OVO NISTE ZNALI O ISIDORI SEKULIĆ: Evo šta je o prvoj ženi akademiku u Srbiji napisao Vladeta Jerotić! (FOTO)

Isidora Sekulić je obogatila srpsku književnost unoseći misaonost i novu tematiku, bila je prva žena akademik, a često je bila osporavana iako je govorila više jezika, poznavala razne kulture, filosofiju, muziku i slikarstvo o kojima je i pisala.

Ono što su joj najviše zamerali su znanje i pamet. Imala je problema sa nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, prevodeći spise sa devet jezika, kucajući na pisaćoj mašini, a najviše od svega je uživala u društvu mladih ljudi, tako su mnogi pisci odlazili često kod nje jer su obožavali razgovore s njom, a pored pisaca, sa njom je imao priliku da razgovara i Vladeta Jerotić.

Detinjstvo

Šesnaestog februara 1877. godine, "pet minuta pred 11 sahat pre podne" u porodici Danila i Ljubice Sekulić rodila se Isidora. Mošorin je tog zimskog dana dobio jednu od najpametnijih žena ikada. Njeno djetinjstvo nije ni počelo, a već je ostala bez brata Predraga koji je umro u sedmoj godini. Dok su živeli u Rumi mala Isidora je dane provodila u igri sa leptirima i lutkama.

Međutim, njeno detinjstvo nije moglo da bude srećno i ispunjeno. Tada šestogodišnjoj devojčici iznenada umire majka, a sve to je uticalo da Isidora dobije strah od smrti i bolesti, koji će kasnije prožeti sva njena dela. To je, između ostalog, u njoj probudilo usamljenost i ozbiljnost za koju je kasnije tvrdila da ju je nasledila od oca.

Vladeta Jerotić o Isidori Sekulić

U svojoj knjizi "Posete, odlomci" Vladeta Jerotić je govorio o susretu sa književnicom Isidorom Sekulić. U nastavku ćemo da vam prenesemo nekoliko odlomaka koji govore mnogo toga o njenoj ličnosti, ali i o tome kako je naš čuveni akademik, neuropsihijatar video prvu ženu pisca u Srbiji.

"Upoznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.

Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.

Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače."

Stvaralaštvo

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - Isidora je objavila mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Neka od najvažnijih dela su: Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Hronika palanačkog groblja, Zapisi, Analitički trenuci i teme, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti, Govor i jezik, kulturna smotra naroda...

Pisala je i o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.

Penzionisana je 1931. godine, a izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, dok je za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.

(Espreso / Žena blic)