ANKICA (94) NIJE PRESTALA DA SE NADA: Potraga za njenim Nikolom traje 26 godina, DAO ĆERKI ČOKOLADU I NESTAO

U Srbiji se traga za više desetina osoba, a najduže zaIvanom Nikolinom, iz Koluta kod Sombora, fudbalerom i trenerom Spartaka, koji je nestao pre 26 godina.

Tačno toliko će biti sledeće nedelje, tačnije 19. januara, a njegova majka Ankica, iako su joj oči izbledele od čekanja još ne gubi nadu. Pa makar da sin, ako se pronađe posle njene smrti, bude sahranjen do nje, zbog čega je ostavila svoj DNK.

Ankica sada već ima 94 godine, a skoro tri decenije je provela tragajući sa svojim sinom. U tom traganju je ostala sama nakon što je preminuo suprug, a uvek se obraduje kada se neko pronađe.

- Moja prva i poslednja misao je sin Ivan. Sve podseća na njega. Pisma, fotografije, plaketa "primernog vojnika", sitnice koje mi je donosio sa putovanja, ručno izrađeni ukrasi za kuću, izgovorene reči. I, teško podnosim što se niko više ne angažuje u potrazi za njim - počela je pre skoro dve godine priču baka Ankica Nikolin, koja nema na koja vrata nije zakucala ne bi li nešto saznala o svom sinu.

On je nestao u januaru 1996. godine u Bajskim vinogradima u Subotici. Na sebi je imao trenerku, a mogao bi da se prepozna i po mladežu na vratu, desno. Te godine napunio bi 41 godinu, a u junu ove bi napunio 67 godina.

Po zanimanju je mašinbravar, inače sportista, golman fudbalskog kluba "Spartak" iz Subotice. Nakon što je završio aktivnu karijeru bio je trener "petlića", podmlatka istog fudbalskog kluba. Imao je porodicu. Suprugu, sina (16) i ćerku (12). Živeli su u porodičnoj kući koju su gradili uz pomoć roditelja, a oko koje je on bio puno angažovan.

Na dan kada je nestao, Ivan je došao sa treninga, odložio plaćene račune, počastio ćerku i njenu drugaricu čokoladom i obavio neke kućne poslove.

- Ništa nije slutilo na nestanak. Viđen je poslednji put u popodnevnim satima kod ograde susedne kuće. Razgovarao je sa komšijom, aktivnim vojnim licem. Nikada se nikom nije javio - rekla je ova neutešna majka.

Ivan nikada nije imao običaj da ode na nekoliko dana od kuće. Nasuprot tome, baš je bio privržen svojoj porodici.

- Bio je odgovoran na poslu, dobar trener, dobar drug i saradnik - kaže ova Bunjevka, koja se u Kraljevinu Jugoslaviju doselila iz Mađarske.

Do pre 10 godina, za svojim sinom, tragala je sa suprugom Matijom, kojeg je upoznala u Batinskoj bici, i kojeg je negovala kao ranjenika. Imala je svega 15 godina. On je ranjen 1944. godine u Batinskoj bici. 2011. godine je uvenuo od tuge za sinom.

- I Matija je bio sportista i fudbaler. Ivan je od njega nasledio taj sportski duh. Imam i ćerku Katarinu, ona je u Kanadi, udata je. Kada je Ivan nestao, pričalo se da je otišao u inostranstvo, ali to nije istina. On nikada nije želeo da ode u inostranstvo jer je bio aktivni fudbaler. Po završetku karijere, trenirao je druge, a neki od njegovih pulena postali su reprezentativci - ispričala je baka Ankica.

Nakon što je Ankici preminuo muž, na spomen ploči uklesan je i Ivanov lik kao sportiste, kako bi se tu položili i njegovi posmrtni ostaci kada se i ako se ikad nađu.

- Sve više bledi nada u mom srcu da je Ivan živ. Pre nekoliko godina smo pripremili i grobno mesto za njega uz oca. Zato sam i zatražila od Višeg javnog tužilaštva da mi uzmu DNK uzorak u slučaju da se nekada pronađu Ivanovi posmrtni ostaci da se imaju sa čim uporediti - kaže ona.

(Espreso / Telegraf)