uloga roditelja bila je velika
NOVAK ISPRIČAO ZANIMLJIVU PRIČU: Objasnio koliko su Srđan i Dijana imali veliki uticaj na njegovu sportsku karijeru
Najbolji teniser sveta govorio je i o tome koliko je jaka glava bitan faktor za uspeh u sportu
Novak Đoković je ispričao zanimljivu priču o svom sinu, a zajedno sa Željkom Obradovićem i Sonjom Vasić je govorio o uticaju roditelja na rad sa decom.
Koliko je važna uloga roditelja kod deteta koje želi da se bavi sportom? Kako pružiti podršku, kako reagovati na neke stvari? Kako sprečiti uticaje sa strane. Sve to su neka od pitanja na koja su Novak Đoković, Željko Obradović i Sonja Vasić odgovarali na zanimljivom panelu koji je organizovala fondacija prvog tenisera sveta.
Tokom razgovora o tome je Novak za primer uzeo svog sina Stefana koga smo često viđali sa reketom u rukama. Iskoristio je to kao zanimljivo poređenje.
Prema njegovim rečima jedan od najmlađih članova porodice Đoković pokazuje veliku želju za ovim sportom, ali to ne znači da će ga zbog toga forsirati.
- Mi sa 7-8 godina ne znamo šta je karijera, počinjemo da se bavimo nekim sportom zato što ga volimo. Mi smo veseli i želimo da budemo tu. Ja sam mlad roditelj, možda ljudi misle da insistiram da Stefan igra tenis, a to se ne dešava. Želeo sam da to prirodno dođe i da ako želi da se bavi tenisom, naravno da će imati podršku za to. Upravo to se dešava. Prijatno sam iznenađen koliko je angažovan i koliko želi da igra. Ide u školu do 5 sati, pa onda hoće da igra tenis sa mnom, sa grupom, sa trenerom. Ima uslove za to, ali ne želim da na bilo koji način ja kao roditelj utičem na to da oseća da je primoran. Već da sa podrškom i ljubavlju i da prepoznam njegovu želju, da ga podržim. Možda će to biti neki drugi sport - rekao je Novak Đoković.
Objasnio je dodatno koliko su njegovi roditelji Srđan i Dijana imali veliki uticaj na njegovu sportsku karijeru.
- Uloga roditelja je najvažnija, posebno tokom odrastanja mladog čoveka, u ovom slučaju sportiste. Svi na neki način očekujemo da podrška oba roditelja bude tu. Zavisi od situacije u porodici, negde jedan roditelj možda više provodi vreme sa detetom, u mom slučaju je to bio otac, dok je majka bila stub familije i održavala kuću onako kako samo majke znaju. Požrtvovanost, velika predanost roditelja i njihov timski rad. Nisu oboje mogli da budu sa mnom, niti su mogli da budu kod kuće, organizovali su se tako da svako da maksimum u toj ulozi i to je bilo presudno. Roditelji su naši prvi mentori i na njih se ugledamo.
Potom je pričao o mentalnoj snazi, odnosno koliko je jaka glava bitan faktor za uspeh.
- Činjenica je da smo svi različiti. Okruženje je bitan faktor. Moja mentalna snaga i sposobnost da se izborim sa određenim trenucima, procentualno sam imao sreće da prevagnem u tim momentima i to mi je dalo tu neku reputaciju. Ne mogu da kažem da je jedna stvar tajna ili čarobni napitak ili šah ili šta god. To je kombinacija različitih faktora koji utiču na konstrukciju mentalnog sklopa jednog mladog čoveka. Genetski naravno da postoji, ali se to danas koristi malo previše u te svrhe. On ima genetske predispozicije, rođen da bude šampion, postoji to verovatno, ali se previše neko pravda i tako miri sa svojom sudbinom. Meni je mantra da "ako želiš nešto da uradiš pronaći ćeš način, ako ne želiš, naći ćeš izgovor.
Dobro je poznat snimak na kom Novak kao dete kaže da želi da bude najbolji na svetu...
- Ja sam sa sedam godina znao da želim da budem najbolji na svetu, ali sam imao sreće da budem okružen pravim ljudima, posebno ocem Srđanom koji je imao tu pokretačku snagu i veru u mene. Nije on to stekao to, nije se bavio tenisom, ali je zajedno sa majkom mudro postupao. Išao je kod najstručnijih ljudi koji su bili dostupni da ih pita za mišljenje. Poput Jelene Genčić i Nikija Pilića. Sa njih dvoje sam radio do 12 godina i tata je imao validaciju da li sam dobar ili ne. Jelena je radila sa Monikom Seleš i Goranom Ivaniševićem i za mene je bila najveći stručnjak u tenisu za taj uzrast. Rekla je da većeg talenta od Monike nije videla i da mogu da dosegnem velike visine, to je za mog oca bilo dovoljno. On je sa tim ograničenim sredstvima išao, 'kopao' i gurao koliko god je to moguće. Čovek ima alat da izazove tu sreću. Možeš da se izboriš, samo je pitanje koliko si predan tome - istakao je Đoković.
Na to se nadovezao Željko Obradović, koji je pre toga stigao i da se našali sa prvim teniserom sveta.
- Niko ništa nije uradio bez ambicije. Bitna je i posvećenost, a ne da roditelj svoje ambicije ostvaruje preko dece. Treba da postoji vizija i to nije lako. Nažalost, roditelji sa tim prave velike greške. Imao sam situaciju da deca dolaze, treniraju i da im kažem da to nije za njih, da je bolje da studiraju, da završe fakultet, što zbog ponašanja, što zbog vremena koje im treba da shvate nešto. Roditelji to shvataju na pogrešan način, jer nemam ništa protiv te dece. Ja imam ćerku i sina i pokušavam uvek da im dam sve što mogu. Ne umem da budem strog prema deci. Iako me ljudi vide ljutog na terenu, meni je uvek u glavi da su to nečija deca. Ipak, u isto vreme nemam pravo da ne radim svoj posao, a to je korekcija - pojasnio je Obradović.
Na kraju je zanimljivu poruku o radu sa mladima poslala Sonja Vasić.
- Najteži je taj period od 17. do 22. godine, kada misliš da si uspeo, staćeš sa radom ako misliš da je to to i da si uspeo. Mislila sam da sam najbolja junoirka, a onda sam došla u seniorski deo i 'lavovi su me pojeli'. Sport se danas mnogo promenio, postao je biznis i u tim mlađim godinama. Ako pričate sa detetom, vidite kako trening utiče na njega, ne samo trener, već neko društvo. Kako izgleda kada dođe kući, kako reaguje, da li psuje, kako se menja karakter. Baza je uvek kuća, ali i sport vaspitava. Važno je da roditelji pričaju sa decom, ne moraju da idu na svaki meč, trening, ja sam uspela to da iznesem, ali ne mogu svi. Moraju da budu upućeni, ali to ne znači da treba da puste dete na trening i da gledaju kao da je to za njih sat i po dva koje imaju da završe svoje poslove - zaključila je Sonja Vasić.