PSIHOLOŠKE POSLEDICE KORONE: Koje osobe najviše PATE tokom pandemije i kako da se izborimo sa time?

Nenadoknadiv gubitak dela detinjstva i mladosti, usamljenost, otuđenost, odsustvo empatije, panika, strah, umor, stres, depresija, ljutnja, porast agresivnosti i nasilja, suicidne misli...

Ovo su samo neke od posledica pandemije kovida po mentalno zdravlje ljudi, koje su gotovo dve godine deo naše svakodnevice, i ko zna koliko još dugo. O tome kakve je psihološke posledice korona ostavila na opštem društvenom planu a kakve pojedinačno kod ljudi, za "Blic" govori specijalista psihijatrije i vanredni profesor na Katedri za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu prof. Igor Pantić.

- Pandemija kovida je značajno promenila način na koji ljudi komuniciraju i interaguju. Moguće je da se kod nekih populacionih grupa kvalitet i intenzitet ovih interakcija značajno smanjio. Ovo se pre svega odnosi na starije osobe koje su tokom dugog vremenskog perioda ostajale same kod kuće, ponekad zato što je to bila jedna od protivepidemijskih mera, a često i zbog straha od zaražavanja. Ovo je najverovatnije povećalo stepen usamljenosti i osećaja izolovanosti od ostatka društva - ističe prof. Pantić.

Naglašava da deca i mladi ljudi takođe nisu bili pošteđeni negativnih posledica po mentalno zdravlje.

- Kod neke dece nedostatak adekvatne interakcije sa vršnjacima i školskim sistemom se negativno odrazio na psihološki razvoj. Kod odraslih ljudi, neki psihijatri primećuju povećanje incidencije anksioznih poremećaja i depresije. Kod nekih osoba koje su preležale kovid moguća je pojava različitih psihičkih simptoma poput nesanice. Sa aspekta psihijatrije, kovid 19 je nova i nedovoljno istražena bolest, i njene posledice po mentalno zdravlje će tek biti predmet mnogobrojnih istraživanja - kaže prof. Pantić.

Život sa koronom

Pre svega, nameće se pitanje da li je skoro dve godine "nove normalnosti" dovoljno da se ljudi zaista naviknu na istu i jesmo li se zaista navikli da živimo sa koronom?

- Nisu svi ljudi isti u pogledu otpornosti i sposobnosti prilagođavanja na ovakve vanredne događaje i okolnosti. Neke osobe su sa mentalnog aspekta sasvim dobro prihvatile promene u svakodnevnom funkcionisanju koje je nametnula pandemija kovid 19. Mnogi mladi ljudi su iskoristili savremene informacione tehnologije da tokom ovog perioda usvoje nova znanja i veštine koje će im u budućnosti biti od koristi za razvoj karijere - kaže prof. Pantić.

Međutim, ima mnogo ljudi koje je ova pandemija teško pogodila i u finansijskom i zdravstvenom smislu, te kako ističe naš sagovornik, njihova mogućnost da se prilagode i adaptiraju je veoma ograničena čak i na duži rok.

- Ovo se pre svega odnosi na vulnerabilne grupe poput osoba koje su i pre pandemije imale neku hroničnu somatsku bolest ili mentalni poremećaj. Zbog preopterećenosti zdravstvenog sistema, oni često nisu bili u mogućnosti da dobiju adekvatnu pomoć i podršku. Takođe, treba imati u vidu da su mnogi ljudi ostali bez posla, ili su im se prihodi značajno smanjili tokom pandemije, a to takođe predstavlja svojevrsni psihološki stres koji negativno utiče na sposobnost adaptacije - ukazuje on.

Dve krajnosti

Gotovo dve godine jedna tema je neprestano deo svakodnevice - svakog dana prate se korona brojke, svakodnevno se u medijima govori o koroni, nezaobilazna je tema na ulici, u prodavnici, na poslu, u kafićima, na društvenim mrežama... Sagovornik ističe da kada je uvek ista vest na prvom mestu u svim medijima i u svakoj diskusiji, kod nekih ljudi mogu da se razviju dve vrste "krajnosti".

- Jedna je da dozvolite da pandemija postane dominantna u vašem svakodnevnom životu i da potisne sve ostale stvari koje su prethodno bile važne. Druga krajnost je da počnete da potpuno ignorišete, pa čak i da negirate postojanje pandemije i negativnih efekata koje ona ima na javno zdravlje. Obe krajnosti su loše, jer prva dovodi do značajnog straha, mentalnog distresa i zanemarivanja porodičnih, poslovnih i drugih obaveza, dok druga dovodi do nesmotrenog ponašanja i povećanja verovatnoće da zarazite sebe i druge - kaže on.

Kako dodaje, većina ljudi je, srećom, uspela da nađe meru, odnosno da ne dozvoli da pandemija preuzme kontrolu nad njihovim životima, a opet da s druge strane budu dovoljno svesni opasnosti i oprezni, i da ne ugroze svoje i tuđe zdravlje.

Izgubljeni deo detinjstva

Mnoge generacije dece, konkretno đaci prvaci, nisu upoznali sve drugare iz svog odeljenja jer su u doba pandemije podeljeni u grupe od dana kada su kročili u školske klupe. Stariji školarci takođe trpe posledice u vidu smanjenog druženja u školi, onlajn nastave i generalno redukovanih izlazaka i druženja van škole.

- Onlajn nastava sama po sebi nikada ne može u potpunosti da zameni klasičnu nastavu, odnosno postoje suštinske razlike u kvalitetu. Isto važi i za druženje preko internet platformi u poređenju sa klasičnim vidovima međuljudske interakcije. Izgubljena godina srećnog detinjstva svakako predstavlja nenadoknadiv gubitak u smislu da nikada u odraslom dobu osoba nije u mogućnosti da kroz druge aktivnosti u potpunosti kompenzuje taj period. Ipak, ne treba biti pesimista u smislu dugoročnih posledica po mentalno zdravlje dece - smatra prof. Pantić.

Kako objašnjava, većina dece je sposobna da se prilagodi stresnim situacijama i periodima, i ponekad nas ta sposobnost prilagođavanja sve iznenadi. Međutim...

- Ono što možda više zabrinjava je enormna količina vremena koje deca i mladi provode ispred ekrana pametnih telefona, kompjutera i televizora. Pandemija i protivepidemijske mere zaključavanja i ostajanja kod kuće su ovaj problem dodatno povećale. Prekomerna upotreba interneta i društvenih mreža kod mladih je danas u tolikoj meri izražena da mnogi psihijatri govore o pravoj epidemiji „internet zavisnosti“ u ovoj populaciji - podvlači on.

Retkost rukovanja, dodira, zagrljaja i generalno bliskosti je naša svakodnevica gotovo dve godine. To je naročito izraženo kod starijih ljudi i hroničnih pacijenata. Nameće se pitanje - jesmo li se zaista otuđili jedni od drugih?

- Određeni stepen otuđenosti je postojao i pre pandemije. Ova otuđenost je često bila posledica specifičnosti i kompleksnosti međuljudskih interakcija koje su karakteristične za savremeno društvo, kao i jedne neizvesnosti koja je prisutna u svakodnevnom životu. Pandemija je sve ove negativne aspekte modernog društva još dodatno pojačala jer je u naše živote unela dodatni strah od socijalnih kontakata. Bolesni i stari ljudi koji su i ranije imali probleme u društvenom funkcionisanju su sada suočeni sa dodatnim izazovima koje je ponekad jako teško prevazići.

Lekari na ivici snage

Zdravstveni radnici u kovid bolnicama se gotovo dve godine susreću oči u oči sa koronom, gledaju brojna iscrpljena lica pacijenata ispod maski za kiseonik i daju poslednji atom snage da spasu svakog bolesnika, a istovremeno se suočavaju sa velikim brojem smrtnih slučajeva.

- Sve su indicije da je pandemija uzrokovala enormni mentalni distres kod zdravstvenih radnika svuda u svetu. Urađen je veliki broj studija na ovu temu, prvo u Kini na početku pandemije, a kasnije i u ostalim zemljama. Mnogi autori tvrde da se kod zaposlenih u bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama značajno povećala incidencija anksioznih poremećaja i depresije. Mentalnom distresu nisu izloženi samo lekari, već i medicinske sestre (ponekad i više od lekara), tehničari i mnogi drugi -

Napominje da su i zdravstveni radnici koji ne rade direktno sa kovid pacijentima takođe preopterećeni i neminovno osećaju negativne posledice pandemije po mentalno zdravlje.

- Zadatak države i društva je da tokom ovog kriznog perioda osnaže zdravstveni sistem, ne samo kroz ulaganja u opremu i zgrade, već i kroz ulaganje u ljudske resurse. Naročito je važno povećati broj zaposlenih zdravstvenih radnika u sredinama gde očigledno postoji manjak radne snage i zamor onih koji trenutno rade i svakodnevno se izlažu raznim stresnim činiocima.

Porast nasilja

Imajući u vidu sve pomenuto, nameće se pitanje da li je i u kojoj meri pandemija uticala na porast agresivnosti kod ljudi, porodičnog nasilja i porast broja osoba sa suicidnim namerama?

- Još se ne zna da li je i u kojoj meri pandemija uticala na porast agresivnosti i nasilja u porodici, ali činjenica je da su žrtve porodičnog nasilja tokom perioda zaključavanja imale velikih problema u traženju i dobijanju adekvatne pomoći. U prošlosti su napravljeni mnogi pozitivni pomaci u borbi protiv nasilja u porodici u smislu određenih zakonskih i institucionalnih rešenja, međutim još uvek ima dosta prostora za unapređenje ove oblasti - kaže prof. Pantić.

Kada je reč o suicidu, sagovornik dodaje da se većina eksperata, uključujući i one pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji slažu da je pandemija značajno povećala broj i intenzitet faktora rizika koji su asocirani sa suicidnim ponašanjem.

- Ovde, pored ostalog, spadaju razni oblici traume i zlostavljanja u porodici i na radnom mestu, gubitak posla i finansijski problemi, kao i ograničen pristup zdravstvenoj službi i državnim institucijama. Mislim da će posledice pandemije po mentalno zdravlje biti moguće u potpunosti sagledati tek kroz nekoliko godina, odnosno da će tek tada postati jasno u kojoj meri je pandemija uticala na pojavu depresije, anksioznih poremećaja, psihoza i drugih mentalnih poremećaja - zaključuje prof. Pantić.

Kultura kao čuvar mentalnog zdravlja

Ne smemo da zaboravimo na nedostatak kulturnih dešavanja, odnosno njihovo održavanje u specifičnim uslovima u doba pandemije, što značajno umanjuje draž koju smo ranije osećali na koncertima, pozorišnim predstavama...

- Mislim da kultura, kulturna dešavanja i umetnost treba da budu jedan od najvažnijih prioriteta našeg društva. Nažalost, istorija nam govori da kultura i umetnost prvi stradaju tokom kriza, ratova i vanrednih situacija. Ako dozvolimo da se to desi i sada, sav trud, rad i novac koji smo uložili u druge segmente društva će u velikoj meri biti uzaludni. Kultura i umetnost su indirektni čuvari mentalnog zdravlja jedne nacije - napominje prof. Pantić.

Maska krije pravo lice

Mnogo je ograničenja u svakodnevnom životu - maske, putovanja, čekanje u redu ispred banke...

- Ovakva ograničenja su nažalost bila neophodna sa epidemiološkog aspekta, i verovatno ćemo još neko vreme morati da živimo sa njima. Moje mišljenje je da su ljudi u Srbiji u proteklom periodu pokazali izuzetan nivo strpljenja i tolerancije imajući u vidu sve okolnosti, naš mentalitet i običaje. Maske, iako neophodne, stvaraju određene probleme pri komunikaciji, jer je za ostvarivanje adekvatne interakcije neophodno da vidite izraz lica sagovornika. Ovo predstavlja poseban izazov u psihijatriji i psihoterapiji kada su mimika i neverbalna komunikacija od velikog značaja - objašnjava naš sagovornik.

(Espreso/Blic.rs)