PRETUŽNA ISPOVEST O POSLEDNJIM DANIMA MERIME NJEGOMIR: Samo je plakala i ponavljala da NEMA RAK!

Čuvena pevačica Merima Njegomir preminula je 20. novembra prošle godine posle kraće bolesti.

Iza sebe je ostavila četvoro dece – ćerke Ljubicu, Milicu i Jelenu, i sina Marka, kao i mnogobrojne hitove. Njena naslednica Ljubica otkrila je kako je sve izgledalo tokom njene bolesti i njena borba.

Ljubica je otkrila kako se nadala da će Merima brzo ozdraviti.

‒ Uprkos spoznaji da je bolest teška, a imajući u vidu reči lekara da ima jako srce, čak i kada je bila u komi, mislila sam da će se ujutru probuditi. Imali smo dogovor da svako od nas dece bude kraj nje u bolnici jedan dan. Baš tog dana trebalo je da to budem ja, pa sam se normalno spremala da krenem, ni na trenutak ne pomišljajući šta može da se desi. Mislila sam: „Dobro, sada je loše, ali posle lekova će joj biti mnogo bolje“. Tata je dugo bio bolestan, pa je bilo drugačije, ali o trenutku mamine smrti nikada nismo razmišljali. Jednostavno, to nije moglo da se dogodi. Znam da to deluje psihodelično kad izgovorim, ali ona je bila neverovatno jaka, pa je zato izgledalo da sve može. Kad se razbolela, sedele smo jednog jutra, a ona je počela da plače i rekla mi: „Bubice, možeš li da veruješ da imam rak?“ Ni ona nije mogla da veruje – rekla je Ljubica i nastavila:

‒ Bolovi su počeli u maju, ali lekari su tvrdili da je reč o heliko bakteriji. Kad su postali toliko jaki da ta dijagnoza nije više imala nikakvog smisla, a posle upornih priča „šta da se zračite kad nije ništa ozbiljno“, urađeni su novi pregledi i snimanja. Njena snaga bila je prosto neverovatna… Planirala je da tog 1. septembra povede unuke, Filipa i Sonju, da im kupi rančeve za školu. Kad ih je uzela, rekla mi je: „Idem po rezultate, pa ćemo u ‘Ušće’“. Iako joj je saopšteno da ima rak, tri sata je sa njima šetala po tržnom centru, a nama je tek sutradan rekla kakva je situacija. Kad je dovela Sonju, prvo sam je pitala šta su joj rekli lekari, a ona mi je odgovorila da snimak nije baš dobro ispao i da će sutra ponovo ići na kliniku. Bilo mi je čudno, ali me je uverila da je postojao neki tehnički problem i da nemam razloga za brigu. Zamislite ženu koja s takvom dijagnozom obilazi radnje! Kasnije, kada sam je pitala kako je mogla, rekla je: “Pa, kako da ih razočaram”. Eto, to je ona!

Javnost nije znala za Meriminu bolest sve dok stanje nije postalo kritično.

‒ Bilo mi je strašno što su grozne vesti počele da se objavljuju za njen rođendan. Naravno, nije postojala mogućnost da joj oduzmemo telefon, a možete zamisliti kako joj je bilo dok je čitala naslove „Merima umire“ ili „Merimi je ostalo još malo života“. Mislim da je njeno verovanje u izlečenje čas padalo, čas raslo, jer, s jedne strane, lekari bez ustezanja kažu kakva je situacija, a, sa druge, čovek ipak veruje u čuda. Pričala sam sa sestrom o tome da li bismo se drugačije ponašali da smo prihvatili istinu. Možda bismo više sedeli i razgovarali s mamom… Tih dana smo stalno jurili, tragajući za nečim novim što će možda dovesti do izlečenja. Učinili smo baš sve što se moglo. Ne znam da li je to bio strah ili šokiranost, koja je dovodila do negiranja realnosti, ali sve vreme sam verovala da je pred njom bar još nekoliko godina.

Ljubica i dalje plače kada joj je teško.

‒ Plačem. Govorili su mi da će biti malo lakše kada prođe četrdeset dana, i stvarno je tako. Praznina je i dalje ogromna, ali tuga počinje da dolazi u talasima. Drugarica, kojoj je majka takođe umrla, kaže da će mi se to dešavati do kraja života. Trudim se… Mama je negovala veoma lepo prijateljstvo sa monahinjama iz manastira „Žiča“. Kad se razbolela, a dok je još bila kod kuće, one su poželele da dođu da je vide. Mom mužu se, na maminoj sahrani, monahinja Nektarija obratila rečima: „Kažite Ljubici da mi se javi. Merima mi je rekla – molite se da preživim, a ako vidite da ne vredi, molite se da odem što lakše. Sva moja deca su emotivna, ali Ljubica je posebno osetljiva, plašim se kako će… Molim vas, zovite je i pričajte s njom.“ Mama je celog života toliko birnula o nama, pa je to činila i dok je umirala. Dugo sam bila potpuno neupotrebljiva, a onda sam jednog dana, kad mi je baš sve bilo crno, pomislila: “Bože, pomozi mi da ne ‘odlepim’, daj mi snage da se izvučem”. Ne znam šta se tada desilo, ali sam čula mamin glas i reči „zovi Nektariju“. Od tada s njom često pričam. Bilo mi je potrebno da znam zašto i gde se ide, da mi neko objasni celu tu situaciju. Ona me je zaista vratila. Nektarija je fantastična osoba, a u međuvremenu mi je postala prijateljica. Kada je mama upoznala monahinje, oduševljeno mi je govorila: „Bubice, znaš kako su divne. Tako su srećne. Ljudi pričaju da žive kao u zatvoru, a one blistaju.“ Bila je fascinirana mirom i spokojem kojim zrače. Tada se nešto više okrenula pravoslavlju. Ona se još pre deset godina krstila, Ana Bekuta joj je bila kuma.

Bonus video:

(Espreso /Hello)