ZA OVU POZNATU DAMU SE SUMNJALO da je u VEZI SA JETRVOM, a to je SAMO 1 OD KONTROVERZI! Znate li o KOME SE RADI?

Emili Dikinson, rođena 10. decembra 1830. godine, jedna je od najvećih pesnikinja svih vremena. U ono vreme u poeziju je unela je moderne elemente i time zaslužila epitet jedne od najoriginalnijih autorki svih vremena.

Njen rad obeležen je korišćenjem pravopisnih znakova u svrhu isticanja određene ideje ili pak stvaranja pauze koja će još više naglasiti ono što sledi.

Autorka je modernih odlika, do tada nepoznatih u 19. veku, čime je zadužila mnoge nove generacije pesnika/inja. Njeno stvaralaštvo obeleženo je „teškim“ osećajima jer nije bežala od nelagode i samoće, već se s njima obračunavala mastilom i perom. Dikinson je pesnikinja stvarnog, dubokog i iskrenog, a svojim je načinom pisanja utrla put pesništvu modernizma.

Za života poznata kao usamljena i intorvertna, Emili Dikinson pravo je priznanje doživela tek posthumno. Samo je deset od 1800 napisanih pesama objavljeno za njenoga života, za što je uveliko zaslužan i njen povučeni način života. Naime, Dikinson je svoje pesme slala samo najbližim prijateljima. Zbog lošeg zdravlja, veći deo mlađih dana provela je zatvorena u četiri zida svog doma, ali upravo je to dalo dodatnu dimenziju njenom radu, naglašavajući svoje duboke emocije kao i odnos prema ljubavi i smrti koji je često ispitivala.

Njene pesme često se dotiču tema usamljenosti i napuštanja, što svakako možemo povezati s njenim načinom života i činjenicom da je s prijateljima uglavnom komunicirala putem pismama. U svom životu imala i misterioznu mušku osobu, a aluzije na takvu pojavu pojavljuju se u mnogim pesmama koje se osvrću na udaljenu i neuzvraćenu ljubav.

Osim toga, deo njenih stihova je posvećeno ženskom, a ne muškom subjektu, zbog čega su neke od analiza njenog stvaralaštva otvorile prostor za njihovu interpretaciju u lezbijskom ključu. Kao dodatan “dokaz” u tom smislu tu je i činjenica da je Dikinson autorka više pisama, ili radije “pisama-pesama”, posvećenih jetrvi Suzan Hantington Gilbert Dikinson s kojom je negovala blisko prijateljstvo za koje pojedini autori nagađaju da je bilo i više od toga.

Ali, možda najzanimljiviji deo njenog rada krije se u pesmama o ženskoj potčinjenosti, o čemu je hrabro pisala u 19. veku pa je pritom pokušala odrediti šta tačno znači biti druga ili podređena. Devetnaesti vek je u Americi bio prožet buđenjem svesti, pa su mnogi autori i autorke pisale o sličnim temama, poput kejt Šopen ili Ralfa Valda Emersona.

Svojom je pojavom u kasnijim danima Dikinson postala i svojevrsna urbana legenda jer je u tolikoj meri izbegavala izlazak iz kuće da su je nazivali “Žena u belom.” Naime, susedi su je retko viđali, a kada bi je videli, bila bi obučena u belu haljinu. Uprkos specifičnosti svog privatnog života, ostavština Emili Dikinson su njene pesme, a ne mitovi. Moderna već u 19. veku, unela je novine u pesništvo te je danas poznata kao jedna od najintrigantnijih predstavnica američke književnosti.

Crtica je ono po čemu su njene pesme prepoznatljive na prvi pogled, a autobiografski elementi daju dodatnu dubinu njenom stvaralaštvu. Emili Dikinson je, uz Volta Vitmana, najveća američka pesnikinja 19. veka.

Odbacivala je pesničke norme te je u doba koje je u Evropi bilo obeleženo kasnim romantizmom ili ranim realizmom, prkosila standardima i u poeziju uvela nešto novo. Agramatičnost, opkoračenje, nepravilna rima ili čak njen potpuni izostanak, te (prekomerno) korišćenje interpunkcijskih znakova odlike su njenog pesništva koje je svojom formom ali i sadržajem bilo daleko ispred svog vremena. Često je izbegavala svoje pesme obeležavati naslovima i imenima te su prvi stihovi pesme danas često i naslovi ili se objavljuju u svom originalnom obliku, obeleženi jedino brojem kako bi se čitatelji lakše snašli među mnoštvom pesama.

Emili Dikinson umrla je 1886. godine, a velik broj njenih pesama otkriven je tek nakon njene smrti. Prva zbirka pesama objavljena je već 1890. godine, ali bila je uveliko modifikovana kako bi se zadovoljila ukus tog doba. Njene su pesme od tada objavljivane mnogo puta, ali u svom su originalnom obliku objavljene tek 1998. godine. Za autorku ovakvog kalibra, tako nešto bi trebalo da bude nedopustivo, ali važno je na kraju naglasiti da je Emili Dikinson, uprkos problemima, svoju pesničku slavu dostigla kako je i živela – skromno i tiho.

(Espreso / Stil)