ŠTA SE TO DEŠAVA PO AFRICI? Tenzije su ogromne, NASILJU NEMA KRAJA! (VIDEO)

Najmanje šestoro ljudi ubijeno je u neuspelom pokušaju svrgavanja predsednika Gvineje Bisao, Umaroa Sisoke Embala.

Među nastradalima su četiri napadača i dvojica članova predsedničke garde.

Ostaje, međutim, nejasno ko stoji iza ovog napada, za koji Embalo tvrdi da nije bio samo neuspeli državni udar već i pokušaj ubistva.

Predsednik je sugerisao da u puč nisu umešane sve jedinice vojske, ali da su napadači možda bili povezani sa trgovinom drogom.

Gvineja Bisao je poznata kao glavna tranzitna tačka za latinoamerički kokain koji ide ka Evropi, što doprinosi njegovoj trajnoj nestabilnosti.

Ova zapadnoafrička zemlja, koja ima oko dva miliona stanovnika, do sada je doživela 10 državnih udara ili pokušaja puča od sticanja nezavisnosti od Portugalije 1974. godine.

To je samo jedan u nizu državnih udara koji su potresli Afriku u proteklih godinu dana.

Epicentar državnih udara

Državni udar koji je potresao Burkinu Faso četvrti je takav događaj u afričkom regionu Sahelu za manje od 18 meseci. Prethodno su državni udari pokrenuti u avgustu 2020. u Maliju, u aprilu 2021. u Čadu, a još jedan prevrat dogodio se u Maliju prošlog maja.

Slično se dogodilo i u septembru u Gvineji, kada se pukovnik Mamadi Dumbuja pojavio na državnoj televiziji.

- Gvineja je prelepa, nema potrebe da je više silujemo. Moramo joj pokazati ljubav, to je sve - poručio je on, okružen vojnicima.

Prethodno je sa specijalnim snagama upao u predsedničku palatu i zadržao Alfa Kondea, prvog demokratski izabranog predsednika, čija je pobeda 2010. godine viđena kao novi početak nakon decenija autoritarne vlasti.

Ipak, njegova vladavina se dramatično završila, jer je snimljen kako bos sedi na prašnjavoj sofi, dok su oko njega stajali teško naoružani stražari.

Sudanska vojska je u oktobru preuzela vlast, mesec dana nakon što su vlasti saopštile da su zaustavile pokušaj državnog udara. U Maliju su u poslednjih nekoliko meseci izvedena dva državna udara, a u Čadu je general Mahamt Idris Debi preuzeo vlast nakon što je suspendovao Ustav i raspustio parlament posle smrti njegovog oca na ratištu.

Vojnici kao spasioci?

U drugom delu 20. veka, pučevi u Africi su korišćeni kao regularno sredstvo političkih promena u jeku dekolonizacije.

Između 1960. i 2000, u proseku su godišnje bila izvedena četiri državna udara ili pokušaja državnog udara. Ipak, smatra se da je njihov broj opao u međuvremenu zbog poziva na demokratske reforme, ali i to se promenilo 2019. godine.

Čak je i generalni sekretar UN Antionio Gutereš izjavio da u Africi vlada epidemija državnih udara.

Analitičari smatraju da su brojni faktori uticali na militarizaciju politike, poput sve većeg broja različitih stranih igrača koji žele svoj deo kolača, kao i unutrašnjih činilaca - frustracije zbog korupcije, nedostatka bezbednosti i lošeg rukovođenja zemljom.

Vojska se tako postavlja kao spasilac i građansko nezadovoljstvo koristi da legitimizuje svoje neustavne prevrate.

Svako hoće svoj deo kolača

Dva državna udara su izvedena u Maliju jer je vlada predsednika Ibrahima Bubakara Keita optužena za korupciju i nepotizam, kao i da nije uspela da se obračuna sa sve većom bezbednosnom krizom.

U Maliju i Sudanu su vojni lideri koristili slične taktike da preuzmu vlast. Malijski pučisti, predvođeni pukovnikom Asimijem Goitom, prvobitno su pristali da formiraju vojno-civilno tranziciono veće nakon prvog puča 2020. godine, obećavajući da će se moć naći u rukama civilnog sektora posle tranzicije. Međutim, u maju je Goita uhapsio predsednika i premijera tranzicionog veća. Obećavali su i da će održati izbore u februaru, ali po svemu sudeći, to se izgleda neće dogoditi.

Sudanski general Abdel Fata al Burhan zauzeo je vlast 25. oktobra i uhapsio premijera Abdalu Hamdoka, iako se prethodno složio da će sa njim voditi zemlju.

Iako je usled pritisaka sa Zapada i velikih protesta koji su se održali širom zemlje vratio Hamdoku na vlast, vojska i dalje obavlja glavnu ulogu u sudanskoj krhkoj politici.

Brojne institucije poput Afričke unije (AU) i Ekonomske zajednice država zapadne Afrike (ECOWAS) zamrzle su članstvo zemalja u kojima su se održali pučevi, osim Čada, kako bi naterali vojne lidere da pregovaraju sa građanskim predstavnicima. Ipak, ti potezi imaju ograničen efekat, prenosi Al Džazira.

Rajan Kamings, direktor firme za konsalting "Signal Risk", rekao je da su afričke i zapadne institucije bile relativno bespomoćne u njihovim odgovorima na nedavne smene vlasti.

Osim zapadnih zemalja, na terenu je prisutna i Kina koja, takođe, ima veliki ekonomski interes. Gledajući kineski ekonomski napredak, brojni afrički lideri odlučuju da okrenu leđa zapadnim partnerima.

I Rusija širom Afrike širi politički i vojni uticaj, što Zapad koristi za dodatne obračune sa politikom Kremlja.

Prema rečima Aleksandera Džona Turstona, asistenta političkih nauka na Univerzitetu u Sinsinatiju, evropski i američki lideri su naizgled više zabrinuti zbog prisustva ruskih plaćeničkih grupa u Africi, a ne brinu ih ključni politički problemi koji i dovode do čestih smena vlasti.

- Svi ovi pučevi ilustruju to da regionalni i međunarodni igrači na prvo mesto stavljaju kontraterorizam i takmičenje sa Rusijom, dok ignorišu druge znake upozorenja. To uključuje loše organizovane izbore sa niskom izlaznošću, vladare koji nisu u dodiru sa stvarnošću i napade na slobodu izražavanja. Tu je i siromaštvo koje satire (mnogo više nego ranije), kao i neverovatni nivoi raseljavanja. Uz to, preveliki je fokus na borbama protiv terorizma - navodi Turston.

Ipak, ne treba zaboraviti Francusku koja je kao nekadašnja kolonijalna sila i dalje snažno prisutna u mnogim zemljama.

Predsednik Emanuel Makron je podržao puč u Čadu i nekadašnjeg lidera Idrisa Debija opisao kao lojalnog i hrabrog prijatelja.

Turston, koji proteklih 16 godina izučava islam i politiku severozapadne Afrike, smatra da nekoliko poslednjih pučeva predstavlja raskršće za zapadnoafričke, francuske i američke kreatore politika. Sa jedne strane, mogu da dozvole da se održe državni udari i tako potvrde dominaciju vojske širom Sahela, ili mogu, sa druge strane, da podvuku crvenu liniju i zahtevaju da se stvari preokrenu.

Od revolucije do propasti

Svrgavanje predsednika Roha Kaborea u Burkini Faso nije bilo iznenađujuće za tu zemlju u kojoj se državni udari izvode od 1966. godine. Pobednik burnih osamdesetih bio je vojni diktator Blez Kompaore, koji je sve snove o revoluciji ugasio ubistvom rivala Tomasa Sankare, posle čega je praktično postao doživotni lider.

Kompaore je potom sam zbačen 2014. godine. Revolucija je izdržala već naredne godine prvi veći izazov - državni udar koji su spoveli ljudi lojalni Kompareu. Međutim, izabran je Kabore, a 2020. godine je osvojio i drugi mandat. Međutim, Kabore nije mogao da bude dobar predvodnik revolucije koju nose mladi. U međuvremenu, bezbednost se srozala širom zemlje. Prema određenim navodima, Kompaore je održavao nezvanične dogovore sa džihadistima u Maliju i drugim zemljama. To je Burkini Faso osiguralo da će biti slobodna od terorističkih napada, međutim, čim je pao sa vlasti, džihadisti su krenuli u krvave akcije.

Sahel je tako postao jedna od najgorih zona sukoba na svetu. Džihadisti koriste probleme koji vladaju u narodu, poput nejednakog pristupa zemljištu, i tako vrbuju borce i započinju napade. Takva slika pogotovo je prisutna u Maliju, a njihova kriza se preliva i na ostatak regiona. Vojske nekoliko zemalja su bile prinuđene da pruže neki odgovor - još više mrtvih džihadista.

- Ponižavajući rečnik o partnerstvu i obuci, koji stiže iz Pariza, Vašingtona i Brisela, jedva da kamuflira prezir. Evropske i američke trupe i helikopteri špartaju regionom, što lokalne vojne jedinice ostavlja u sporednim ulogama ili su čak potpuno ignorisane - dodaje Turston.

Za to vreme, stvarni i gorući problemi se ignorišu. Korupcionaški skandali se stavljaju redovno pod tepih. Čitava ta dinamika pukovnike stavlja u poziciju između neefikasnih predsednika, samozadovoljnih generala i njihovih očajnih trupa. Izbori ne donose značajne promene, opozicionari "nude maglu", a brojne prestonice potresaju masivni protesti kojima se traži prekidanje statusa kvo.

- Može se razumeti zašto pukovnici stupaju u akciju i zašto dosta civila u početku podržava državne udare. Međutim, udari čitavu situaciju čine još gorom zato što gomilaju političke krize na već postojeće krize - (ne)bezbednost, humanitarne katastrofe i nesposobnost političara da odgovore na fundamentalne probleme - smatra Turston.

Šta se dešava u Maliju?

Vlada Malija, predvođena vojnom huntom, izbacila je francuskog ambasadora, što je poslednji znak rastućih tenzija između ove afričke države i nekadašnje kolonijalne sile. Prekinute su gotovo sve veze sa Parizom.

Mali potresaju borbe sa džihadistima, a Francuska je još 2009. godine tamo poslala trupe u znak podrške i trošila je oko milijardu evra godišnje na borbe u kojima je živote izgubilo i 52 francuskih vojnika.

Više od 4.000 francuskih vojnika je stacionirano u Sahelu, a najviše u Maliju.

Međutim, kada je vlast preuzeo pukovnik Asimi Goita, njihovi odnosi su počeli da se pogoršavaju.

Goita je u avgustu 2020. godine svrgao izabranog predsednika Keitu, a državni udar je bio viđen kao udarac Makronu, koji ga je dugo podržavao i nadao se poboljšanju veza sa bivšim kolonijama.

U retkoj kritici francuskih trupa, u martu 2021. godine su istražitelji UN optužili vojsku Francuske da je odgovorna za smrt najmanje 19 civila na jednoj svadbi tokom vazdušne akcije. Pariz je odbacio te optužbe, rekavši da su ciljali terorističku grupu.

U maju prošle godine je Goita istisnuo tranzicionu vladu, što je donelo još veću nesigurnost. Makron je u junu najavio "veliku transformaciju" i povlačenje francuske vojske u Sahelu, a već narednog meseca završene su njihove vojne operacije u Maliju.

U međuvremenu, ruske trupe su se našle u Maliju kako bi obučavale tamošnje vojnike, što je naišlo na veliko nezadovoljstvo Zapada.

Vlada u Maliju je navela da su ruski vojnici poslati u njihovu zemlju kao deo bilateralnih sporazuma.

Nemačka je kritikovala huntinu odluku da protera ambasadora Francuske, rekavši da će se time "otići u ćorsokak".

(Espreso/24sedam)