KUĆA ĐOKIĆA ISPUNJENA TUGOM I PRAZNINOM: Goran je ostavio obećanje, “ide Božić, a mog položajnika nema”

Nekada je porodična kuća Đokića u Moravcu bila mesto sreće. Kraj decembra i početak januara bili su dani kada su svi zajedno kitili jelku, dani kada su se svi okuplja- li zajedno oko bogate trpeze prepune raznih đakonija, dani kada je sve bili prožeto osmesima, šalom, srećom…

Ove godine, nažalost, biće to kuća tuge, kuća bola, kuća u kojoj nikome nije do slavlja. A kako drugačije i može da bude posle svega onoga što je ovu porodicu zadesilo u noći iz- među 26. i 27. septembra.

POLOŽAJNIKA NEMA

Za Objektiv pričale su Verica Đokić, strina ubijene Lidije, i Stojanka Đokić, majka ubijenog Gorana Đokića.

Sećaju se one i Lidijinog odrastanja i dočeka novih godina dok su njen sin, snaha i unuka živeli u Moravcu.

– Za Gorana nije postojala prepreka da bi ostvario Lidiji svaku želju. Dok je bila mala, stalno joj je dovodio klovnove, a za Novu godinu bi uvek dolazio Deda Mraz i donosio joj paketiće. Lidi je pored roditelja skoro sva ki dan bio praznik, jer je ona bila njihov životni poklon – navodi dalje baka Stojanka pokazujući sliku gde se svi smeju i gde su svi na okupu. Za baka Stojanku nema dileme – jedina čestitka za praznike koju želi da dobije je ona od njenih najmilijih.

Ipak, zna i sama da je to nemoguće.

– Ma gde da su bili, u ponoć bi nas uvek prvi zvao Goran da nam čestita. Odmah za njim bi nas zvala naša Lika samo da nam poželi sve najlepše i da kaže da ujutru obavezno dolazi kod nas i da je čekamo. Taj poziv više nikada neću dočekati. Ide Božić, a nema mog položajnika. Nema moje dece za stolom, nema česnice da lomimo – izgovara neutešna baka.

MOLILA SAM LIDIJU DA NE KREĆE

Lidijina strina Verica dodaje da je noć pre nestanka porodice sate provela uz Lidiju pričajući sa njom, dok su ostali članovi porodice sedeli ispred kuće.

– Nas dve smo imale poseban odnos. Ne mogu da kažem da smo bile drugarice, imala je ogromno poštovanje prema meni, ali isto tako smo mogle o svemu da pričamo. Imale smo neku slobodu jedna prema drugoj. Kada bi ostvarila neki uspeh, uvek bi me zvala da se pohvali. Ali isto tako je bilo i kada bi je mučili problemi – priseća se Verica.

Verica i dalje ne može da prežali što je Lidija nije poslušala kada joj je govorila da ne kreće sa majkom i ocem nazad za Aleksinac kobne noći kada su im životi ugašeni.

– Sve bi sada možda bilo drugačije. Molila sam je da ostane da spava kod nas jer je već sutra trebalo Gordana da dođe opet po neke paprike. Rekla je tada da nije ponela šta joj je trebalo od stvari, ali mi je obećala da će ostati sledeće nedelje. To nikada nećemo dočekati – uz duboki uzdah izgovara Verica.

GORANOVO OBEĆANjE

Kako dalje navode naše sagovornice, zauvek će ih boleti činjenica da nikada neće dočekati velike promene u porodici planirane za 2022.

– Gorana je mnogo bolela noga, imao je velike probleme da se kreće. Svi smo ga grdili da mora da se operiše, ali on je uvek nalazio neki izgovor. Sve je odlagao zbog posla. Na dan kada su nestali, sedeli smo i pričali, malo smo ga i napali. On je tada rekao da je razmišljao i da će posle Nove godine zatvoriti menjačnicu.

Rekao je da ne može više sam da radi, a kako su bili u pregovorima da kupe i stan u Nišu za Lidiju, rešio je da ode u penziju. Ništa od toga nikada nećemo dočekati – zaključuju Stojanka i Verica.

(Espreso / Objektiv)