DR ANA JE PREMINULA NA SVOJ 41. ROĐENDAN: Čudesna priča, bila je prva žena u Srbiji koja je uz dijalizu dobila bebu

Srbiju je juče potresla vest da je anesteziolog dr Ana Čoporda preminula na svoj 41. rođendan. Dr Ana je u svojim tridesetim obolela od bubrežne insuficijencije i dijalizirala se, ali je i pored toga nastavila da radi svoj posao koji je obožavala. Ona je i prva žena u Srbiji koja je vantelesnom oplodnjom uz dijalizu dobila dugo željenu bebu.

Za časopis "Doživeti 100" ispričala je da su joj kolege lekari, po dobijanju dijagnoze, rekli da su šanse da zatrudni veoma male, ali da je ona ipak verovala da su čuda moguća.

- Kako prirodnim putem nismo uspeli, moj suprug i ja smo se odlučili na IVF proceduru u Atini. Želeli smo i žurili da sve završimo pre početka moje dijalize. Ali trka sa vremenom nikad nije laka. Na dijalizu sam krenula, a trudnoća se nije desila. Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se. Jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se, a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao: "Da li ste čuli?". Sada sam jako srećna što je to uradio. Taj doktor mi je pomogao. I mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju bili su moj vetar u leđa da istrajem i da se borim za svoje snove - ispričala je dr Ana 2017. godine.

Pet meseci od početka dijalize stvorili su se uslovi za prvi pokušaj vantelesne oplodnje. Prvi put nije uspelo. Nije ni drugi. Nakon osam meseci od drugog pokušaja, na prvom vađenju krvi, pokazale su se pozitivne vrednosti.

- Posle nekoliko dana, vrednosti su bile udvostručene. Našoj sreći nije bilo kraja. Trudna sam, lekari zabrinuti, a ja presrećna - navela je dr Čoporda.

Na dijalizi 6 puta nedeljno po 5 sati

Njena borba zapravo je tada tek počela.

- Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene, morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli je ginekolog, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledila krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao: "Vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliko su veliki. Morate odmah da ostanete u bolnici" - prisećala se Ana.

Tada je sve počelo da se komplikuje.

- Preko noći sam dobila generalizovane edeme. Teško sam se kretala. Ogromne noge jedva sam pokretala, ogroman stomak bio je bolan, napet i pun vode. Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 sati voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. Jajnici su samo još vise rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu devojke sa odeljenja su je pitale: "Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu nesreću?". Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile cevčice, drenovi, zavoji, gaze, flasteri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana. Bolovi su bili nesnosni. Niko nije znao sta mi je - ispričala je.

Kako je vreme odmicalo stanje je bilo sve teže. Onda su počeli i problemi sa disanjem, noćima nije mogla da spava. Na rendgenskom snimku sve je bilo jasno. Voda na plućima.

Tražili su da prekinem trudnoću, ako želim da živim

- Priključili su me na aparate za disanje. Mogu samo da zamislim kako je bilo mojoj majci koja me je u svemu podržavala i gledala me kako tonem sve više zbog zelje da rodim dete, postanem majka. Konzilijum lekara se okupio u mojoj sobi kako bi me obavestili da ću morati da prekinem trudnoću ako želim da živim. Rekla sam im da sačekaju još malo i da ćemo zajedno uspeti i pobediti - navela je ona.

Posle mesec i po dana pakla, sve je prošlo - jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nije imala vodu u telu, u plućima. Otpuštena je iz bolnice. Mesec i po dana od izlaska iz bolnice, kada je bila u 24. nedelji trudnoće, prokrvarila je. Ležala je u bolnici narednih mesec i po dana.

Beba je rođena

U 32. nedelji, na samom početku osmog meseca, jednog toplog avgustovskog dana legla sam popodne da odmorim i probudila me je neka toplota, pričala je Ana.

- Polumrak u sobi, otkrivam se i shvatam da ležim u lokvi krvi. Skočila sam i trk napolje, odmah sam zvala u pomoć. Kao anesteziolog nikad u operacionoj sali nisam videla toliko krvarenje. Nikad. Nisam stigla ni da se uplašim, sve se brzo odigralo. Noa je rođena 20 minuta kasnije sa lepom ocenom. Moja beba je bila teška 1950 gr i 44 cm dugačka. Kažu do je odmah zaplakala, da je imalo lepu boju. Posle par sati došao je neonatolog da mi kaže do je beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje. E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro. Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeljenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana izašla sam iz bolnice, a već petog sam vozila auto. Ne, ja nisam superžena, ja samo nisam imala vremena da bolujem jer sam svaki dan dva puta dnevno išla da vidim svoje dete. Ujutru i uveče. Bilo mi je preteško u tim situacijama. Stajala sam nad inkubatorom i gledala tako malo biće kako se bori.

Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da mi je moja devojčica poručila: "Majko, tebi hvala. A sad ću dalje sama da se borim" i ja verujem da je tako i bilo. Ta mrvica je bila ekstubirana pet dana nakon rođenja i još dvadeset dana bila je u inkubatoru. A onda smo je nakon 25. dana doveli našoj kući - ispričala je doktorka čudo koje je doživela.

Ja sam ponosna majka i znam da je Noa ponosna na svoju majku. Ona je dokaz da ništa nije nemoguće, da čuda postoje, a ja sam prva žena u Srbiji koja je iz vantelesne oplodnje donela na svet dete. Ona je od leda (zamrznut embrion) postala Vatra (rođena je avgusta u znaku lava). Svakog dana sam joj govorila "moramo da pobedimo, moramo da pobedimo" i mi smo pobedile! Zato verujte u snove, oni se uvek ostvaruju samo treba dovoljno da želite - ispričala je dr Ana Čoporda svoju nestvarnu priču o borbi za potomstvo.

(Espreso / Telegraf)