OVO JE NAJTEŽA NESREĆA U ISTORIJI GSP-a! SCENA JE BILA KAO IZ HOROR FILMA: Razlog UŽASA u Zemunu je BIZARAN!

U istoriji beogradskog gradskog prevoza, ali i samog saobraćaja generalno, ne pamti se udes sa više povređenih od onoga koji se desio u Tošinom bunaru pre tačno pola veka.

U direktnom sudaru dva autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća koji se 5. novembra 1969. godine oko podne dogodio u Zemunu bilo je povređeno čak 53 putnika, od kojih osmoro teže.

Sudar se dogodio u Ulici Tošin bunar između dva vozila na liniji 35 koja su se kretala jedno prema drugom.

Vozač autobusa sa garažnim brojem 384, Radojica Loncović iz Nove Pazove iznenada je skrenuo na levu stranu kolovoza i direktno se sudario sa vozilom koje mu je dolazilo iz suprotnog pravca, odnosno sa Bežanije za čijim volanom je bio Svetozar Janković.

Na lečenju u Zemunskoj bolnici bili su zadržani Svetozar Janković, LJubica Dajković, Slavka i petogodišnja Olga Cvetković svi iz Dobanovaca, LJiljana Todorović, Mileva Cvetić i Đuja Jovičić iz Zemuna, kao i Novobeograđanin Lazar Popović.

– Udarac je bio strahovit – pričao je Andreja Durec, pravnik iz Zemuna, jedan od putnika, koji je sedeo odmah iza vozača u autobusu koji se kretao ka Novom Beogradu.

– Pre samog sudara video sam da je vozač pri kretanju nameštao neki džak sa vunom. Odmah zatim se čuo lom metala i stakla… Možda je ta njegova trenutna nepažnja izazvala nesreću?

Dva vozila gotovo su se zarila jedno u drugo, sva sedišta bila su iskrivljena i polomljena, a na sve strane bilo je srče. Scena je bila kao iz horor filmova. Mnogo povređenih, a vozila potpuno uništena.

Povređenim putnicima vrlo brzo je ukazana pomoć i prevezeni su u Zemunsku bolnicu i to uglavnom u hiruršku ambulantu.

– Teško povređene smo zadržali. Većina ima polomljene noge – kazao je novinaru “Novosti” odmah nakon nesreće, doktor Miodrag Jekić. – Od svih koje smo primili najteže je povređen vozač Svetozar Janković, koji je zadobio otvoreni prelom potkolenice. Većina putnika bila je puna stakla, očistili smo im rane i pustili ih kućama. Međutim, svi su bili pod velikim stresom.

Među lakše povređenima bio je vozač drugog autobusa Radojica Loncović, koji je posle nesreće bio vidno zabrinut i uznemiren:

– Sve se dogodilo neverovatno brzo… Sve komande su mi otkazale, volan je otkazao… Da nisam kočio ko zna koliko bi bilo mrtvih… Strašno!

Na mesto nesreće vrlo brzo su došli istražni sudija Okružnog suda i inspektor SUP-a.

Nesigurnosti i povećanom riziku u to vreme doprinosila je posebno i izuzetno niska obučenost vozača od kojih je znatan broj imao prvi susret u životu sa autobusima tek kada bi već krenuli da voze. To je bio uzrok većine nesreća u toku te epohe

Najava uvođenja novih autobusa 1969. godine: osim pojačane obuke nakon serije nesreća, u GSP su u to vreme razumeli da je za veću bezbednost u prevozu neophodno i da dobiju autobuse sa boljim karakteristikama od tadašnjih, i bolje konfigurisane za gradski prevoz

Da li je u pitanju bila neopreznost vozača ili neispravnost vozila trebalo je da utvrdi tehnički pregled vozila od strane saobraćajnog veštaka. Jedan od vozača je završio je sa teškim telesnim povredama u bolnici, dok je drugi, Radojica Loncović, završio u pritvoru.

(Espreso / Kaldrma.rs)