati. Osnovaće potom Biološku laboratoriju, gde se posvetio izučavanju ćelija i postigao izvanredne naučne rezultate. Otkrio je periodizaciju razvoja maligne ćelije. Postao je profesor na postdiplomskim studijama na Medicinskom fakultetu i šef Eksperimentalne onkološke laboratorije Medicinskog fakulteta.

Kada je 1983. godine dobio Oktobarsku nagradu Grada Beograda za sveukupan doprinos nauci, na trenutak je pomislio da mu je poslat signal da je došlo vreme da bude rehabilitovan. Ali Petar Stambolić i partijski funkcioneri koji su, dodvoravajući se Titu, sprovodili u delo njegovu ideju - slaba Srbija, jaka Jugoslavija - još su držali sve konce u svojim rukama. I naravno, od rehabilitacije nije bilo ništa. Preminuo je naredne, 1984. godine, u Beogradu.

- Bio je čovek podviga. U ovom dobu, u Srbiji, nema čoveka koji je više uspeo u politici i nauci - zapisao je Dobrica Ćosić.

(Espreso)