Dete, Foto: Profimedia

neverovatno

DA LI VERUJETE U REINKARNACIJU? Sarina ispovest će vas OSTAVITI BEZ DAHA

Moja sestra je rekla da se osećala kao da je primorala Nadinu porodicu da se vrati na nerešenu traumu, i to ju je opterećivalo

Objavljeno: 22.12.2021. 20:54h > 21:04h

Sara Aridi u neverovatnoj ispovesti, koju objavljuje i "New York Times" opisuje kako je napustila svoja cinična stanovišta i kako je počela da veruje u reinkarnaciju.

-Život sa sestrom tokom pandemije naučio me je da potisnem svoj cinizam i prihvatim njeno verovanje u reinkarnaciju- ovom rečenicom je svoju ispovest započela Sara. Nastavak ispovesti prenosimo u celosti. Kada smo bili mlađi, moja starija sestra Heba držala je fotografiju na svojoj komodi u našoj spavaćoj sobi koja mi je uvek zapala za oko. Rekla je da sam ja mlada crvenokosa devojka na slici, ali sam rođena sa plavim loknama i tada sam imala svetlo smeđu kosu. Devojka na slici se zvala Sara, kao i ja, i kasnije sam saznala da je cela priča o fotografiji bila previše zbunjujuća da bih je tada razumela. Moja porodica su Druzi, hiljadu godina stara religija čiji pristalice uglavnom žive u Libanu, Siriji, Izraelu i Jordanu. Verujemo da se svako ljudsko biće reinkarnira. Vaše telo je ljuska, a vaš duh može tražiti drugi oblik života da živi na neodređeno vreme. Mnogi Druzi kažu da se određeni ljudi mogu sjetiti detalja o svojim prošlim životima. Moja sestra je jedna od njih, a čula sam i druge priče o ljudima iz našeg rodnog grada u Libanu koji su umrli, ali su se „vratili u život“ u novim telima.

Tek kada sam počela da živim sa svojom sestrom u Nju Džersiju tokom pandemije, naučila sam da prihvatim njena uverenja. Počeo sam da ispitujem religiju kada sam imao 12 godina. Pošto nisam mogla da nađem utehu u prihvatanju zasnovanom na veri, umesto toga sam tražila smernice u knjigama o ateizmu, filozofiji i nauci. Verovanje da je naše vreme na Zemlji ograničeno pomoglo mi je da živim život punim plućima.

Heba, koja je osam godina starija od mene, uvek je bila duhovnija. Imala je samo 3 godine kada je prvi put izjavila da se zove Nada, i pretvarala se da sprema sendviče za svog „muža“, Amina, da uživa kada se vrati sa posla. Kada je moja majka ovo spomenula, prijateljica je rekla da zna za ženu po imenu Nada koja je živela na pola sata vožnje od našeg grada. Nada je umrla, ali je bila udata za čoveka po imenu Amin. Nekoliko dana kasnije, Nadina majka i sestra su pokucale na naša vrata i rekle da su čule za Hebu. (Priču se po malim selima.) Pitali su da li bi Heba posetila njihov dom da vidi da li može nešto da prepozna, možda Nadinu sobu ili njen omiljeni kutak. Iz učtivosti, majka je oprezno pristala. U kući, Heba je pitala za stariju ženu koja je sedela u uglu jedne od spavaćih soba. Mora da je mislila na Nadinu baku, koja je u međuvremenu umrla, kaže porodica. Heba je takođe prepoznala Nadinu spavaću sobu i setila se kako je volela da provodi vreme u porodičnom vrtu. Uzeli su te tragove kao potvrdu da moja sestra ima uspomene iz Nadinog života. Moji roditelji su ubrzo emigrirali u Sjedinjene Države, ali Nadina sećanja su ostala kod Hebe. Godinama kasnije, dok je bila na odmoru u Libanu sa mojim ocem 2000. godine, pitala je da li može ponovo da vidi Nadinu porodicu. Tokom njihovog drugog sastanka saznala je da je u trenutku smrti Nada imala ćerku po imenu Saru — crvenokosu na fotografiji — i da je imala 16 godina, skoro istih godina kao i Heba. Sarina porodica joj je rekla za moju sestru i pristali su da se sretnu. Obe devojke, rekla je Heba, osećale su se neprijatno. "Dakle, ti si moja mama?" upita Sara sarkastično. Žalila se na svoju maćehu, za koju je Sara rekla da je pokušala da se otarasi Nadinih tragova. Ponekad se Sara obraćala Hebi kao da je Nada: „Spalili su ti džemper, i to je sve što mi je ostalo od tebe“, rekla je Sara. U stvarnosti, moja sestra je bila druga godina srednje škole, živela je u Nju Džersiju, sa posterima Marije Keri na zidu. Moja sestra je rekla da se osećala kao da je primorala Nadinu porodicu da se vrati na nerešenu traumu, i to ju je opterećivalo. Tokom narednih nekoliko godina, pokušala je da ostavi čitavo iskustvo iza sebe. Porodica joj je poklonila nekoliko uspomena: narukvicu, zlatnu ogrlicu i Sarinu sliku. Na kraju ih je Heba sklonila. Nekoliko godina kasnije otišla je na koledž u Liban, a Sara se pojavila na njenim vratima nenajavljeno da pozove Hebu na svoje venčanje. Moja sestra nije otišla. Skoro deceniju, Nada se samo ponovo pojavila kao lik u intrigantnoj priči, ništa više. Zatim je 2015. godine, dok je živela u Los Anđelesu, Heba otkrila terapiju regresije prošlih života, koja koristi hipnozu da pomogne ljudima da se prisete sećanja iz prošlih života. Ideja je, kažu praktičari, da ako se borite sa traumom u ovom životu, možda ćete moći da pronađete koren problema u obrascima ili ponavljajućim likovima iz prethodnih života. Heba je shvatila da postoje ljudi širom sveta, ne samo iz našeg malog grada u Libanu, koji takođe veruju u reinkarnaciju. Brzo je postala sertifikovana u regresiji iz prošlih života i, nakon godina pokušaja da ne razmišlja o reinkarnaciji, pronašla je utehu u njenoj sposobnosti da leči.

Tek prošle godine, dok smo moja sestra i ja ponovo živele pod istim krovom, počela sam da istinski usklađujem naše poglede na svet. Još uvek imam pitanja - mnoga pitanja - o terapiji regresije prošlih života, ali podržavam Hebu i njen rad. Neki od mojih najbližih prijatelja postali su njeni klijenti. Ona mi je više puta nudila da održi sesiju sa mnom, ali mislim da ne verujem u terapiju dovoljno da bih prošla. A ako to uradim, plašim se onoga što bi se otkrilo. Ovaj život je već dovoljno izazovan!

(Espreso/Najzena)