POSESIVNOST NE VODI NIGDE: Psiholog je rekao VEOMA VAŽNU STVAR

Ako ste u partnerskom odnosu, bitno je da budete svesni toga da jedan deo morate zadržati samo za sebe.

To se zove nezavisnost i samostalnost.

Upravo je to granica koju ljudi često prelaze i prihvataju partnerovo vođstvo.

– Veza je poput plesa. Svaki partner ima svoje korake i nije poenta u tome da jedan stalno vodi, a drugi prati. Povezano partnerstvo se postiže kada su oba partnera svesna svojih koraka i koraka svog partnera, te su spremni ponekad da idu po svom, a ponekad da prate drugog – objašnjava psihoanalitičar i autorka Jordan Dan.

Balans između autonomije i privrženosti

Jedan od ključnih načina na koji se povezujemo u odnosima je pronalaženje ravnoteže između naše potrebe za vezom i naše potrebe za samoćom. Odnos u kojem su dvoje ljudi povezani i dele svaki aspekt života jedno s drugim nije zdrav odnos, kao ni odnos u kojem je toliko velika distanca međ partnerima da ne dele ništa.

Prevelika bliskost za rezultat ima emocionalnu simbiozu: kada osoba nije u stanju da shvati subjektivnost i odvojenost od druge osobe. Emocionalna simbioza, spajanje ili stapanje su sve termini koji se koriste za opisivanje ovog relacijskog fenomena.

Prevelika udaljenost, s druge strane, može imati za rezultat sukobe, otuđenje, usamljenost ili ono što se ponekad naziva nevidljivi razvod, izraz koji se koristi za označavanje para koji je još uvek u zakonskom braku, ali više nema romantike ili intimnosti među partnerima. Mogu postojati osećaji negativnosti, traume u vezi i dugotrajni obrasci nepovezanosti.

Baš kao i kod ishrane, vežbanja, posle i igre, najodrživija i najzdravija pozicija u partnerstvu je balans između povezanosti i odvojenosti. Međutim, ovu ravnotežu nije lako postići, uglavnom zato što su partnerima često potrebne različite stvari kad je u pitanju privrženost.

Ravnoteža zahteva svest toga i nameru da se privrženost postigne, a bez komunikacije o potrebama i pravog razgovora o razlikama, parovi se često osećaju neuravnoteženo.

Kako licencirani klinički psiholog i terapeut za parove David Sčarnač piše u svojoj knjizi ‘The Passionate Marriage’: ‘Odricanje od svoje individualnosti da biste bili zajedno jednako je porazno na duge staze kao i odustajanje od veze kako biste zadržali svoju individualnost. U svakom slučaju, na kraju si manje svoj nego na početku i s lošijom vezom od one koju si hteo postići’.

Dva središnja pokreta za ljudska bića su autonomija (kontrola naše individualnosti) i privrženost (nagon za povezivanjem). Zdravo sazrevanje znači da smo u stanju da postignemo oboje i uravnotežimo ih.

Ravnoteža naših potreba za autonomijom i privrženošću naziva se diferencijacija. Diferencijacija je biološki proces koji se događa kod svih vrsta.

Za ljude se radi o tome da kroz povezivanje s drugim ljudima s vremenom postaju sve veći i čvršći individualci. To je sposobnost da se odvojimo od drugih. Diferencijacija nam omogućuje da svoju sopstvenu subjektivnu stvarnost – tela, emocija i misli – osećamo odvojeno od druge osobe dok smo u odnosu s drugom osobom.

Šta se događa kada nismo uravnoteženi?

Kad ulaze u novu vezu, neki ljudi se plaše da će veza preuzeti njihov život, individualnost, te da će biti pod nekom vrstom kontrole. Ovaj stil odnosa rezultat je rane privrženosti i često te osobe mogu pokazivati “distancirajuće” ponašanje.

Možda ćete prepoznati ovaj stil kao ‘izbegavajući’ stil privrženosti.

Drugi tip ljudi ulazi u odnose sa strahom da će na kraju biti napušteni ili da neće primiti potrebnu predanost kako bi se osećali sigurno. Ovaj stil je takođe rezultat privrženosti ranog razvoja i može rezultovati ponašanjem ‘progonitelja’. Možda ćete prepoznati ovaj stil odnosa kao ‘teskobni’ stil privrženosti.

Potpuno je razumljivo da se kao deo naših intimnih odnosa želimo osećati prihvaćeno, pa čak i bezuvetnu ljubav. Međutim, ako zavisite od druge osobe koja će ispuniti vaše potrebe i definisati vaš život, to će biti neodrživo i vršiće neopravdani pritisak na vašeg partnera i vezu.

(Espreso / 24sata.hr)