ZUKORLIĆ JE OVO GOVORIO PRE SAMO NEKOLIKO MESECI: ''Moj trenutak SMRTI određen je pre mog rođenja''

Prema nezvaničnim informacijama medija, Zukorliću je iznenada pozlilo dok je pio kafu na Fakultetu za islamske studije, gde je predavao, a izdahnuo je na putu do bolnice, u vozilu Hitne pomoći. Reanimacija je pokušana na licu mesta, ali nažalost, smrt je konstatovana pre sat vremena.

Prema nezvaničnim informacijama, muftija je preminuo zbog komplikacija sa trombom.

Zukorlić je rođen 15. februara 1970. godine u Orlju pokraj Tutina. Dugo vremena je bio vodeći verski autoritet u Raškoj. Pre dve godine bio je i kandidat za reisu-l-ulemu Slamske zajednice BiH, kada je na izborima izgubio od Huseina efendije Kavazovića.

Nekada glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji je pre samo par meseci ovako govorio o svom životu. Tako se jednom prilikom osvrnuo i na islamski praznik, Ramazanski Bajram.

- Nikada ne koristim tu formulaciju - onima koji slave. Kada čestitam Bajram onda kažem - čestitam pripadnicima islama ili svim muslimanima. S druge strane, sam pojam slavljenja nije vezan za svaku prigodu. Neki verski datumi se ne slave nego se duhovno obeležavaju na drugačiji način. Zato taj pojam slaveljenja nekada može biti sporan, i nema potrebe da se ubacuje.

Kada čestitamo praznik mi iskazujemo vrstu poštovanja, koliko nam nedostaje suštinsko poštovanje među nama?

- To je samo jedan od ceremonijalnih oblika međusobnog poštovanja. Ako to svedemo samo na praznike, znamenitosti i čestitke onda se bojim da nismo postigli poštovanje. Poštovanje je ono što se pre svega dokazuje i potvrđuje u svakodnevnoj komunikaciji, dobročinstvu, razumevanju.

- Potrebno je poznavanje, tačnije upoznavanje. Ono može biti kroz neki oblik obrazovanja ali može biti kroz neposrednu komunikaciju. Istina je da su većina nesporazuma, sukoba i raznih drugih sudaranja i mimoilaženja zapravo bazirani na međusobnom nepoznavanju. Nepoznavanje drugoga stvara predrasude. Predrasude, ili stavovi zasnovani na predrasudama, su nešto što nas ne dovodi do istine. Na tome se onda bazira i kriv zaključak i krivo ponašanje. Međusobno upoznavanje je jedno od dubokih kulturno-civilizacijskih vrednosti i potreba. Različitost postaje prednost kada se upoznate. Time se postiže dinamika prožimanja kultura.

Prošlo je 14 godina od raskola u islamskoj zajednici u Srbiji. Kako sada gledate na to?

- Kada je u pitanju ugrožavanje jedinstva islamske zajednice u Srbiji naravno da je ružno to što se desilo 2007. godine. Muslimani jesu imali težak 20. vek ali se i pored svega nije dogodilo nasilno upadanje u džamije i otimanje džamija. Tada je 2007. pređena ta crta. Tu politiku je vodio Koštunica a nastavio Tadić. To najviše boli. Da se to nije desilo ni ovog drugog ne bi bilo. Svaki sistem, pa tako i verski, nekada naiđe na krizu.

Kad smo kod džamija - kada ste poslednji put bili ovde u beogradskoj Bajrakli džamiji?

"Nisam bio od 2007."

Zašto to nije Vaša džamija?

"Zato što nam je oteta."

Neko Vam brani da uđete u nju?

- Ne. Ovde se radi o tome da su postavljeni ilegalni imami. Ti ljudi nisu ovlašćeni da vode verske obrede u tim džamijama. Imamo zvaničnu fetvu koja je izdata 2007. godine da za takvim imamima molitve nisu ispravne. I to je glavni problem.

Da razjasnimo - da li vernici mogu da se mole u Bajrakli džamiji ili ne?

- Pojedinačne molitve da. Svako može da uđe i da se pomoli Bogu. Ali za organizovane molitve koje predvodi imam, da pojednostavim, on nema licencu. Tako vam je i u SPC. Onaj ko je raščinjen ne može da drži službu. Može on to na divlje da radi, ali to nije priznato i ispravno.

Ovako je odgovorio da li je ikada strahovao za svoj život:

- Razlika između kukavice i hrabrog čoveka nije u tome da jedan ima a drugi nema strah, već u tome da je jedan odlučio da pred njim klekne a drugi da se izbori sa njim. A obojicu je strah. Odlučio sam da se ne predam strahu i našao jednu uspešnu formulu kako da to učinim - pronašao sam veči strah. Kada pronađete veći strah, onaj manji nestaje. Kao deca smo se grubo šalili pa govorili - ako te boli prst, udariš se u glavu i prst više ne boli. Ja sam pronašao za mene jedan jedini legitimni strah a to je strah od Boga.

Često je moj život bio ugrožen. Imao sam i pretnje i neposredne pokušaje likvidacije. Jednom mi je čak i amabasador jedne muslimanske zemlje upozorio na to. Pozvao me je i rekao da ima nešto važno da mi saopšti. Bila je napeta situacija. Ušao sam u ambasadu i on mi je rekao - znaš li šta ti se može desiti.

- Znam. Najgore što može da mi se desi je da izgubim glavu.

- E to.

Onda me je ubeđivao da to prihvatim a onda sam mu rekao:

- Vidite Vaša ekselencijo mene jako boli to što ste vi kao predstavnik jedne muslimanske zemlje, koji ste trebalo da me zaštitite, pristali da budete glasnik koji će da mi saopšti ovu vest. Ali imate jedan mali problem - ja sam drugačije vaspitan. Moj trenutak smrti određen je pre mog rođenja. To sam kroz veru naučio. O tome odlučuje isti onaj koji je odlučio da ja dođem na ovaj svet i zato ne može mi biti to faktor na osnovu koga ću ja promeniti stav. Ja zapravo mogu samo da biram hoću li mojoj deci ostaviti oca izdajnika ili oca mučenika.

- Šta si odlučio?, pitao me je.

- Odlučio sam da im ostavim oca mučenika.

Ambasador je prebledeo u tom trenutku."

Ovo je bio njegov odgovor na pitanje da li je nešto propustio u životu kao otac, sin i suprug?

- Kada odlučite da se borite za veće ciljeve znajte da ćete platiti cenu. Ja sam najviše propustio da uživam sa svojom porodicom i da oni uživaju sa mnom. Vidite, hvala Bogu, imam osmoro dece. Ja definitivno nisam bio neko ko će ih čuvati ali vam Bog, uz dobar porodičan ambijent, uz ulogu majke, pruži da svo moje osmoro dece budu onako kako možete da ih zamilite - i u školi i u ponašanju i u karijeri. Ako se žrtvujete iz humanih pobuda za zajednicu, narod, za dobrobit onih koji nisu u vašoj porodici, onda vam Bog to vrati berićetom kroz vašu porodicu. U mom slučaju se to potvrdilo.

(Espreso/Mondo)